Nema nikakve sumnje da je poslednja u nizu faza objavljivanja takozvanih Epstinovih fajlova dovela do najrazornijeg političkog potresa u istoriji savremenog života na Zapadu. Čak i u svojoj višestruko cenzurisanoj, redigovanoj formi, ovi "dokumenti iz pakla" nesumnjivo potvrđuju da je praktično čitava društvena elita (politička, finansijska, naučna, medijska i kulturna) bespovratno ogrezla u pedofiliju, seksualno nasilje, kanibalizam i satanizam.
U poređenju sa tim saznanjem, afere i skandali poput Kenedijevog ubistva, 11. septembra i Votergejta deluju tek kao lakša prehlada. Može se takođe reći da obaveštajna pozadina čitavog skandala (za koga je Epstin radio i u kom cilju) potpuno pada u drugi plan, jer postaje daleko manje važno za šta su ti kompromitujući podaci bili korišćeni, od same ogoljene činjenice na kakve su sve monstruozne stvari bili spremni oni ljudi koji zauzimaju vodeće pozicije u hijerarhiji zapadnih društava, od članova kraljevskih porodica preko političkih lidera i znamenitih naučnika do najuvaženijih i najimućnijih biznismena.
Jezive priče o silovanju i mučenju dece, jedenju beba i ispijanju krvi, okrutnim i okultnim ritualima onih najmoćnijih i najuglednijih pojedinaca, sa samog vrha društvene lestvice, dugo su bile deo mitologije takozvanih teoretičara zavere i opskurnih likova sa margine, ali sada su postale surova i dokumentovana realnost sa kojom će suočavanje biti bolno, dugo i teško.
Sve one jako lepe i umirujuće fraze i floskule o demokratiji, vladavini prava, građanskom društvu, transparentnosti i liberalnoj civilizaciji progresa, o kojima smo, kao fascinirani kmetovi, poslušno slušali od kraja Drugog svetskog rata naovamo, tope se i nestaju pred obelodanjenom, neprijatnom istinom da već jako dugo praktično čitavom planetom upravlja dobro povezana i umrežena šačica vampira i izopačenih demona u ljudskom obliku. Sada su sve maske pale, sve iluzije su srušene, a iscereno lice Antihrista svima nam se ukazuje, poput dima koji kulja iz spaljenih ostataka biblijske Sodome i Gomore.
U pokušaju da pronađu objašnjenje za aktuelno stanje i upozoravajuće znakove pored puta, mnogi su posegli za sublimirajućim i metaforičnim jezikom umetnosti. Navodi se često Kjubrikov film "Širom zatvorenih očiju" i teorije zavere koja ga prate kao insajderska najava Epstina i njegovog dijaboličnog delovanja u krugu visokog društva. Čini se ipak da je jedan drugi film daleko bolje predvideo i objasnio sodomitski blud i razvrat Epstinovog ostrva i njegovih posetilaca.
Radi se o italijanskom filmu starom pola veka koji je potpisao Pjer Paolo Pazolini. Pazolinijev "Salo" spada u red najeksplicitnijih i najekstremnijih kinematografskih dela, koja su izuzetno teška i mučna za gledanje. Ipak, bez obzira na šokantnost i bizarnost scena u filmu, niko Pazolinijevog ostvarenju ne poriče visoku umetničku vrednost i status dela koje poziva na razmišljanje.
To je slobodna adaptacija romana Markiza de Sada "120 dana Sodome", u kome De Sad detaljno opisuje dela četiri ateistička pariska "libertina" koji poseduju bogatstvo i moć da ostvare plan da otmu šesnaest aristokratskih mladića i devojaka iz njihovih domova i odvedu ih u izolovani zamak u Švajcarskoj, Zamak Sijer; u pratnji četvorice pripovedača i osmorice dobro "obdarenih"muškarca, "libertini" provode četiri meseca nanoseći eskalirajući niz seksualnih mučenja mladićima i devojkama, pre nego što ih konačno zakolju i vrate se u Pariz. Mladići i devojke koje treba poklati odabrani su zbog izuzetne lepote, mladosti (između dvanaest i petnaest godina) i društvenog porekla.
Pazolini je radnju romana pomerio u vremenu, u period 1944-45, trideset godina pre vremena snimanja filma. Takođe je geografski pomerio radnju, sa nepristupačnog zamka na vrhu planine u Švajcarskoj na bleštavu vilu na obali jezera Garda u malom turističkom gradu Salou, u severnoj Italiji.
