Kako je propao Holivud

Ne treba biti holivudski insajder ili filmski kritičar pa da se primeti da sa američkom filmskom industrijom već duže vreme nešto nije kako treba. Godine gomilanja gubitaka na blagajnama i postepenog umanjivanja globalnog (pop) kulturnog uticaja američkih filmova objašnjavane su produženim efektima pandemije kovida i galopirajućim razvojem internet striming servisa, koji su učinili da se kolektivno iskustvo odlaska u bioskop zameni kućnom zabavom.

Čak i ceremonije dodele Oskara, glamurozne parade kiča i taštine koje su nekada zaokupljale pažnju i divljenje stotina miliona ljudi širom sveta, postepeno su gubile na gledanosti i prestižu da bi proteklih nekoliko godina bile svedene na nivo TV rejtinga trećerazrednih manifestacija koje gledaju samo profesionalci iz industrije i eventualno porodice i prijatelji nominovanih.

Tračak nade za oporavak Holivuda pojavio se prošlog leta kada je udruženi marketinški fenomen "Barbihajmer" nakratko učinio da publika ponovo ispuni bioskopske sale i da filmovi i njihov uticaj na kulturu postanu glavna tema za diskusiju među najširim slojevima populacije.

Optimizam je, ispostavilo se već u prvoj polovini ove godine, bio uglavnom neosnovan. Katastrofalno loši rezultati na blagajnama dva vezana potencijalna blokbastera, "Kaskadera" i "Furioze", koji imaju astronomske budžete i koji su projektovani za zarade od preko milijardu dolara, doveli su čitavu "fabriku snova" u depresivno stanje slično onom u kome se nalazi onkološki pacijent kada dobije terminalnu dijagnozu.

Sa svih strana, postavlja se neizbežno pitanje – zašto je i kako propao Holivud?

Mnogi će odgovor potražiti najpre u agresivnim ideološkim intervencijama koje su tokom poslednje decenije sprovedene u američkoj filmskoj industriji. Levičarska vouk ideologija, sa svojim nametanjem identitetske politike, antitradicionalnih i antiporodičnih vrednosti i specifičnog novogovora kao instrumenta kontrole društvenog narativa, do te mere je prodrla u sve pore holivudskog establišmenta da gotovo da nije ostao niko ko je bio spreman otvoreno da joj se suprotstavi.

Osvetnička borba protiv umišljenog patrijarhata i belačkih privilegija postala je opsesivni lajt motiv većine holivudskih projekata, a najveću cenu platile su najuspešnije filmske franšize koje su sve remodelovane tako da se uklope u nove inkluzivne standarde političke korektnosti.

Glavni protagonisti svih novih nastavaka najvećih blokbastera od "Ratova zvezda" preko "Indijane Džonsa" do "Pobesnelog Maksa" postale su "snažne žene šefovi" (girlboss) koje su po svemu bile toliko idealizovane i superiorne u odnosu na svoje muške prethodnike da su počele da iritiraju i da odbijaju veliki deo fanova tih istih franšiza.

Treba napomenuti da ti isti  obožavaoci nikada u prošlosti nisu imali ništa protiv akcionih heroina i jakih ženskih protagonista poput Riplijeve iz "Osmog putnika" ili Sare Konor iz "Terminatora" jer su bile autentični i dobro napisani, originalni likovi koji su bili nezamenljiv, organski deo onoga što je te filmske serijale učinilo legendarnim.

Danas je svima jasno da se ta operacija uklanjanja testosterona iz filmova sprovodi po nalogu agende koja nastoji da pervertira i poništi tradicionalne rodne uloge, a da svaki nagoveštaj muževnosti podvede pod "toksični maskulinitet".

