Vikend u paklu
"Pakao je prazan, svi đavoli su ovde", napisao je svojevremeno Šekspir u svom čuvenom dramskom delu "Bura". Bio je to bardov očajnički krik protiv sveta koji je ogrezao u izopačenosti, nepravdi i grehu, svetu koji se naizgled nepovratno udaljio od Božje ljubavi i milost.
Slična eshatološka razmišljanja protutnjala su mi kroz glavu kada sam nedavno naleteo na nastup Sema Smita i Kim Petrasa za pesmu "Nesveti" (Unholy), koja je obeležila ovogodišnju dodelu Gremija, najprestižniju američku muzičku nagradu. Nastup je najavila do neprepoznatljivosti izobličena Madona, i sama nalik na nekog demona iz horor filmova, a ono što je usledilo moglo bi se najpreciznije opisati kao četvorominutna satanistička orgija.
Na binu su spušteni kavezi sa obnaženim igračicama, koje su sadistički bičevali đavoli u crvenim kožnim kombinezonima, svuda su se upalile infernalne vatre, a glavni protagonista Smit, sa cilindar šeširom na kome su bili rogovi, pevao je sa samozadovoljnim, dijaboličnim kezom o muškarcima koji rade prljave stvari sa njim dok ih kod kuće, u blaženom neznanju, čekaju žene i deca.
Ova scenska glorifikacija poroka i tajne homoseksualne požude, upakovana kao parodija na hrišćanske vizije pakla, osvojila je nagradu za najbolji pop duet godine, što je protumačeno kao veliki trijumf za LGBT zajednicu, jer se i Smit i Petras identifikuju kao "rodno fluidne" osobe.
Iako je američka hrišćanska desnica, predvođena republikanskim senatorom Tedom Kruzom, vrlo burno reagovala na ovaj performans, pronalazeći u njemu krunski dokaz satanizacije čitave američke kulture i znak dolazeće Apokalipse, sva je prilika da je nesrećni Smit ipak ponajviše "kriv" za neukus i neinventivnost. Ovakve i slične provokacije i parodični osvrti na hrišćansku ikonografiju i porodične vrednosti odavno su viđeni u spotovima i na koncertima izvođača poput Merilin Mensona i Blek Sabat, jedino što je novost jeste to da je okultna estetika očigledno ušla na velika vrata u pop muziku, u samo srce mejnstrima, dok je ranije obitavala po rubnim muzičkim žanrovima kao što je hevi metal.
Otvorena ljubav prema Luciferu
Pop izvođači poput Lil Naz Eksa, Lejdi Gage i Doudže Ket, koje masovno slušaju deca i tinejdžeri, otvoreno iskazuju svoje simpatije za Lucifera i stavljaju u svoje pesme i spotove satanističke simbole i poruke. To je naročito evidentno kod Keti Peri, koja je karijeru počela kao izvođač hrišćanske muzike, ali je punu afirmaciju i globalnu slavu stekla tek kada je doživela "prosvetljenje" i počela u pesme da stavlja škakljivije, mračnije tekstove o lezbejskim iskustvima i kanibalizmu po ugledu na ozloglašenog serijskog ubicu Džefrija Damera.
Faustovska pogodba, kao ulaznica za svet megauspešnih i megapopularnih, nije izgleda mimoišla ni verovatno trenutno najtalentovanijeg pevača popularne, ar-en-bi muzike, koji nastupa pod umetničkim imenom Vikend (The Weeknd). Ovaj tridesettrogodišnji Kanađanin, etiopskog porekla, koji se zove Abel Tesfaje, postao je u protekloj deceniji jedan od najprodavanijih i najnagrađivanijih izvođača, dok su njegovi koncerti po pravilu izuzetno posećeni širom planete.
