Slika godine

Iako ima još više od pet meseci do kraja 2024, ubeđen sam da smo već sada dobili sliku godine. Ne, ne mislim na teatralan prizor raskrvavljenog Donalda Trampa kako, okružen agentima Tajne službe, nakon neuspešnog pokušaja atentata, trijumfalno podiže pesnicu dok iza njega leluja američka zastava.

Nikada se nisam "ložio" na takav režirani američki patriotski kič.

Za mene je slika godine jedna druga slika, ona prikazuje jednu drugačiju, daleko intimniju i manje dramatičnu scenu. Na njoj vidimo jednu četvoročlanu porodicu: oca, majku i njihova dva mala sina kako opušteno uživaju na napuštenoj peščanoj plaži.

Po njihovoj odeći i olovnom nebu iznad njih, možemo zaključiti da je u pitanju zimski pejzaž. Majka je nasmejana i nežno oslonjena na rame svog supruga, a on je ponosno zagledan u svoje razdragane naslednike. Sve na slici odiše dobrim raspoloženjem i porodičnom harmonijom, a mi koji je posmatramo osećamo se pomalo kao voajeri koji nepozvano učestvuju u tuđoj privatnosti.

Možemo lako zamisliti da će ova porodica nakon neobavezne bosonoge šetnje po plaži svratiti u neki obližnji riblji restoran na ručak, dečaci će se međusobno začikavati i svađati oko menija, a majka i otac držaće se ispod stola za ruke i šaputati jedno drugom planove o tome šta će sve raditi kada im uveče konačno pođe za rukom da uspavaju svoje hiperaktivne mališane.      

Zapravo, ništa ne bi bilo neobično i posebno u vezi s ovom slikom da otac porodice do pre samo nekoliko meseci nije ležao u jednom od najstrože čuvanih zatvora na svetu, sa vrlo dobrim izgledima da više nikada u životu ne udahne slatki vazduh slobode.

Otac se slike je Džulijan Asanž, a ovaj mali srećni plažni portret načinjen je nakon što je osnivač "Vikiliksa" neočekivano pušten na slobodu krajem juna, pošto je postigao nagodbu sa američkim ministarstvom pravde koje ga je godinama teretilo za špijunažu i odavanje državnih tajni. Pred američkim federalnim sudom na Severnim Marijanskim ostrvima, Asanž je "priznao" krivicu po samo jednoj tački optužnice (za nezakonito pribavljanje i širenje poverljivih informacija), a američko pravosuđe je odustalo od daljeg gonjenja.

Progon Džulijana Asanža trajao je bezmalo 14 godina. Prvo je optužen za silovanje u Švedskoj 2010, zbog čega je uhapšen u Londonu iste godine, a nakon polaganja kaucije zatražio je azil u ambasadi Ekvadora u kojoj je bio zatočen sedam godina. Tu je upoznao i zavoleo svoju sadašnju suprugu Stelu koja je bila njegov advokat, a oba njihova sina, Gabrijel i Maks, začeti su za vreme Asanžovog boravka u ekvadorskoj ambasadi.

Asanžu je Ekvador otkazao gostoprimstvo 2019, nakon promene vlasti u toj zemlji, a britanska policija ga je uhapsila i smestila u zloglasni zatvor Belmarš, gde je u užasnim, neljudskim uslovima potpune izolacije i medicinskog zanemarivanja trunuo poslednjih pet godina.

Njegova supruga Stela je u više navrata govorila kako su ona i sinovi, prilikom poseta zatvoru dva puta mesečno, podvrgavani ponižavajućim pretresima tokom kojih su dečacima zatvorski čuvari gurali prste u usta i u gaćice, a policijski psi su ih njuškali po osetljivim mestima. Takođe, Stela je gotovo svakodnevno primala pretnje iz Amerike o tome šta će tamošnji robijaši raditi Džulijanu kada bude izručen njihovom kazneno-popravnom sistemu.

