Dobro došli u post-inteligentno doba

Pre samo sedam godina termin post-istina je prema Oksfordskom rečniku proglašen za reč godine. Danas, čini se da smo ušli u jednu novu eru koja kao da ostvaruje te snove post-istine na delu, vreme post-inteligencije.

Tehnologija koja stoji iza veštačke inteligencije sve više nam se nudi u svakodnevnoj primeni. Dobar sluga potreba modernog čoveka kuca na vrata i preti da postane loš gospodar, koji ne samo da će vladati znanjem, već će možda imati tapiju nad istinom i činjenicama koje fabrikuje.

Zato su termini kao što su post-istina i post-činjenice pretkorak u primeni veštačke inteligencije. Post-istina i post-činjenice, odnose se na okruženje u kojem su činjenice stvar prošlosti.

U "post-fekt" društvu, činjenice se posmatraju kao irelevantne, dok emocionalni aspekti ključno utiču na formiranje mišljenja i javno mnjenje. Upravo to je neformalna definicija zloslutne sintagme "promene svesti" koja se vrši putem kontrole medija, ali i kompjuterskih algoritama na društvenim mrežama.

Sličan princip dešava se i u marketingu, kada se u prodavnici odlučimo da neki proizvod kupimo, emocije su utkane u naše odluke, jedino što je u sferi informisanja taj princip mnogo opasniji.

Razgovor sa Ajnštajnom

Veštačka inteligencija je otišla i jedan korak dalje i na neki način pretvorila te konfabulativne snove post-istine u realnost. Uz pomoć već dostupnih softvera koji koriste veštačku inteligenciju mogu se kreirati čitavi novi poslovni modeli, možemo razgovarati sa Ajnštajnom, Andrićem ili nekom drugom istorijskom ličnošću, ali ono što je najvažnije, može se kreirati alternativna istina.

Odgovori i mogućnosti koje nude te mašine zaista su fascinantni, od rešavanja kompleksnih matematičkih zadataka, pa sve do kreativnog davanja klikabilnih naslova za vesti.

Tako su poslednjih meseci društvene mreže preplavile fotografije sa klikabilnim temama koje su anahrone i netačne ali su obišle svet i izazvale burne reakcije. Bezbroj je primera nepostojećih fotografija generisanih uz pomoć imaginacije veštačke inteligencije, a koje na prvi pogled izgledaju potpuno realno.

Neki od primera takvih nerealnih prikaza primene veštačke inteligencije koje su obišle svet su fotografija Elona Maska kao mladog komuniste unutar fabrike ili hapšenja predsednika Donalda Trampa na ulicama Njujorka ili one koja je obišla svet, a naravno je izmišljena, kada predsednik Rusije Vladimir Putin navodno ljubi ruku predsednika Kine Si Đinpinga tokom njihovog sastanka u Moskvi.

Doduše, za neka od trenutnih zbivanja u svetu veštačka inteligencija možda i nije dovoljno maštovita. Sadašnjost je postala isuviše interesantna, čak i za neosporivu sposobnost fabrikovanja novih priča tih post-inteligentnih mašina.

Post-inteligentni evropski (de)suverenizam

Unutar pojedinih zemalja koje se hvale kapacitetom demokratskih vrednosti koje poseduju, dobro je oproban jedan neformalni recept škole mišljenja koji glasi da koja god se odluka ne može dobiti putem većine u narodu, tu politička elita uskače da reši problem manjka podrške u narodu.

Teško da bi bilo koji softver koji koristi veštačku inteligenciju uz sve napore mogao da razume izjavu bivšeg premijera Crne Gore Duška Markovića da je znao da je 85 posto ljudi u zemlji bilo protiv priznanja tzv. Kosova od strane Crne Gore, ali da je on imao viziju.

Ta vrsta loše kopije govora Martina Lutera Kinga "I have a dream" nije jedina vizija političara iz Evrope koji su sprovodili tuđi interes uprkos drugačijoj volji naroda i završili neslavno.

Unutar EU postoji mnoštvo sličnih primera da suverenitet i interes zemlje ne zavise od demokratskog opredeljenja naroda, već od "vizije" pojedinaca iz političkog vrha.

