Sindikalno proleće

Kada sam pre četiri godine otpočinjao sa pisanjem knjige o grupi "Beogradski sindikat", moja osnovna ideja vodilja bila je da bi bend takvog kalibra trebalo da ima jednu ozbiljnu monografiju, kao i da se kroz karijeru ove jedinstvene grupe, koja je na najbolji mogući način pomirila i objedinila urbano i patriotsko, može ispisati svojevrstan generacijski autoportret i romaneskno-esejistički prikaz svih lutanja i zabluda naše dvodecenijske tranzicije.

Plan je bio da ova muzička biografija bude brzo napisana i da bude objavljena na dvadesetogodišnjicu osnivanja grupe. Nažalost, ponajviše zbog autorove lenjosti, loših privatnih okolnosti i perfekcionizma, knjiga još uvek nije ugledala svetlost dana.

Članovi benda, moja braća, nisu mi zamerili odugovlačenje, već su me čak tešili da je zapravo u pitanju skriveni blagoslov, jer je neobjavljena knjiga u međuvremenu dobila mnoga nova i uzbudljiva poglavlja, kojih svakako ne bi bilo da je izašla kada je bilo planirano, krajem 2019. godine.

U međuvremenu, grupi je pošlo za rukom (i mikrofonom) da pesmom "Sviće zora" raspali litije za odbranu svetinja u Crnoj Gori, da bude zbog toga proglašena za državnog neprijatelja evroatlantskog Montenegra i da članovima bude zabranjen ulazak u zemlju, ali i da, od mitropolita Amfilohija, dobiju orden Svetog Petra Drugog Lovćenskog Tajnovidca za nadahnute pesme, revnost i brigu za majku crkvu i sastradalnu ljubav, posvedočenu kroz pesme "Dogodine u Prizrenu" i "Sviće zora", posvećene odbrani svetinja u Crnoj Gori i na Kosovu i Metohiju.

Sindikalci su, takođe, stigli da rep himnom "Jedina Srpska", u duetu sa Danicom Crnogorčević, opevaju i ovekoveče borbu za slobodu i državnost Republike Srpske, čime su kompletirali svoj otadžbinski triptih rodoljubivih pesama. Kao kruna svih umetničkih napora i potvrda njihovog nedodirljivog statusa na hip-hop sceni, došao je prošlogodišnji spektakularni koncert na Tašmajdanu, kada je dupke pun stadion, sa starosnom amplitudom publike od 7 do 77 godina, uprkos gotovo biblijskom potopu, tri sata pevao i skakao uz sve hitove benda.

Sada je tu i novi album, "Sindikalno proleće", koji se čekao bezmalo 13 godina. Kao nagrada za strpljenje i vernost svojoj BS armiji, momci iz benda su im podarili čak 23 nove numere, što je u eri singlova, striminga i Jutjub promocija prava retkost. Od prvih taktova uvodne pesme "Neka svako zna" oseća se da je materijal za ovaj album dugo sazrevao, da su se tekstovi i matrice krčkali i minuciozno doterivali godinama, a da je stroga konceptualna selekcija numera učinila da mnoge pesme ne stignu do završne verzije. Što se tiče zvuka i produkcije, sve konce u svojim rukama samouvereno drži Nebojša Obradović (alijas Di Džej Sajlent), sigurno trenutno najraznovrsniji i najplodniji srpski bitmejker. On svakoj pesmi daje potrebne zvučne kulise i soničnu teksturu, varirajući između usporenih i svedenih trep ritmova i raskošnijih aranžmana sa etno primesama i rok semplovima.

Tekstualno, grupa ide već utabanim stazama afirmacije lokalpatriotskog beogradskog pogleda na svet ("Beograd je mašta grehom vezana za asfalt") i šireg, svesrpskog integralnog rodoljublja.

