Kolumne i intervjui
Ilon Mask i zamke tehnofeudalizma
Naša svakodnevna aktivnost na internetu generiše vrednost (podatke) koju tehnofeudalci prisvajaju besplatno, a zatim je monetizuju. Za razliku od industrijskih radnika koji su bili svesni svog radnog vremena i truda, mi često produkujemo ovu vrednost nesvesno
Odluka Evropske komisije da kazni društvenu mrežu Iks i njenog vlasnika Ilona Maska sa 120 miliona evra zbog dovođenja korisnika u zabludu, nedostatka transparentnosti u poslovanju i odbijanju da istraživačima omogući pristup podacima koje prikuplja izazvala je pravi politički potres u Briselu i Vašingtonu.
Mnogi su ovu odluku protumačili kao prkosnu evropsku reakciju na novu američku Nacionalnu bezbednosnu strategiju koju je samo nekoliko dana pre toga obznanila Trampova administracija, a u kojoj se o Evropskoj uniji i evropskim lidera govori izrazito kritičkim tonom i sa mnogo potcenjivanja.
Pored toga što je uzburkala duhove sa obe strane Atlantika, odluka Evropske komisije skrenula je pažnju na činjenicu da već neko vreme vlada bespoštedna borba u pokušaju nacionalnih i nadnacionalnih zakonodavnih i izvršnih tela (kao što je Evropska komisija) da regulišu i ograniče samovolju i monopolističko ponašanje vlasnika transnacionalno zastupljenih, uglavnom originalno američkih društvenih mreža i digitalnih platformi, koji sve više preuzimaju ekonomske i informatičke prerogative suverenih država.
O tendenciji informatičkih tajkuna da zaobilaze lokalno zakonodavstvo i otvoreno izazivaju etabliranu političku i finansijsku elitu, transformišući pritom same temeljne postavke kapitalizma kao ekonomske ideologije, vrlo nadahnuto i lucidno je pisao grčki ekonomista i bivši ministar finansija Janis Varufakis u svojoj knjizi "Tehnofeudalizam" koja je nedavno objavljena i kod nas.
Za razliku od Šošane Zubof koja smatra da je četvrta industrijska revolucija dovela do kvalitativno novog oblika kapitalizma, koji naziva nadzornim kapitalizmom, u kome su najvažniji resurs privatni podaci o navikama korisnika koji se prikupljaju preko različitih digitalnih platformi i prema kojima se prave prediktivni profili ponašanja (čitaj tražnje) i odgovarajući algoritmovi ponude, Varufakis iznosi svoje mišljenje da se zapravo radi o potpuno novom modelu ekonomskog uređenja koje ne možemo više uopšte podvoditi pod kapitalizam.
Koncept tehnofeudalizma, kako ga je razradio Varufakis, predstavlja jednu od najproduktivnijih kritičkih analiza i dijagnoza savremenog kapitalizma. Varufakis tvrdi da se kapitalizam ne usavršava ili evoluira u nešto suštinski novo, već da se, paradoksalno, vraća u prošlost, u oblik sličan srednjovekovnom feudalizmu, ali sa digitalnom tehnologijom kao glavnim alatom eksploatacije i kontrole.
Varufakis definiše tehnofeudalizam kao sistem u kome su tehnološke platforme postale digitalni feudalni gospodari, a mi smo njihovi digitalni vazali. Za razliku od klasičnog kapitalizma, gde konkurencija teoretski ograničava moć pojedinačnih kapitalista, tehnofeudalistički monopoli u određenim delovima sajbersfere (kao što su Amazon, Google, Meta, X, Uber) stvorili su "kapitalizam bez kapitalističke konkurencije".
Oni kontrolišu digitalne zamkove - platforme i infrastrukture bez kojih moderni ekonomski život nije moguć - i uzimaju danak od svih koji moraju da prođu kroz njih.