Jedan od školskih primera političke fatamorgane čiji je cilj ostvarenja tuđih snova, a zbog koje konsekvence trpi čitava nacija je bivši španski premijer koji je u vreme pokretanja američkih invazija na Irak i Avganistan bio jedan od glavnih američkih koalicionih partnera.

Hoze Marija Aznar bio je premijer Španije između 1996. i 2004. godine i jedan od glavnih protagonista rata u Iraku, koji je tamo poslao hiljade španskih vojnika, iako je znao da se čak 90 posto španske populacije protivi mešanju Španije u sukob u Iraku, a kamoli slanju vojske. On je u jednom od intervjua apologetski objasnio svoju odluku: "To je bilo strateški dobro za Španiju i proizlazilo je iz osnovnog osećaja političkog reciprociteta – ne možete tražiti od prijatelja pomoć, a onda kasnije, kada vas taj isti prijatelj nešto zamoli, reći ne".

Nepunih godinu dana od početka podrške španskog premijera američkim akcijama u Iraku dogodio se teroristički napad u Madridu nezabeleženih razmera u kome je poginulo 192 ljudi dok je odgovornost za napad preuzela Al Kaida. Aznar je ubrzo ubedljivo izgubio izbore, a potonji premijer je odlučio da Španija napusti Irak.

To odbijanje da se kaže "ne" plemenitom patronu koji vodi u "nepogrešivom" pravcu istine, samo je dokaz da partnerstvo nije česta opcija unutar NATO-a, već klijentski odnos korišćenja tuđih resursa zarad interesa najmoćnijeg.

Osim stravičnih zločina koji nisu dobili epilog na sudu, američka invazija na Irak kao posledicu ima prolongirani bumerang efekat u vidu današnjeg geopolitičkog zaokreta zemalja na Bliskom istoku.

Brzi zaokret

Ravnopravnost u državnim odnosima, zdrava ekonomska logika i nevazalni odnos zasnovan na uzajamnom interesu biće fundament budućih saveza. Brojke pokazuju nesumnjivo šta znači plodonosno ekonomsko partnerstvo i kako se vektori na Bliskom istoku okreću ka istoku na samo jednom primeru. Bilans trgovinske razmene između SAD i Saudijske Arabije sa jedne strane i Kine i Saudijske Arabije sa druge od početka 21. veka govori nam kakvom transplantu ekonomske moći prisustvujemo.

Trgovinska razmena 2001. godine između SAD i Saudijske Arabije iznosila je 18 milijardi dolara, dok danas iznosi 25 milijardi dolara. U istom periodu je trgovina između Kine i Saudijske Arabije porasla sa 4,1 milijarde dolara na preko 87 milijardi dolara godišnje. To je razlog zašto se danas dešavaju promene kakve svet nije video u poslednjih 100 godina, kako je spomenuo predsednik Kine Si Đinping tokom posete Moskvi.

I zato ne bi trebalo da čude vesti koje će uslediti i koje se već dešavaju. Zvuči kontra-faktuelno, post-istinito ili nazovite kako god, ali svedočimo tome da se najviši zvaničnici vlasti Irana i Saudijske Arabije sastaju u Kini, da postoji mogućnost da saudijski prestolonaslednik Muhamed bin Salman poseti Teheran, da zemlje BRIKS-a razmatraju novu valutu za međusobnu trgovinu, da se uveliko prelazi na trgovinu u nacionalnim valutama između Rusije, Kine, Indije, Irana, Brazila i drugih zemalja Centralne Azije.

I dok Kina gradi najveću postrojenje za preradu nafte sa Saudijskom Arabijom koja planira da se priključi Šangajskoj organizaciji za saradnju, Sirija se i zvanično nakon 12 godina vratila u "arapsku porodicu naroda" dolaskom Bašara el Asada na samit Arapske lige u Džedi.

Do skoro su ovi makro procesi kojima svedočimo u Evroaziji bili nezamislivi i potcenjivački nazivani alternativnim mogućnostima bez utemeljenja. Čak ni veštačka inteligencija nije mogla da predvidi ovako brzi zaokret, ali pragmatično partnerstvo na egalitarnim osnovama nadrasta međusobne sukobe i postaje realnost na novoj geopolitičkoj karti, čime se ostvaruje nova vizija budućnosti multipolarnog sveta, koji će dati i manjim zemljama šansu da dosanjaju sopstvene snove. Za razliku od raskošnih fatamorgana post-inteligentnog Zapada.