Na svakih nekoliko godina, čini se, imamo priliku da gledamo slike francuskih žandarma kako sa sadističkim zadovoljstvom razbijaju glave uglavnom mladih tamnoputih demonstranata, dok oko njih leti kiša Molotovljevih koktela, kamenica, žardinjera i drugih priručnih predmeta. Gore kontejneri, razbijaju se izlozi radnji i tržnih centara, pale se državne zgrade i sedišta institucija.
Ponavljanje ovih apokaliptičnih slika, iz godine u godinu, stvara jedan neprijatan osećaj dežavija koji nas navodi na zaključak da se sve vreme zapravo radi o jednom te istom protestu, odnosno urbanom građanskom ratu niskog intenziteta, koji se reaktivira u određenim vremenskim razmacima.
Trenutni talas protesta u Francuskoj može se okarakterisati kao složena društvena kriza koja kombinuje nezadovoljstvo prosvetnim sistemom, pritisak troškova života i migrantsko nasilje na marginama. Ova kriza odražava duboku anksioznost francuskog društva u pogledu nacionalnog identiteta i sposobnosti države da upravlja ključnim društvenim resursima.
Protesti su započeli sredinom septembra kao štrajk srednjoškolaca i studenata, prvenstveno zbog nedostatka nastavnika, pretrpanih učionica i katastrofalnih uslova u školskim zgradama. Kako je pokret eskalirao, sindikati i različite društvene grupe (uključujući poljoprivrednike, klimatske aktiviste, žute prsluke) su se pridružili, a zahtevi su se proširili na troškove goriva, troškove života i cene javnih i komunalnih usluga. Masovnost protesta je od početka ogromna, ali i tu postoje različite procene. Podaci pokazuju značajne razlike između procena vlade i sindikata: vlada tvrdi da je 17. oktobra širom zemlje bilo oko 550.000 učesnika, sa oko 400 hapšenja i 60 povređenih pripadnika policijskih snaga a sindikati da je bilo skoro duplo više; ranije 13. oktobra, sindikati su tvrdili da je bilo 480.000 učesnika, dok je vlada navela 266.000.
Nasilje je postalo sveprisutno, sa napadima na javne zgrade, policijske stanice i trgovine u Marseju, Lilu, Bordou i drugim mestima, dok su u Parizu i Marseju policajci koristili suzavac i gumene metke. U francuskom gradu Limožu došlo je do teških nereda u kojima je potpuno uništena istorijska zgrada gradske većnice iz 19. veka, a slike zapaljene zgrade obišle su svet preko društvenih mreža, kao i snimak jedne unezverene francuske levičarke koja bezuspešno pokušava da odvrati mlade vandale od pljačkanja i razbijanja njene radnje, insistiranjem na tome da je ona politički podržavala imigraciju iz Trećeg sveta.
Taj snimak postao je idealan simbolički primer onoga što je kanadski profesor i marketinški stručnjak Gad Sad nedavno nazvao "samoubilačkom empatijom" zapadnog sveta, gde preterani, nekritički i često performativni oblik saosećanja prema onima koji imaju neprijateljske namere dovodi do toga da emotivni impulsi nadjačaju racionalno razmišljanje i nagon za samoodržanjem. Višedecenijska imigracija bez integracije i asimilacije stvorila je pretpostavke za permanentni sukob čiji je intenzitet direktno proporcionalan slabljenju i gubitku političkog liderstva.
Odlazeći predsednik Makron osudio je "uništavanje i pljačku" i obećao krivično gonjenje, ali malo ko u Francuskoj obraća pažnju na njegove apele i upozorenja.
Cela Francuska je u iščekivanju predsedničkih izbora koju su zakazani za april naredne godine i na kojima bi Marin le Pen konačno mogla da probije branu koju je globalistički establišment decenijama stvarao protiv njenog Nacionalnog fronta različitim neprincipijelnim koalicijama i zakonskim smicalicama.
Njoj kao predstavnici partije "zakona i reda" i hrišćanske Francuske svakako idu na ruku ovi protesti, jer inspiratori nereda ne kriju želju da temeljno prekomponuju francuski identitet. Kao lider protesta nametnuo se radikalni levičar Bali Bagajoko, tamnoputi gradonačelnik Sen Denija, pariskog predgrađa, koji je učestvovao u protestima i opravdavao ratobornost i rušilačke porive izgrednika rečima da "nasilje, u određenim trenucima, može imati legitimitet" zbog čega je protiv njega podneta krivična prijava za rušenje ustavnog poretka.