Jedan takav koncertni nastup, snimljen u Los Anđelesu prošle godine, nedavno je kablovski gigant HBO postavio na svoje platforme, na kojima je brzo stekao status najstrimovanijeg i najgledanijeg koncerta svih vremena. Ako u slučaju gorepomenute pesme i nastupa Sema Smita na Gremi nagradama, možemo čitavu stvar otpisati kao neslanu šalu i neuspelu i neukusnu provokaciju, Vikendovom koncertu treba pristupiti daleko ozbiljnije, jer se radi o vrlo vešto upakovanom proizvodu koji vrvi od okultne simbolike.
Koncert kao satanistički ritual
Od samog početka, koji nas suočava sa kulisama postapokaliptičnih ruševina gradova preko džinovskog krvavo crvenog meseca koji zlokobno visi nad pozornicom i simbolizuje potrebu za krvnim žrtama do prizora samog pevača koji izranja iz podzemlja sa maskom koja asocira na Antihrista, čitav nastup, iako spektakularno osmišljen i izveden, izaziva osećaj nelagode i jeze.
Neki posetioci su se kasnije žalili na društvenim mrežama da su se, iz nepoznatog razloga, osećali vrlo neprijatno tokom trajanja koncerta, dok su stručnjaci poput Ajzaka Vajshaupta koji se ozbiljno bave ezoterijom čak bili spremni da ga proglase za svojevrsni satanistički ritual ili "crnu misu" koja ima za cilj da odvlači duše u pakao.
Poznato je da su koncerti mesta razmene i kanalisanja ogromne količine energije, kao i da, po Jungu, rituali inicijacije i kontra-inicijacije funkcionišu na nesvesnom nivou i da često nije važno ni da li učesnici razumeju slike, reči i poruke kojima su izloženi i koje izgovaraju. Prenošenje jednog takvog okultnog rituala preko HBO-a u desetine miliona domova širom sveta samo pojačava željeni magijski efekat.
Treba takođe reći da su Vikendovi ispovedni tekstovi, ispod savršeno upeglane sonične produkcije, uvek imali mračan i uznemirujući prizvuk, otkrivajući nam napaćenu dušu koja se bori sa različitim porocima i čulnim iskušenjima u savremenom obezboženom, hedonističkom svetu. Još od samog početka karijere, dok je bio nepoznati debeljuškasti tamnoputi momak iz Kanade koji pesme kači na Jutjub, Vikend je otvoreno govorio i pevao o svojim problemima sa drogama, promiskuitetnom životom, stidljivošću, depresijom i gubljenjem vere. Ipak, znalo se da je, zahvaljujući majci, pobožan i da je svoje prve velike uspehe obeležio tako što je dao velike novčane donacije Etiopskoj orijentalno-pravoslavnoj crkvi kojoj pripada.
Što je Vikendova karijera više napredovala i rasla do neslućenih visina, to su tekstovi i spotovi postajali sve problematičniji i natopljeniji ezoteričnom simbolikom, a pevač je od početne borbe sa demonima i mračnim silama sve više, između redova, počeo da zagovara prepuštanje tami i mazohističko uživanje u ništavilu. Koncert u Los Anđelesu je kulminacija tog procesa.
Država mora da interveniše
Još je Aristotel tvrdio da baš muzika nepogrešivo otkriva moralni karakter i duh jednog vremena, kao i da ona ima ekskluzivnu moć da ljude oblikuje i učini ih uzvišenijim i plemenitijim, ali i da takođe može da ih naruži i pretvori u zveri. Nije teško pretpostaviti kakvom metafizičkom ishodu vodi neoprezno konzumiranje današnje američke pop muzike.
Svaka ozbiljna država i svako zrelo društvo moraju da vode računa o tome šta mladi slušaju i gledaju, jer, kao što nije dozvoljeno javno reklamiranje i promocija narkotika i prostitucije, tako ne bi trebalo ni da bude, pod firmom zabave i umetničke ekspresije, propagiranje satanizma.
Iako nominalno živimo u demokratskom društvu gde je skoro sve dozvoljeno, valja imati na umu da je ponekad teško napraviti razliku između krajnjeg liberalizma i satanizma, kao i da se Nečastivi često reklamira kao veliki emancipator, ali i da je cenzura, baš kao i batina, iz raja izašla.