Sindikalci nas u pesmi "Teci reko" na potresan način suočavaju sa paklom genocida u NDH i očajničkim pokušajem bega do slobode jasenovačkih mučenika, dok se u "Staroj Srbiji" oživljava onaj oslobodilački "plamen četništva" o kome je pisao Stanislav Vinaver. Tu su i omaži sportskim herojima našeg naroda i Trećeg sveta, Novaku Đokoviću i Dijegu Maradoni ("N.O.L.E." i "Pet minuta pravde") koji nas podsećaju da pravi šampioni ne igraju samo za svoj bankovni račun i korporacije, već i za slavu svog naroda i pravdoljubivu i potlačenu sirotinju koja ih bodri po južnoameričkim favelama i beogradskim blokovima. Izuzetno je inspirativna i poučna "Samo u snu" koja, na kritički način, govori o otuđenju i virtuelizaciji života današnje omladine u digitalnom logoru gde, u bespućima tik-toka, instagrama i drugih mreža, "mladost prolazi za tren, na skrol i na čet".

Simpatična je i štos pesma "Služba" u kojoj se članovi grupe na autoironičan način obračunavaju sa svim onim zlim, mrziteljskim glasinama da su lažni buntovnici i da rade za državnu bezbednost.

Ipak, ubedljivo najjači utisak na čitavom albumu ostavlja numera "Geto" koja nas, na krilima anđeoskog glasa Pavline Radovanović, devojčice iz Orahovca, vodi na kratku, bolnu turneju kroz srpski geto na Kosovu i Metohiji, gde naša deca rastu opasana bodljikavom žicom, izložena divljačkoj mržnji i pod stalnom pretnjom nasiljem, dok samoživi građanistički Beograd, deklarativno posvećen borbi protiv nasilja, njihovim suzama ne veruje i pokazuje apsolutnu ravnodušnost za njihovu sudbinu. Kome, posle slušanja ove pesme, spontano ne zasuze oči i ne stegne se grlo, taj treba ozbiljno da se zabrine za svoju dušu.

Vredi naglasiti i to da izlazak ovog albuma baš ove godine ima jak simboličan pečat. Naime, ovog leta obeležava se 50 godina od nastanka hip-hopa, muzičkog žanra koji je rođen pre pola veka na jednoj vreloj avgustovskoj žurci u Bronksu kada je Di Džej Kul Herc prvi put zavrteo dve miksete u isto vreme, uz istovremeno uzvikivanje rimovanih tekstova za animiranje mase.

U svojoj esenciji, hip-hop, odnosno rep, bio je pokret i muzika bunta crnog čoveka koja je, sirovim i neuvijenim jezikom ulice, poetički secirala surovu stvarnost odrastanja u prenaseljenim i kriminalizovanim gradskim četvrtima. Rep je uvek bio odgovor na nepravdu i imao je jasno izraženu političku dimenziju, bez ozbira na kasniju komercijalizaciju i banalizaciju koja je donekle otupila kritičku oštricu i razvodnila originalnu poruku.

U tom smislu, Beogradski sindikat je autentični, punokrvni hip-hop bend stare škole, oni vešto koriste modernu, tuđinsku muzičku formu kako bi izrazili nacionalnu ideju i tradicionalne, svetosavske vrednosti našeg naroda. Otprilike, kako bi izgledalo kada bi Bigi Smolz uzeo da, prilagođenim rečnikom, repuje tekstove Žarka Vidovića ili vladike Nikolaja. Oni, na taj način, kroz popularnu kulturu, čine srpstvo privlačnim i daju samopouzdanje urbanoj gerili koji se ne odriče zaveta, što je od neprocenjivog značaja u permanentnom kulturnom ratu za identitet, koji traje nezavisno od dnevnopolitičkih i stranačkih borbi.

"Sindikalno proleće", kao sveže remek-delo, samo dodatno učvršćuje njihovu poziciju trenutno najvažnije srpske muzičke grupe, nezavisno od žanra i generacijskog svrstavanja. A knjiga? Mora da izađe i ta knjiga, ako Bog da, za četvrt veka grupe, iduće godine.