U klasičnom kapitalizmu, profit se uglavnom stiče kroz proizvodnju roba i usluga. U tehnofeudalizmu, dominantni model je ekstrakcija digitalne rente. Platforme ne proizvode u tradicionalnom smislu - one izvlače proviziju od svake transakcije, svakog klika, svake komunikacije koja se odvija na njihovoj teritoriji. Kao srednjovekovni gospodari koji su uzimali deo od useva sa zemlje koju su držali, tehnofeudalci uzimaju deo od svih aktivnosti na njihovoj digitalnoj zemlji.
Mi nismo više proleteri u Marksovom smislu. Varufakis smatra da smo postali digitalni vazali i kmetovi koji proizvode sirovinu - podatke. Naša svakodnevna aktivnost na internetu generiše vrednost (podatke) koju tehnofeudalci prisvajaju besplatno, a zatim je monetizuju. Za razliku od industrijskih radnika koji su bili svesni svog radnog vremena i truda, mi često produkujemo ovu vrednost nesvesno, kroz komunikaciju, kupovinu, pretraživanje i čak pasivno korišćenje digitalnih usluga.
Tehnofeudalisti su prisvojili digitalne ekvivalente srednjovekovnih "komonsa" - javnih dobara. Algoritmi koji upravljaju našim društvenim interakcijama, platforme koje omogućavaju trgovinu, komunikacije i informacije - sve je to postalo privatno vlasništvo tehnofeudalaca. Kao srednjovekovni seljaci koji su morali da plaćaju da koriste mlin ili pekarsku peć svog gospodara, mi moramo da platimo proviziju (ili zauzvrat da produkujemo profitabilne podatke) da bismo učestvovali u modernom društvenom i ekonomskom životu.
Kolumna
U svojoj studiji Varufakis ističe paradoks: tehnofeudalizam je reakcija na uspeh kapitalizma. Kapitalizam je u svojoj klasičnoj formi generisao tolike produktivne snage da je učinio proizvodnju (u tradicionalnom smislu) relativno manje profitabilnom u odnosu na kontrolu i monopolizaciju distribucije i komunikacije. Kao što je industrijska revolucija okončala feudalizam tako što je učinila zemlju (primarni izvor srednjovekovne moći) relativno manje važnom, digitalna revolucija je učinila klasičnu industrijsku proizvodnju manje profitabilnom od kontrole digitalnih infrastruktura.
Najvažniji aspekt Varufakisove analize je veza koju pravi između tehnofeudalizma i krize liberalne demokratije. Tehnofeudalni monopoli su postali toliko moćni da mogu efektivno da kontrolišu državnu politiku, oblikuju javno mnjenje, potkupljuju regulatore i izbegavaju poreze na način koji srednjovekovni feudalci nisu mogli ni da zamisle. Oni stvaraju svoje privatne eko-sisteme sa sopstvenim pravilima, često suprotnim javnom interesu. U isto vreme, tehnofeudalci populistički nude pseudo-autonomiju svojim "vazalima": dostavljači hrane, kreatori digitalnog sadržaja i frilenseri imaju iluziju samostalnosti, dok su u stvari potpuno zavisni od platformi i njihovih proizvoljnih pravila i provizija.
Ovaj model podriva kolektivno, sindikalno organizovanje i osposobljava individualno preživljavanje umesto klasne solidarnosti.
Iako nije klasični "tehnofeudalista", jer se bavi i fizičkom proizvodnjom električnih automobila i raketa, u Varufakisovim terminima, Mask je simboličan i paradigmatičan primer opasnosti tehnofeudalizma: privatni pojedinac koji, zahvaljujući kapitalu, naučnom pedigreu i harizmi, gradi i kontroliše digitalne infrastrukture koje će određivati uslove naše buduće komunikacije, informisanja, trgovine, transporta, energije i možda čak ljudskog iskustva — van bilo kakve demokratske kontrole ili odgovornosti.
Sasvim realna, pa čak i verovatna, mogućnost da jedna takva naizgled svemoćna osoba nije samostalni i svojevoljni akter, već alatka ili fasada određenih obaveštajnih službi ili plutokratskih grupacija stvar ne čini nimalo prijatnijom, čak naprotiv.
Live