Iako je Švedska u međuvremenu, zbog nedostatka dokaza, odustala od krivičnog gonjenja za silovanje, Velika Britanija ga je držala zatočenog prvo zbog kršenja odredbi vezanih za sporazum o kauciji, a zatim zbog zahteva za izručenje Sjedinjenim Državama kako bi mu se sudilo za špijunažu, za šta je, po zastarelom Zakonu o špijunaži iz 1917, mogao dobiti zatvorsku kaznu od čak 170 godina.

Amerika nije mogla da oprosti Asanžu što je na svom sajtu objavio brojne dokaze o američkim ratnim zločinima u Iraku i Avganistanu, ali i zato što je kroz stavljanje na uvid globalne javnosti ogromnog broja diplomatskih depeša Stejt departmenta razotkrio mehanizam putem koga SAD siledžijski nameću svoju volju drugim državama korišćenjem različitih vidova političkih i ekonomskih pritisaka i ucena. Povrh svega, globalistička duboka država u Asanžu je videla neprijatelja broj 1, jer je 2016. presudno uticao na pobedu Donalda Trampa na predsedničkim izborima kada je objavio i-mejlove Nacionalnog komiteta Demokratske stranke koji su dokumentovano pokazali kako je rukovodstvo partije favorizovalo Hilari Klinton u odnosu na protivkandidata Bernija Sandersa tokom stranačkih izbora za predsedničkog kandidata.

Legendarni holivudski glumac i Trampov pristalica Džejms Vuds komentarisao je tada da je za demokratiju i slobodu medija više uradio jedan usamljeni čovek koji se krije u ekvadorskoj ambasadi u Londonu nego sva sredstva javnog informisanja i medijske korporacije u Americi. Vredi napomenuti da Tramp nije smogao snage da mu uzvrati uslugu kada je osramoćen napuštao Belu kuću krajem 2020, a umesto da, kao navodno antisistemski predsednik, potpiše amnestiju Asanžu, Snoudenu, Meningovoj i drugim hrabrim uzbunjivačima, on je predsedničke oproste šakom i kapom delio agentima Mosada i reperima koji su višestruke ubice i dileri droge.

Zašto je baš sada Amerika iznenada odlučila da se okane Asanža?

Mislim da odgovor na to pitanje nije ni previše važan. Verovatno da su oni koji odlučuju o američkoj spoljnoj politici zaključili da je za njihov poljuljani imidž samozvanog "lidera slobodnog sveta" bolje da Asanž bude na živ i na slobodi nego da eventualno premine usled lošeg zdravstvenog stanja u zatvoru, jer čak i ogromna većina građana SAD smatra da je on heroj a ne zločinac.

Asanž nagodbom i priznanjem "krivice" svakako nije izdao ništa od principa za koje se bori otkako je pokrenuo "Vikiliks" i mogao je visoko uzdignutog čela da napusti Belmarš zatvor kako bi bio sa svojom novom porodicom i barem delimično pokušao da nadoknadi nešto od vremena koje je već propustio u odrastanju svojih sinova, koje je mogao da zagrli i poljubi samo iza rešetaka.

Svet u kome živimo na velikoj je prekretnici, ako pretegne na stranu pravde, istine, slobode i čovečnosti, veliki udeo u tome imaće i Džulijan Asanž koji se usamljen neustrašivo borio sa najvećom svetskom silom tako što je razotkrivao i objavljivao njena tajna nepočinstva.

Franc Kafka pisao je, u svom pesimističkom maniru, da se, u sukobu pojedinca sa svetom, uvek treba kladiti na svet. Lepa je i utešna pomisao da ima i izuzetaka od tog pravila i da će ovaj savremeni Prometej dočekati oslobođenje, za koje se borio, živ, slobodan i spokojan, okružen ljubavlju i poštovanjem svoje porodice i prijatelja.