"Netfliks" i "Dizni" ili: Kako svet obojiti u crno
Bez obzira na svu šminku i retoriku Bajdenove administracije, statistike govore da je realan položaj Afroamerikanaca još gori nego pod Trampom
U "Paint it black", jednom od najvećih hitova Roling Stounsa iz šezdesetih, Mik Džeger peva o svojoj depresiji i unutrašnjem mraku, izazvanom smrću voljene osobe, koji ga nagone da poželi da sve oko sebe oboji u crno, uključujući tu plavo nebo, crvena vrata i šarene haljine devojaka koje nasmejane prolaze oko njega. Ova ritmična pesma, poznata po istočnjačkim uticajima i maštovitoj upotrebi sitara i kastanjeta, dugo je bila jedna od najčešće korišćenih zvučnih podloga u filmovima i serijama, naročito onim koji su se bavili ratom u Vijetnamu.
Danas bi taj darkerski slogan "obojiti u crno" mogao zgodno da se iskoristi za vickast naslov kada bi se snimao neki dokumentarac o "Netfliksu" i "Dizniju", odnosno, o njihovim upornim, tragikomičnim nastojanjima da u svaku seriju i film ubace što više tamnoputih lica, bez obzira da li im je u njima mesto ili ne. Poslednja u dugom nizu ovih inkluzivnih, multikulturalnih intervencija bila je serija o egipatskoj kraljici Kleopatri koju je početkom maja izbacio "Netfliks", svetski lider u strimovanju.
Odluka da se uloga čuvene kraljice, iz grčke dinastije Ptolomeja, poveri tamnoputoj britanskoj glumici Adel Džejms podigla je veliku prašinu u međunarodnoj javnosti, a naročito burno reagovala je vlada Egipta koja je u takvom kastingu videla zlonamerni pokušaj "falsifikovanja istorije", jer je po svim dostupnim podacima i freskama iz tog perioda Kleopatra bila svetle puti i sa helenskim crtama lica.
Dakle, po istorijskim izvorima, prava Kleopatra bila je po svom izgledu daleko bliža Vivijen Li, Elizabet Tejlor ili Klodet Klober koje su je igrale u prethodnim filmskim biografijama.
Naročito je za Egipćane uvredljiva činjenica da se ne radi o igranom filmu iz žanra istorijske fikcije, gde bi se još i moglo nekako zažmuriti na jedno oko i progutati drugačiji i tamniji prikaz voljene faraonke, već je u pitanju dokumentarna serija, koja se sastoji iz snimljenih razgovora sa stručnjacima i odglumljenih delova, i koja pretenduje istovremeno da ispriča uzbudljivu priču, ali i da što tačnije rekreira prošlost, pa se stoga očekuje viši stepen istorijske verodostojnosti.
Činjenica da ova nova, kontroverzna Kleopatra govori i ponaša se kao neki bastardni amalgam propagandnog spota za BLM pokret i ovaploćenih teorija trećeg talasa feminizma delovala je prilično odbojno na potencijalne gledaoce, pa je ušla u istoriju kao najgore ocenjena serija na sajtu "Trulih paradajza".
Mustafa Vaziri iz egipatskog Saveta za zaštitu starina zapretio je da će država tužiti "Netfliks" zbog skrnavljenja egipatske prošlosti i da će tražiti blokiranje striminga u Egiptu, a sama kompanija oglasila se saopštenjem u kome su osudili egipatski "rasizam" i naveli da Kleopatrina rasa nije glavni fokus serije, ali da su namerno odlučili da je prikažu kao meleskinju, oslanjajući se na teorije o nejasnom poreklu njene majke Egipćanke koja je mogla biti tamnije puti.
Glavni producent serije i narator, glumica Džejda Pinket, istakla je da je važno da tamnopute devojčice imaju priliku da čuju "istinite" priče o crnim kraljicama koje su bile moćne i koje su predvodile afričke nacije.
