Rusi u Beogradu

Ima već više od dve godine kako se konstantno povećava broj Rusa u Beogradu i Srbiji. Postalo je nemoguće prošetati Vračarom, Dorćolom, Novim Beogradom ili Senjakom, a da u više navrata ne čujete oko sebe ruski jezik.

Od početka SVO u Ukrajini i uvođenja sveobuhvatnih zapadnih sankcija, mnogi ruski državljani, u strahu od moguće mobilizacije i finansijskih reperkusija zbog prekida platnog prometa, privremeno utočište pronašli su u našoj zemlji i našem glavnom gradu. Kako sami kažu, ono što ih je opredelilo da izaberu baš Srbiju za svoj novi dom ponajviše ima veze sa tradicionalnim prijateljstvom između naša dva naroda, ali i sa činjenicom da iz Srbije mogu neometano da obavljaju sve svoje poslove koji su orijentisani ka zapadnim tržištima i tamošnjim klijentima.

Zvanični podaci kažu da u Srbiji trenutno ima oko 140 hiljada ruskih imigranata, a nezvanične procene broja novopridošlih Rusa kreću se između 200 i 300 hiljada.

Razlika u brojkama objašnjava se činjenicom da nemaju svi došljaci uredne prijave sa boravišnom dozvolom, već su neki prinuđeni da "glume" turiste i da na svakih mesec dana napuštaju Srbiju i ponovo u nju ulaze.

Do srpskog državljanstva je teško doći, a jedan od puteva za dobijanje boravišne dozvole jeste otvaranje firme u Srbiji, pa tako u APR-u beleže da je registrovano skoro deset hiljada privrednih društava i preduzetnika iz Rusije i Ukrajine.

Najveći broj tih novih firmi i privrednih subjekata bavi se poslovima koji potpadaju pod IT sektor, ali ima i nezanemarljiv broj onih koje se bave ugostiteljstvom, finansijama i računovodstvom, trgovinom na veliko, pružanjem medijskih usluga i građevinskim poslovima. Nema nikakve sumnje da je Srbija, u svakom smislu (demografskom, ekonomskom, stručnom) višestruko profitirala dolaskom visokoobrazovane i visokokvalifikovene radne snage iz Rusije, ali pravi dugoročan društveni dobitak biće bolje razumevanje i dalje kulturološko zbližavanje dva bratska naroda.

Imao sam priliku da se nedavno nađem u društvu nekoliko ruskih parova na jednoj kućnoj sedeljci koja je upriličena na Dorćolu. Bili su u pitanju relativno mladi i već ostvareni ljudi sa decom, iz Moskve i Sankt Peterburga, pripadnici srednje i više srednje klase, koji su u životu dosta proputovali.

Iako sam prethodno često slušao da su Rusi koji dolaze u Srbiju rezervisani i hladni, da nisu zainteresovani da se druže sa Srbima i da se uglavnom drže svojih sunarodničkih krugova, moje iskustvo bilo je da se komunikacija vrlo lako uspostavlja, pa makar to bilo na iznuđenom engleskom jeziku.

Uz rakiju ili votku, svejedno, konverzacija brzo prelazi iz domena opšteg i konvencionalnog u sfere ličnog i suštinskog.

Otkrio sam da im se veoma dopada u Srbiji, svi hvale srpsko gostoprimstvo kao nešto što nikada ranije nisu doživeli, izuzetno im se dopada srpska hrana i muzika, ali se žale i da ih Srbi ponekad preterano idealizuju i projektuju na njih svoja nerealna očekivanja.

Istina je da već imaju svoje uhodane i zatvorene mreže restorana, kafana, fitnes klubova, salona za ulepšavanje, prodavnica i aplikacija za druženje, ali su itekako raspoloženi da, kada se ukaže prilika i dođe adekvatan poziv, iz njih izađu i prepuste se druženju i provodu na srpski način.

Većina živi i ponaša se kao da su u Srbiji privremeno, no upoznao sam i one koji ne vide ništa loše da se ovde trajnije nastane, pa nastoje da kupe nekretnine a ne samo da iznajmljuju.

O Rusiji i svom životu u otadžbini nerado govore, što se politike tiče, iako ih bije glas da su "peta kolona", stekao sam utisak da su uglavnom apolitični i da život posmatraju prilično pragmatično i praktično. Imaju vrlo oštar i izražen smisao za humor, koji bi Zapadnjacima verovatno delovao pregrubo, i to je možda osobina koja ih najviše približava današnjim Srbima.

Istorijski posmatrano, za Srbe je oduvek važilo da mnogo vole Ruse, ali da ih slabo poznaju. Dovoljno je pogledati koliki procenat deklarisanih srpskih rusofila dobro govori ruski jezik pa da zaključimo da je rusofilija kod nas mnogo više stvar emocija i teorije nego prakse.

Po završetku Prvog svetskog rata, kada je rusofilija verovatno bila u zenitu, ogroman broj izbeglica iz redova ruskih monarhista pohrlio je u tadašnju Kraljevinu SHS nakon Oktobarske revolucije i građanskog rata između Crvenih i Belih. Najveći deo naselio se na teritoriji tadašnje Srbije, a Srbi su ih dočekali širom raširenih ruku.

Posle inicijalnog oduševljenja dolaskom pravoslavne i slovenske braće, isplivale su na površinu određene razlike u kulturi i mentalitetu.

Istoričar i istraživač tematike ruske emigracije na Balkanu Miroslav Jovanović pisao je o tom sudaru ruskog urbanog i građanskog elementa sa srpskom patrijarhalnom, ruralnom kulturom koja je bila na nižem stupnju razvoja.

Razlike su se manifestovale u gotovo svim aspektima svakodnevnog života, od odnosa prema deci i porodičnim relacijama preko pitanja doživljaja i ispovedanja zajedničke pravoslavne vere do tretmana životinja i kućnih ljubimaca.

Ruske žene, na primer, brzo su izašle na loš glas, jer su, po balkanskim merilima, bile lenje, kasno su ustajale i po ceo dan su se doterivale i čitale knjige, a ruski muškarci su od strane lokalnog stanovništva smatrani za isuviše prefinjene i teatralne. Čak su se pojavljivali i vicevi, članci u novinama i radijske emisije u kojima su Rusi ismevani pod zbirnim nazivom "Serjože" i "Ninočke". Osobenost ruske međuratne dijaspore ogledala se i u tome što ona, verujući u brz povratak kući, nije težila naturalizovanju i asimilaciji, već je ljubomorno i sa visine čuvala čistotu svoje imperijalne kulture, običaja i tradicije.

Ipak, i kao takva, pomalo uobražena i severnjački kruta, ona je oplemenila i nepovratno izmenila kulturne navike i nivo prosvećenosti kod Srba, naročito kada je u pitanju odnos prema književnosti i pisanoj reči.

Srpski književni kritičar i autor jedne od prvih ozbiljnih knjiga o ruskoj emigraciji u Srbiji Ostoja Đurić isticao je kako je ruska inteligencija svojom delatnošću doprinosila tome da književno-kulturni život uđe u naviku mladog srpskog društva koje je još kuburilo s kadrovima.

"U srpskim prostorima, gde je knjiga tek osvajala svoju visoku duhovnu kotu, rusko obožavanje pisane reči dolazilo je kao nebeski dar. Na domaćem kulturnom nebu ono je sijalo jasnim tragom zvezde repatice…"

Valja verovati da će i ovaj novi talas ruske imigracije ostaviti slične, pozitivne posledice na srpsku kulturu i društvo u celini, kao i da će dodatno ojačati i produbiti osećaj bliskosti i razumevanja između dva naroda.