U Salou je italijanski fašistički diktator Benito Musolini osnovao svoju kratkotrajnu "Republiku Salo" sa svojim preostalim pristalicama. Iako se Musolini ne pojavljuje kao lik u Paolinijevom filmu, njegova očajnička, ekstremna situacija tog perioda je sveprisutna; njegova "Republika Salo" bila je poslednje uporište fašizma, spremno da se brani po svaku cenu, činovima krajnjeg zverstva, nakon što je italijanska vlada sklopila predaju sa britanskim i američkim snagama, time promenivši stranu u poslednjoj fazi Drugog svetskog rata.
U pisanju scenarija za "Salo" Paolini je izvršio više značajnih promena u likovima Sadovog romana; posebno je stavio veći akcenat na socijalni položaj četiri "libertina". U Sadovom romanu, "libertini" su tvrdoglavi autsajderi koji, uprkos kolosalnom bogatstvu, žive na obeščašćenoj periferiji francuskog društva osamnaestog veka i uglavnom su ga nesvesni, osim u meri u kojoj im može obezbediti ljudski materijal za njihove projekte seksualnog mučenja i pokolja. Ali "libertini" u "Salou", oblikovani Paolinijevom ličnom verzijom marksizma, zamišljeni su kao simbolični "tipovi" predstavnika elite i jasno su potpuno saučesnici kako u Musolinijevom fašističkom projektu, tako i u italijanskom društvu uopšte.
Jedan od mučitelja predstavlja vojsku, drugi pravosuđe, treći crkvu a četvrti poslovnu i političku elitu. Mlade devojke i dečaci dovedeni u libertinsku vilu u Salou, svi su oteti pod pretnjom pištolja, sa seljačkih gazdinstava i iz osiromašenih urbanih područja; oni su suprotnost Sadovom odabranom sastavu otete aristokratske i imućne oficirske dece.
U eksplicitnom prikazivanju perverzija, mučenja i poniženja kojima fašisti izlažu decu, Pazolini ne štedi ni svoje mlade glumce ni gledaoca. Ređaju se mučne i skaredne scene homoseksualnih i heterosekusalnih silovanja, sakaćenja, koprofagije i na kraju ubistava koja su propraćena pripovedanjima ostarelih prostitutki i klasičnom muzikom kao obeležjem buržoaskog licemerja i pretencioznosti. Svesni da im se uskoro bliži kraj, Pazolinijevi fašisti se prepuštaju svojim najbolesnijim nagonima i anarhičnom osećaju neograničene moći koji im njihov položaj pruža. Kraj filma, gde mučitelji veselo plešu sa leševima žrtava, simbolizuje konačan trijumf smrti nad životom, što je za Pazolinija bio krajnji cilj fašizma i konzumerizma – uništenje samog života i svake individualnosti.
Pazolinijev "Salo" je apokaliptički simbolički manifest. Pazolini koristi De Sadovu priču kao alegoriju za savremeno društvo koje je, po njegovom mišljenju, postalo fašističko kroz konformizam, potrošačku kulturu i uništenje prava istorijskih subjekata (seljaka, radnika). Fašizam, kao krajnji izraz i proizvod kapitalizma, daje onima na vrhu položaj koji ih faktički stavlja iznad zakona i daje im osećaj da su gospodari života i smrti i bogovi na zemlji.
Upravo tu možemo da potražimo najočigledniju vezu sa Epstinom. Epstin nije samo nudio tela maloletnih devojaka, on je zapravo nudio iskustvo sadističkog bezakonja. Na svom pedofilskom ostrvu i na svom ranču u Novom Meksiku, on nije bio izolovani sadista i dekadent, već menadžer legalne i moralno eksteritorijalne oblasti gde ljudski i božanski zakoni ne važe i gde je zapadna kapitalistička elita napravila sebi eksperimentalan prostor, odnosno igralište za nekažnjeno iživljavanje.
Teško je predvideti da li će u budućnosti biti sveobuhvatne istrage i koliko će njih, na ovom svetu, odgovarati za svoja zlodela, ali sama činjenica da je toliko toga već izašlo na videlo govori nam da još uvek ima pravednika koji su spremni da se bore protiv tame i za istinu, i to po cenu sopstvenog života.