Ako se za Kleopatru još i nekako može nategnuto tvrditi da je zaista bila tamnije puti, onda se za "Netfliksovu" kostimiranu seriju Bridžerton, u kome crnci igraju britansko plemstvo iz regentskog perioda, teško može reći bilo šta drugo osim da se radi o infantilnoj liberalnoj fantaziji i nasilnoj istorijskoj reviziji.
Kako primećuju pojedini komentatori i TV kritičari, umesto što izmišljaju lažne tamnopute aristokrate tamo gde ih nije bilo, daleko primerenije i poštenijebi bilo kada bi čelnici "Netfliksa" odvojili pristojan budžet za jednu ozbiljnu i raskošnu seriju o pravim kraljevskim porodicama u Beninu koje su sve do kraja 19. veka vladale u Zapadnoj Africi.
Isto tako, "Dizni" bi, ako mu je zaista toliko stalo do multikulturalnosti i inkluzivnosti, mogao da uloži kreativne napore da izmisli neke nove tamnopute junake i junakinje i da ih inkorporira u svoj imaginarijum, umesto što dobro poznate junake iz svojih slavnijih dana na silu boji u crno u novim adaptacijama.
Pa tako u novoj adaptaciji "Petra Pana", lik Zvončice odigrala je tamnoputa glumica Jara Šahidi, dok lik Arijel u igranoj verziji "Male sirene" igra takođe Afroamerikanka Hejli Bejli.
Postavlja se takođe opravdano pitanje zašto vodeće američke medijske korporacije toliko insistiraju na Afroamerikancima a istovremeno gotovo potpuno ignorišu azijske i hispano manjine. Latinosi su sa skoro 20% ubedljivo najbrojnija manjinska grupa u Americi, dok su Azijati najbrže rastuća rasna kategorija i u SAD i u Britaniji, pa je nejasno zašto ih ima jako malo u filmovima i serijama u poređenju sa Afroamerikancima, naročito u vodećim ulogama.
Kao da se američki establišment ponajviše plaši tamnoputih i njihove sklonosti ka nasilnim protestima pa gleda da ih preventivno pasivizuje i umiri bacajući im šarene šoubiznis koske.
Bez obzira na svu šminku i retoriku Bajdenove administracije, statistike govore da je realan položaj Afroamerikanaca još gori nego pod Trampom. Porastao je broj tamnoputih u zatvorima za skoro 11 odsto, smanjio se broj Afroamerikanaca koji završavaju fakultete, a broj rasno motivisanih zločina porastao je od 2020. za gotovo 8 odsto, kako tvrdi nedavna anketa Pju istraživačkog centra.
Ako svemu tome dodamo ogromnu inflaciju i rast cena goriva, koji po pravilu najteže pogađaju najsiromašnije slojeve stanovništva, među kojima prednjače "obojeni", onda je jasno da crna Amerika ima vrlo malo koristi od "crne" Kleopatre i svih onih brojnih tamnoputih zabavljača i influensera koji su nastupali i agitovali za Demokratsku partiju.
Treba takođe imati na umu i činjenicu da su i " Netfliks" i "Dizni" u većinskom vlasništvu gigantskih investicionih fondova Vangard i BlekRok, koji iz senke kontrolišu čitavu američku privredu. U tom smislu, postoji potreba da se kroz serije i filmove retroaktivno opere savest američke plutokratije, koja je, velikim delom, sastavljena od potomaka onih robovlasnika koji su sirotom Kunta Kinteu odsekli desnu nogu kada nije hteo da bere pamuk i nosi robovsko ime, te da se teret rasizma i belačke eksploatacije i privilegija prebaci na druge narode i države koji sa tim nisu imali nikakve veze.
Posebno je licemerno što upravo ti ljudi, baš kao i u slučaju ekologije i menadžmenta svetskih resursa koji su istanjeni pre svega zapadnjačkom pohlepom, danas sebi daju za pravo da drže lekcije iz tolerancije i osvešćenosti onima koji su, kao Egipćani, postradali i bili opljačkani od zapadnog kolonijalizma i imperijalizma.
