Siroti mali hrčki

Reklamni spot počinje naizgled sasvim obično, kao neka od prigodnih novogodišnjih reklama za "koka-kolu" ili mobilnu telefoniju.

Vidimo tročlanu porodicu (majka, otac, kćerka) koja proslavlja Božić 2021. godine. Boje su tople, intenzivne i blago zamućene, u pozadini se čuje klasična katolička božićna pesma "Tiha noć", jelka je okićena, a njihov ušuškani stan ukrašen je dekorativnim novogodišnjim osvetljenjem. Simpatična crnokosa devojčica oduševljeno se smeška dok joj roditelji predaju poklon u vidu slatkog hrčka sa crvenom mašnicom.

Priča se nakon toga munjevito prebacuje jednu godinu unapred, na ekranu piše Božić 2022, a situacija u stanu drastično je izmenjena. Svi su toplije odeveni, nema osvetljenja, u stanu gori sveća, a hrčak je upregnut da vrti svoj točak i tako proizvodi struju za lampice na jelki. Još uvek vlada praznično raspoloženje, iako su okolnosti daleko nepovoljnije nego prethodne godine.

Treća scena

Nakon toga premotavamo još jednu godinu unapred i na ekranu piše: Božić 2023. Vidimo istu porodicu u debelim jaknama i kapama, očigledno je da nema ni grejanja ni struje, jelka nije okićena a ukućani se mrzovoljno spremaju da pojedu svoj skromni božićni obrok koji se sastoji od retke supe sa rezancima i još nekim neidentifikovanim sastojkom. U jednom trenutku otac usred žvakanja prebire po ustima, nakon čega ispljune crvenu mašnicu. Zbunjeno gleda u pravcu majke, a ona stavlja prst preko usana kako bi mu signalizirala da ne diže frku, jer ćerka ne treba da zna da je voljeni hrčak završio u supi. Otac otrčava zgađeno u pravcu kupatila, verovatno da povrati, a preko ekrana se pojavljuje natpis: "Srećan vam antiruski Božić! Ako vam vaši mediji ne govore gde sve ovo vodi, RT vam je dostupna preko VPN mreže".

Ovako, otprilike, izgleda opis kratkog video klipa od 78 sekundi koji je RT izbacio kao svojevrsnu božićnu čestitku, odnosno upozorenje Zapadnoj Evropi, tačno na desetomesečnicu početka specijalne vojne operacije u Ukrajini.

Kao što se i moglo predvideti, spot je izazvao poplavu moralističkog zgražavanja i negativnih reakcija u zapadnim medijima. Za Zapad je to "okrutna provokacija iz Kremlja", kako piše o spotu britanski "Dejli mejl", odnosno "bizarna i morbidna staljinistička propaganda" prema nemačkom "Špiglu", dok ga "Njuzvik" otpisuje kao neuspešan pokušaj zastrašivanja koji izaziva podsmehe na društvenim mrežama.

Bes i histerija

Čini se da je spot, ipak, najviše pogodio srpske tviteraše koji ne mogu da dođu sebi od besa i histerije pred činjenicom da neko može da se drzne da sa njihovim ljubljenim Zapadom razgovara na isti onaj način na koji taj isti kolektivni Zapad razgovara sa ostatkom planete već decenijama (ako ne i vekovima).

To je prevashodno cinični jezik sile i ucena, jedini koji taj imperijalistički svet može i želi da razume.

"Spot je čisto zlo. Rusi treba da se stide", napisala je ogorčeno na svom tviter profilu jedna uticajna srpska tviterašica i perspektivna filmska autorka, a ovaj njen komentar dobio je, u eho komori građanističkog tvitera, na hiljade lajkova i retvitova podrške.

Dakle, zli Rusi su krivi što je Zapadna Evropa, pod pritiskom svojih atlantskih gospodara iz Vašingtona, sama sebi uvela samoubilačke sankcije na ruske energente, pa su cene grejanja, nafte i struje toliko skočile da je jedna porodica prinuđena da jede glodare kako bi preživela.

