Građanski rat kao naivna antitrampovska fantazija
Amerikanci jesu kopilad boga Marsa i nesporno ratoborna nacija, verovatno jedna od najagresivnijih i najkrvožednijih u istoriji, ali spletom geografskih i istorijskih okolnosti nisu dugo vremena bili u prilici da iskuse kako izgleda voditi rat na svom tlu.
Ako bi zaista u bliskoj budućnosti započeo građanski rat na teritoriji SAD, za šta, po mišljenju istoričara i bezbednosnih stručnjaka, postoje realne šanse, sasvim je sigurno da bi izgledao drastično drugačije od bilo čega što smo mogli da vidimo u filmu "Građanski rat" britanskog autora Aleksa Garlanda.
Garland je scenarista i režiser poznat po opsesiji distopijskim vizijama ugroženog čovečanstva, a zajedničko za sve njegove prethodne radove jeste to što je pretnja po ljudski rod dolazila spolja – od virusa koji pretvara stanovnike Londona u zombije (28 dana kasnije) preko veštačke inteligencije koja je razvila volju i svest (Eks mašina) do misterioznog elektromagnetskog polja koje je vanzemaljskog porekla (Uništenje).
Ovog puta, međutim, pretnja je u samom čoveku, odnosno u njegovoj autodestruktivnoj sklonosti da političke i ideološke razlike produbljuje do one kritične tačke kad demokratija i dijalog dožive kolaps i oružani sukob postane neizbežan.
Ako je suditi po skorašnjoj inflaciji postapokaliptičnih filmova i serija koji tretiraju raspad uređenog društva kakvo poznajemo i surovu borbu za preživljavanje koja usledi (Ostavite svet iza sebe, Ne gledaj gore, Sluškinjina priča), očigledno je da je pandemijska kriza do srži uzdrmala psihu prosečnog savremenog Zapadnjaka koji više ne veruje u stabilnost institucija i društvenih mehanizama koji bi trebalo da mu garantuju komforan i miran život, ali ni u transparentnost, zdrav razum i dobre namere onih vidljivih i nevidljivih moćnika koji upravljaju čitavim društvom.
Strah od masovnog građanskog rata postao je naročito izražen pred prethodne predsedničke izbore, održane usred korona pandemije i BLM protesta, kada je podeljenost između liberalne i konzervativne Amerike postala toliko zaoštrena i izražena da su pojedini renomirani politikolozi poput Barbare Volter, nakon tih izbora 2020, pisali kako je Amerika bliža Drugom građanskom ratu nego u bilo kom prethodnom periodu svoje istorije, jer je politička kultura zagađena "toksičnom mešavinom ekstremizma i polarizacije, društvenog i kulturnog tribalizma, masovnom raširenošću teorija zavere, proliferacijom oružja i do zuba naoružanih paravojnih formacija i sveukupnom erozijom vere u državu i liberalne, zapadne vrednosti".
Pitanja imigracije, abortusa, posedovanja ličnog naoružanja, promocija trans prava i rasni odnosi označeni su kao potencijalne tačke razdora koje bi mogle pokrenuti dezintegraciju američke federacije. Volterova je kao ključni faktor mogućeg sukoba izdvojila pojavu koju je nazvala "akceleracionizam", a koja je, po njoj, apokaliptično verovanje da je moderno društvo došlo do kraja i ga je nemoguće spasiti, te da treba ubrzati njegov nasilni nestanak kako bi, iz njegovog zgarišta i pepela, mogao da se rodi novi poredak.
U tom smislu, nije sasvim jasno kakav je to novi imaginarni poredak nastao nakon građanskog rata u filmu Aleksa Garlanda. Film nam ne saopštava ni zašto je konkretno rat počeo niti ko tačno protiv koga ratuje. Poseban je nonsens svima koji prate i poznaju američku politiku da su na istoj strani Teksas i Kalifornija, dve američke države koje su u svakom smislu (ideološkom, zakonskom, mentalitetskom) totalne suprotnosti i koje imaju verovatnoću da u budućnosti sklope neki savez otprilike sličnu kao Iran i Izrael.
Glavni junaci filma su novinari i fotoreporteri koji putuju iz Njujorka do Vašingtona kako bi intervjuisali američkog predsednika, čija se Lojalistička koalicija nalazi pod udarima separatističkih Zapadnih snaga. Garlandovi novinari su "posmrtni ostaci" nekadašnje mejnstrim štampe, etnički i rasno šarolika družina, sastavljena od napaljenih avanturista, ciničnih veterana i idealističnih početnika koji u ratnom vihoru traže šansu da ispričaju svoju veliku novinarsku priču dostojnu Pulicerove nagrade.
Prolazeći pored prizora razrušene infrastrukture i masovnih zločina nad civilima, Garland nam kroz njihove oči pokazuje društvenu i ljudsku cenu koja se plaća kada "oružje progovori, a muze zaćute". Birajući da u središte svoje priče stavi novinare, koji po udžbeničkoj definiciji prenose a ne učestvuju, Garland kao da želi da naglasi svoju političku neutralnost i objektivnost.
On, navodno, ne želi da zauzima stranu u sukobu između liberalne (Bajdenove) i konzervativne (Trampove) Amerike, ali između redova jasno se može naslutiti za koju stranu (ne)skriveno navija. Svi negativci koji sa sadističkim zadovoljstvom ubijaju nenaoružane civile su belci i podsećaju na karikature Trampovih pristalica koje je Hilari Klinton jednom nazvala "korpom bednika". Isto tako, predsednik koga tumači Nik Oferman neodoljivo likom podseća na Stiva Benona, Trampovog nekadašnjeg savetnika i jednog od najistaknutijih i najomraženijih konzervativaca Amerike.
Ipak, ideološka pristrasnost nije najveći problem filma, već to što ne uspeva adekvatno da dočara potencijalne užase građanskog rata u jednoj tako velikoj i bogatoj, a istovremeno heterogenoj i podeljenoj zemlji kao što je Amerika danas. Kadrovi koje isporučuje Garland deluju naivno i blede pred onim što svakodnevno možemo da vidimo u televizijskim izveštajima iz Ukrajine i Pojasa Gaze.
Gotovo da uopšte nema upotrebe najsavremenije vojne tehnologije poput dronova koja bi svakako bila vrlo prisutna u nekom budućem američkom ratu. Delom to je posledica tankog budžeta (oko 50 miliona dolara) koji se želi sakriti insistiranjem na simbolici i poetičnosti prizora u stilu Kopoline "Apokalipse sad", ali možda još više nesposobnosti Amerikanaca da zamisle kako građanski rat uopšte može da izgleda.
Amerikanci jesu kopilad boga Marsa i nesporno ratoborna nacija, verovatno jedna od najagresivnijih i najkrvožednijih u istoriji, ali spletom geografskih i istorijskih okolnosti nisu dugo vremena bili u prilici da iskuse kako izgleda voditi rat na svom tlu.
Sejući decenijama unazad, perfidno i nemilosrdno, smrt i razaranje širom sveta, daleko izvan svojih granica i isključivo upotrebom profesionalnih vojnika, oni su zaboravili kako izgleda svakodnevno drhtati nad bezbednošću svog doma i životima najmilijih.
Garlandov film će ih možda malo trgnuti u pogledu vizuelizacije nagomilanih računa koji ubrzano dolaze na naplatu, ali kada ratna mečka, pre ili kasnije, zaista zaigra pred njihovim vratima, to će, sasvim izvesno, biti neuporedivo krvavije i surovije od krajnjih dometa njihove najmračnije imaginacije.
