Kolumne i intervjui
"Volja sinovljeva" – postapokalipsa na srpski način
Jedan hrvatski filmski kritičar opisao je "Volju sinovljevu" kao "Pobesnelog Maksa sa ukusom šljivovice" čime je, svesno ili nesvesno, dao prilično krupan kompliment autorima filma
Čuveni fizičar i srpski zet Albert Ajnštajn jednom prilikom je izjavio da ne zna koje oružje će biti korišćeno za Treći svetski rat, ali da zna da će Četvrti svetski rat biti vođen uz pomoć drvlja i kamenja. U najnovijem filmu Nemanje Ćeranića "Volja sinovljeva", čovečanstvo, pa samim tim i vaskoliko srpstvo, nalazi se negde između te dve (auto)destruktivne etape.
Desio se nuklearni rat koji je uništio najveći deo civilizacije, priroda je opustošena a sa neba padaju kisele kiše koje tope kožu, dok preostali preživeli ljudi žive u plemenskim zajednicama i bore se oko retkih i oskudnih resursa, polako regresirajući ka potpunom varvarstvu i atavizmu.
To je nevesela vizija budućnosti koja pripada podžanru distopijskog naučnofantastičnog filma, a koja bi se mogla definisati kao post-apokaliptični film. Verovatno najpoznatije ostvarenje te vrste jeste serijal "Pobesneli Maks" australijskog režisera Džordža Milera koji je postavio standarde u mračnoj imaginaciji budućnosti.
Jedan hrvatski filmski kritičar opisao je "Volju sinovljevu" kao "Pobesnelog Maksa sa ukusom šljivovice" čime je, svesno ili nesvesno, dao prilično krupan kompliment autorima filma. Jer "Volja sinovljeva" zaista ima produkcijski kvalitet da stane rame uz rame sa Pobesnelim Maksom i svim drugim značajnim filmovima žanra.
Sve u ovom filmu deluje svetski, od scenografije, kostima preko fotografije, zvuka i specijalnih efekata do scenarija, glume i režije.
Odavno nismo imali srpski celovečernji film koji na tako vešt i skladan način spaja moderno i tradicionalno, stvarajući čitav jedan novi mitološki univerzum u kome se ukrštaju i srećno prepliću filmofilski uticaji poput ljubavi prema vesternu, epskoj fantastici i samurajskim filmovima sa elementima domaćeg folklora i narodne tradicije.
Radnja prati ćutljivog junaka Jovana koji, naoružan magičnom porodičnom sabljom, kreće u pohod oslobađanja svoje sestre Marije iz kandži izdajice Tuđina koji je drži zatočenu u fortifikovanom Gradu. Usput, Jovan sreće Anđeliju koja mu prvo postaje nevoljni saputnik, a kasnije i verna ljuba. Jovan je tipični kembelovski predstavnik monomita, on je heroj koji mora na svom putovanju da prođe kroz određena tipska iskušenja i prepreke koji će ga nepovratno izmeniti i omogućiti mu da izvrši svoj zadatak.
On pripada poljoprivrednoj komuni Zrnoljudi koji su bili prinuđeni da plaćaju danak Gradu sve dok se nisu pobunili i bili surovo kažnjeni. Grad je jedna od retkih velikih naseobina koja, zahvaljujući siledžijskom delovanju bande Krvavih glava, teroriše ostale ljudske zajednice.
Grad, po svom izgledu i atmosferi, dosta podseća na Niganovo "Utočište" iz stripa i TV serije "Hodajući mrtvaci". Među terorisanima od strane Grada su i Pokisli, ljudi koji su deformisani zbog dejstva kiselih kiša i koji se kriju iza maski. Oni spremaju veliku pobunu protiv Grada kojim je zagospodario Tuđin, prevarant, kukavica i slabić koji je opsednut idejom ostavljanja sopstvenog potomstva, što je očigledan omaž liku Imortan Džoa iz ostvarenja "Autoput besa" Džordža Milera. Za svoj naum on je odabrao Jovanovu sestru Mariju što znači da će Jovan morati da se na kraju sukobi sa njim kako bi ostvario svoju sudbinsku misiju.