Idilične slike zapadnog potrošačkog raja

Nije važno što (barem formalno) pripadaju narodu koji je upravo od zapadnih sankcija propatio kao verovatno nijedan drugi u Evropi, što niko na Zapadu nije puštao ni suzu kada su naše bebe umirale zbog nedostatka kiseonika koji nije mogao da se dopremi zbog embarga, i što su nam zapadni emisari otvoreno pretili da će bombardovati Beograd dok ne postane ravan kao tepsija ako ne prihvatimo faktičku okupaciju Kosova.

Za njih, narušavanje idilične slike zapadnog potrošačkog raja i tragična sudbina jednog fiktivnog hrčka, samo zbog toga što živi na Zapadu i pripada zapadnoj porodici, hiljadu puta su dirljiviji i više ih emotivno pogađaju od sudbina pobijene dece iz donbaske "Aleje anđela" ili mučki ubijene mlade novinarke Darje Dugine koja je letos stradala u terorističkom napadu.

Naravno, sve navedeno samo je kap u okeanu zapadnog licemerja i dvostrukih standarda koji za sebe zahteva poštovanje i obzire kakve nije spreman da ponudi drugima.

Rusi možda nisu najvičniji i najsuptilniji u metodama javne diplomatije i medijske komunikacije, ali ovaj kratki uradak o "sirotom malom hrčku" svakako ohrabrujuće deluje, jer pokazuje da su savladali najvažniju lekciju ratne propagadne, a to je da nema nikakve sentimentalnosti i popustljivosti prema neprijatelju.

A "kolektivni Zapad" se, naoružavanjem i obučavanjem ukrajinske strane, cenzurom i zabranom rada ruskih medija, konfiskacijom ruske državne i privatne imovine, diskvalifikacijom ruskih sportista i stvaranjem nezapamćene antiruske histerije u medijima, svojevoljno i nedvosmisleno sam svrstao upravo u tu kategoriju.

Dobro je takođe što Rusi ne udaraju na patetiku, ne prihvataju ulogu žrtve koja jalovo morališe i poziva se na međunarodno pravo, već deluju iz pozicije sile i sa primetnom dozom crnog humora.

U tom, pomalo brutalnom humoru možemo videti i proplamsaje onog nepokorivog duha koji je inspirisao čuvenu sliku Ilje Rjepina "Odgovor zaporoških kozaka turskom sultanu".

Rusi u engleskom ogledalu

Ima tu i odjeka one Prilepinove logike koji, u tekstu "Rusi u engleskom ogledalu", zamišljenom kao otvoreno pismo britanskom kolegi piscu Džulijanu Barnsu, lucidno zaključuje: "Po svoj prilici, mi nemamo nikakvih šansi da postanemo bolji u očima Evrope. Nema drugog izlaza osim da odgovorimo adekvatno njihovim predstavama. Rusi treba da budu onoliko loši kakvim ih smatraju. Dragi Džulijane! Kao pisac piscu, želim da vam poručim: ako vaša zemlja ne prekine sa svojim sankcijama, Rusi će se kod vas obavezno iskrcati, polomiće vaša skrovišta i pregaziti vaše travnjake i popiće sve pivo u vašim pabovima. Rusi ne vole ni svoju decu, u to se ne uzdajte. A kako se odnose prema tuđoj, ne možete ni da zamislite. Upamtite to. I Stingu prenesite.”

Prilepin u svom ironičnom obraćanju, doduše, ne spominje sirote male hrčke, ali tu valjda treba primeniti ono načelo teritorijalnosti koje podrazumeva da životinje dele sudbinu države u kojoj se nalaze. Uostalom, da siroti mali hrčak nije prvo iskorišćen kao radna snaga i energetski resurs, a zatim kao iznuđena prehrambena namirnica, sva je prilika da bi nastradao u ime nauke u nekom laboratorijskom eksperimentu. Hrčci inače retko žive duže od dve-tri godine. Ovaj je barem imao retku privilegiju i čast da padne u odbrani demokratije i zapadnih vrednosti. A to nije mala stvar, pogotovo za jednog hrčka.