Ispovest pokajanog rok snoba

Gotovo da ne prođe nijedna nedelja a da ne čujemo lament nekog razočaranog jugobumera o tome kako je u staroj Jugi bilo mnogo bolje jer je omladina slušala rokenrol dok danas klinci masovno slušaju narodnjake. Jedna od najekstremnijih takvih izjava, koja se ovih dana širi društvenim mrežama u vidu mima, pripada Nikoli Vranjkoviću, gitaristi i pevaču grupe "Blok aut", a ona glasi doslovno ovako: "Rokenrol je dobar za društvo da vam dete ne bude seljačina na kokainu koji sluša narodnjake, a ćerka da ne izgleda kao prostitutka iz pornića a ima 14 godina."

Iz ovog citata proizlazi da je rokenrol neka pozitivna društvena vrednost i civilizacijska tekovina koja stvara prosvećeno i emancipovano potomstvo, dok alternativa, u vidu mrskih i primitivnih narodnjaka, proizvodi gomile probisveta i lakih žena. Naravno, Vranjković "zaboravlja" da pomene da je slušanje roka i oponašanje životnog stila rok zvezda dovelo mnoge mlade ljude do toga da skončaju sa iglom u veni, kao i da je kokain bio jedno od glavnih pogonskih goriva mnogih rokenrol muzičara i da su mu najveća imena, od Erika Kleptona preko "Roling stounsa" do "Gans end rouzesa", posvećivali čitave pesme. Većina glavnih zvezda rok podžanra grandža, uz koji je odrasla moja generacija, izvršila je samoubistvo ili se predozirala drogama.

Teško je, takođe, prenebregnuti činjenicu da su užasne pokolje u građanskom ratu u bivšoj Jugoslaviji počinile upravo generacije koje su odrastale na roku, a ne na narodnjacima.

Isto tako, moglo bi se reći da su one najnegativnije pojave u današnjoj narodnoj muzici, od stajlinga preko scenskog nastupa do tekstova pesama, stigle upravo iz roka i iz zapadne kulture generalno. Možda vam se stomak prevrće kada vidite Desingericu kako tuče patikom svoju publiku i kako renda sir po njima, ali bi bilo izrazito nefer i pogrešno za to okriviti Tozovca, Cuneta Gojkovića ili Sinana Sakića. Treba posedovati dovoljno muzičkog obrazovanja da se razume da je to konačni ishod procesa koji je krenuo sa Elvisovim nepristojnim njihanjem kukova, nastavio se sa "Bitlsima" i "Roling stounsima" i njihovim dvosmislenim pesmama u kojima su se veličali droge i promiskuitet da bi, u krajnjoj instanci, doveo do Ozija Osborna koji grize šišmiša na sceni i Merilin Mensona koji izvodi felacio svom gitaristi tokom koncerta.

Dionizijska priroda rokenrola uvek je podsticala hedonističke ekscese i razvratno ponašanje kao vid kanalisanja i oslobađanja seksualne energije i destruktivnih impulsa.

Misterija je samo kako smo stigli do toga da se rok smatra maltene visokom kulturom, gotovo u istoj ravni sa klasičnom muzikom, koja kod svojih konzumenata izaziva snobovski osećaj pripadnosti nekakvoj kulturnoj eliti.

Da ne bude zabune, ja i dalje volim i slušam rok iz moje mladosti, kao što volim da jedem hamburgere i pomfrit, samo što sam svestan da to baš i nije, iz nutricionističke tačke gledišta, najzdraviji mogući obrok. Svestan sam takođe i da me taj moj estetski ukus i izbor ne čini ništa intelektualno superiornijim, plemenitijim, produhovljenijim od bilo koga ko sluša narodnjake.

Isto tako sam svestan da je u idealizaciji i romantizaciji rokenrola veliki udeo odigrala zapadna propaganda koja je ciljala istočnoevropska društva iza Gvozdene zavese. Kao jedan dominantno anglosaksonski proizvod, rok je bio idealno oružje za geopolitičko delovanje zapadne meke moći.

Preko ploča, stripova i video kaseta, kako to genijalno primećuje američki teoretičar kulture Nil Postman, Zapad je osvajao srca i umove mladih ljudi širom sveta. Zajedno sa tekstovima pesama na engleskom i gitarskim rifovima, mladi Srbi, Rusi ili Poljaci su upijali tuđinski način razmišljanja i rezonovanja, stvarajući identitetsku konfuziju koja je stvorila armije dezorijentisanih, otuđenih pojedinaca koji su bili idealan materijal za političku oblikovanje i ideološku manipulaciju.

Osećaj pripadnosti narodu postao je sekundaran u odnosu na ljubav prema nekom stranom bendu ili muzičkom rok podžanru. Jedan metalac iz Srbije osećao je kao daleko bližeg metalca iz Finske nego nekog svog sunarodnika ili komšiju koji vikende provodi po folkotekama, stvarajući pretpostavke za onaj zamišljeni utopijski svet Džona Lenona u kome "nema ni naroda, ni religija ni država".

Kao muzika koja slavi bunt i neposlušnost, rok je bio pokretač i zvučni pratilac mnogih obojenih revolucija, pa tako i one kod nas, petooktobarske. Mnogi najpopularniji srpski rok bendovi nastupali su, zajedno sa Otporom i opozicionim liderima, po mitinzima i skupovima širom Srbije, stvarajući iluziju da je potrebno samo da skinemo Miloševića pa da počnemo konačno da živimo "kao sav normalan svet".

Nakon Petog oktobra, postojao je jedan kratak period kada su rokeri bili tretirani kao prvoborci i heroji Revolucije. Pesme "Partibrejkersa" su stavljane u čitanke, ministri su svirali gitare i družili se sa Rambom Amadeusom, a pokojni Bogdan Tirnanić pisao je u NIN-u da će sada svaki mladi čupavac sa gitarom imati garantovani ufur na prajm tajm na RTS-u.

Ta euforija nije dugo potrajala, revolucija je pojela svoju rok decu, jer Zapad, kada je ustoličio svoje ljude na vlasti, više nije imao potrebu za podsticanjem i finansiranjem muzike bunta i protesta. Narodnjaci i turbofolkeri su procvetali baš u vreme DOS-a, a rokerska scena je potonula u bedu i samosažaljevanje, vajkajući se da je zapravo bilo mnogo bolje za vreme omraženog Miloševića.

Na globalnom planu, rok je takođe doživeo fijasko, ustupajući mesto hip-hopu i električnom popu i densu kao najpopularnijim žanrovima. Brus Springstin i "Metalika" i dalje pune stadione i arene, ali njihova publika je sada sačinjena uglavnom od penzionera i sredovečnih ljudi. To se, međutim, tamo tretira kao normalna pojava, kao posledica istrošenosti kreativnih potencijala žanra i cikličnog smenjivanja muzičkih pravaca, a ne kao smak sveta i povod za patetične žalopojke.

Naši klinci danas takođe slušaju sve aktuelne inostrane hitove, ali, čini mi se, bez ideološkog učitavanja kojem je bila sklona naša generacija. Za njih je to samo muzika, u suštini efemerna stvar, potpuno ravnopravna domaćoj muzici iste vrste, uz koju se provode i snimaju tik-tokovi, a ne neki životni kredo koji ih definiše kao ličnosti.

Kao neko ko je mladost protraćio na rok i sve zablude koje uz njega idu, mogu samo da ih podržim u takvom stavu.