O Jovanu, njegovoj sablji i proročanstvu koje ona nosi saznajemo iz pesme putujućeg slepog guslara koji je, uz pomoć svog mladog pratioca, peva u jednoj birtiji nepoverljivim lokalnim mangašima i barabama. Čitava guslareva pesma, nazvana "Volja sinovljeva", jeste očajnički vapaj jednog razorenog sveta koji se nalazi u krhotinama i koji pokušava ponovo da se sastavi.
Kolumna
Glavna vrlina Ćeranićevog filma, uz već nahvaljene zanatske i tehničke aspekte, jeste to što nam opisani događaji i ličnosti deluju sasvim uverljivo i utemeljeno u okviru svog izmaštanog distopijskog filmskog imaginarijuma. Za to su, pored scenariste Madžarevića, u velikoj meri zaslužni i glumci.
Gluma, koja je prečesto slaba tačka domaćih ostvarenja, što u prošlosti nije bio slučaj, ovde funkcioniše besprekorno i sasvim u skladu sa zahtevima žanra. Naročito je odličan utisak ostavio Igor Benčina koji u svom tumačenju glavnog protagoniste Jovana podseća na tihu harizmu Kijana Rivsa iz filmova o Džonu Viku. On ne priča mnogo ali dobro izgleda i vrlo efikasno vitla svojom sabljom i deli ljudsku i božansku pravdu u svetu u kome je ona vrlo deficitarna.
Isto možemo reći i za Isidoru Simijonović i Martu Bjelicu koje u likove Anđelije i Marije unose potrebnu mešavinu ženske visprenosti i ranjivosti, dok poslovično izvrsni Jovo Maksić oživljava lice sumorne postapokaliptične upravljačke birokratije.
Jedini koji, po mišljenju autora ovih redova, ne pogađa pravu notu jeste Sergej Trifunović, čiji Tuđin prečesto klizi u njegov specifični naglašeno savremeni glumački manirizam zbog čega ne dostiže onaj epski nivo zlikovštine koja je preko potrebna za negativce u ovakvim stripovskim ostvarenjima.
Ako bismo želeli da filmu nađemo zamerke, moglo bi da se kaže da su pojedini odnosi između likova dati samo u skicama i da nisu dovoljno scenaristički zaokruženi, ali to je česta mana ovakvih filmova koji, pre svega, imaju zadatak da dočaraju i učine uverljivim jedan nov i gledaocima potpuno nepoznat svet.
Kako će i "Volja sinovljeva" biti u budućnosti prikazana u obliku televizijske serije od desetak jednosatnih epizoda, ostaje nada da će u produženom vremenu biti prilike da se prodube odnosi između Jovana i njegovog brata Bogdana i oca Aberdara, ali i da se Marijina i Tuđinova priča dobiti adekvatnu minutažu i dramaturšku pažnju.
Biće, nadajmo se, i dodatnog prostora za različite detalje i osobenosti tog surovog ali svejedno fascinantnog arheo-futurističkog sveta koji su autori izmaštali.
Iako film traje preko dva sata, nema praznog hoda niti padova ritma, a spektakularni prizori i zvuci smenjuju se jedan za drugim i urezuju se u svest gledaoca koji nije navikao da ovakve audio-vizuelne nadražaje prima u domaćem filmu. Upravo zbog toga je od izuzetnog značaja pogledati ovaj film na velikom platnu i uz najbolji mogući zvuk jer se samo na taj način može iskusiti na pravi način.
Na kraju krajeva, bila bi velika nepravda ako "Volja sinovljeva" ne bude imala barem 200-300.000 gledalaca u bioskopu, uz već osiguran status kultnog filma koji je pomerio sve granice onoga što se smatra mogućim u domaćim ostvarenjima.