Bagajoko se inače zalaže i za razoružavanje policije u njegovom okrugu i za ukidanje zabrane nošenja nelaičke odore u školama, to jest burke i hidžaba, jer to vređa verska prava i osećanja muslimanske manjine, koja je zapravo većina u Sen Deniju. Oni koji su posećivali Sen Deni znaju da beli ljudi tamo mogu bezbedno da idu samo uz policijsku pratnju, a posebno je nezgodno što se u tom predgrađu nalazi čuvena katedrala koja je glavna kraljevska nekropola Francuske. Tu je sahranjena gotovo kompletna francuska kraljevska loza: više od 40 kraljeva, 26 kraljica i na desetine najistaknutijih plemića.
Maltene svi, osim Napoleona, koji ima svoju zasebnu grobnicu u Domu invalida. U razgovoru sa mnogim francuskim desničarima, često sam slušao lament da je Francuska u sličnoj poziciji kao i Srbija, jer je i njena kolevka državnosti i duhovnosti, odnosno Sen Deni, okupirana od strane muslimana kao i naše Kosovo.
Na stranu identitetska pitanja i hantingtonovska logika sudara kultura, čini se da je ova eksplozija nasilja u nemalom procentu izazvana katastrofalnim ekonomskim stanjem. Francuska ekonomija u 2026. godini nalazi se u stanju „niskog rasta, visokog duga, rastuće nezaposlenosti", takozvanog trostrukog pritiska.
Predviđanja rasta značajno su smanjena, fiskalna konsolidacija je otežana, a tržište rada i kupovna moć domaćinstava suočavaju se sa velikim pritiskom. Francuski nacionalni institut za statistiku i ekonomska istraživanja (INSEE) u septembru 2026. godine značajno je snizio predviđanje rasta za celu godinu sa 0,7 odsto na 0,4 posto, što je manje od polovine prošlogodišnjih 0,9 odsto.
Ovo predviđanje je znatno niže od očekivanja nemačke centralne banke (0,9 posto) i OECD-a (0,7 odsto). Glavni razlozi za usporavanje su višestruki: toplotni talas u leto 2026. drastično je smanjio poljoprivrednu proizvodnju, što je oduzelo oko 0,1 procentni poen rasta; zatvaranje Ormuskog moreuza od marta meseca ometalo je energetske tokove i lanac snabdevanja.
U prvom kvartalu francuski BDP je zabeležio negativan rast od -0,2 odsto, a u drugom kvartalu stagnaciju, sa izuzetno slabom osnovom. INSEE ističe da francuska stopa rasta zaostaje za susedima iz evrozone i Ujedinjenim Kraljevstvom tri puta.
Nije velika mudrost povući uzročno-posledičnu vezu između ekonomskih poteškoća i buđenja starih međuetničkih i međuverskih tenzija i antagonizama. Da bi se te duboko ukorenjene tenzije do kraja razumele, dovoljno je pročitati dva kontroverzna književna dela, romane "Logor svetaca" Žana Raspaja iz 1973. i "Pokoravanje" Mišela Uelbeka iz 2015. koji, posmatrani zajedno, nude svojevrsnu hroniku najavljene smrti Francuske. Žan Raspaj (1925-2020) je u svom romanu "Logor svetaca" (1973) koristio ekstremnu alegoriju: masovni dolazak imigranata iz Trećeg sveta u Francusku koji dovodi do kolapsa zapadne civilizacije.
Ova knjiga, koja je nedavno prevedena i objavljena kod nas u izdanju "Informatike", dugo se smatrala rubnim štivom krajnje desnice, ali je njen narativ "velike zamene stanovišta" preživeo i kasnije postao globalno popularan. Mišel Uelbek je, kroz "Pokoravanje", preneo slične teme iz rubne književnosti u književni i društveni glavni tok.
Roman prikazuje Francusku iz bliske budućnosti u kojoj muslimanska politička stranka legalno dolazi na vlast, a protagonisti biraju "predaju" iz pragmatizma i civilizacijskog umora. Iako Žan Raspaj i Mišel Uelbek zauzimaju različite književne pozicije, obojica su uhvatili istu temu: umor francuskog društva od vlastite raznolikosti i nesigurnost institucija u pogledu budućnosti. Raspaj nudi pesimistično upozorenje još tokom sedamdesetih, dok Uelbek nudi hladno posmatranje dobrovoljnog poraza gotovo četiri decenije kasnije. Današnje stanje stvari sugeriše da njihova literarna proročanstva nije imao ko da čita.