Koliko daleko veliki filmski studiji poput "Diznija" idu u samoubilačkom uništavanju sopstvenog nasleđa i finansijskih interesa u ime promocije liberalističkog progresivizma najbolje može da se vidi na primeru "Ratova zvezda" gde svaki novi projekat otera određeni broj starih ljubitelja originalne Lukasove trilogije, dok bi završni ekser u koferu mogao biti najnoviji TV serijal Acolyte u kome sve pršti od kvir ideologije i u kojoj možemo videti svemirske veštice lezbijke koje koriste silu kako bi zatrudnele.

Tvorac tog serijala je Lesli Hedlend, koja je godinama radila kao lični pomoćnik filmskog producenta i ozloglašenog seksualnog predatora Harvija Vajnstina. Omraza i podsmeh sa kojima je u javnosti dočekana ova serija bila je tolika da nikoga nije iznenadilo kada je "Dizni" nedavno saopštio je da je njihov striming servis "Dizni plus" u toku poslednje godine izgubio četiri miliona pretplatnika. I na ovom primeru potvrđena je istinitost izreke Ilona Maska da, u svetu biznisa, "kada kreneš vouk putem, ostaneš švorc" (once you go woke, you go broke).

Ono što donekle zbunjuje jeste to što, uprkos jasnim i nedvosmislenim signalima od strane publike da ne želi nametanje vouk ideologije u zabavnim sadržajima, filmski studiji nastavljaju na silu da je provlače gledaocima kao lubenicu kroz nos dok na blagajnama beleže samo gubitke. Logika profita, koja je u srži kapitalizma kao ideologije, nalagala bi da se pod hitno sprovede izvesna "korekcija kursa" i da se prikoči malo sa vouk ludorijama, odnosno da se interesi deoničara ovih korporacija zaštite od bacanja para na neisplative projekte. Činjenica da se to ne događa čak ni u najavi govori nam da su u pitanju neki zakulisni, nedokučivi interesi koji umnogome prevazilaze obično oplođavanje kapitala.

Čak i na nivou puke propagande, Holivud je izgubio ogroman deo svoje mistike jer filmovi koje proizvodi nisu više ni zabavni ni dobri. Paradoksalno, trijumf ideologije nad estetikom najviše je naudio samoj ideologiji koja se želi na taj način plasirati. Daleko je teže provući političke i ideološke poruke kada publika zeva od dosade nego kada je na ivici sedišta, pogleda hipnotički prikovanog za bioskopsko platno.

Nema više ni velikih priča, a ni velikih zvezda koje mogu, snagom svoje harizme, da pokrenu i uzbude mase. Scenariji uglavnom deluju kao da ih piše veštačka inteligencija, potpuno su lišeni bilo kakve ljudskosti i šarma, dok najpoznatiji glumci više vremena i energije provode agitujući protiv Trampa nego u promociji svojih ostvarenja. Kada jedan Robert De Niro onako prolupa pod stare dane i počne da pravi pajaca od sebe, šta tek očekivati od nekih golobradih momaka poput Timoti Šalameja koji su na početku karijere i koji tek moraju da se dokažu kao poslušni podanici sistema.         

Ako tome dodamo da je došlo do izvesne proleterizacije slave, pa sada anonimni tiktokeri, jutjuberi i instagram ličnosti mogu relativno brzo da dostignu nivo prepoznatljivosti i uticaja koji je ranije bio rezervisan za filmske i muzičke zvezde, onda je jasno zašto je opala ekskluzivna moć Holivuda da kroz filmove definiše i promoviše određene obrasce ponašanja, političke poglede i društvene vrednosti.

Iako smo svi donekle odrasli kao deca američke popularne kulture, u kojoj su baš filmovi zauzimali središnje, mitsko mesto kao glavni prenosioci simbola i poruka, te zbog toga imamo bolećivo-nostalgičan odnos prema nekim autorima, franšizama i serijalima, ovaj sunovrat Holivuda može samo da nas raduje, jer našim geopolitičkim neprijateljima izbija moćnu propagandnu batinu iz ruku, batinu koja je, u ne tako davnoj prošlosti, često i nemilosrdno korišćena i protiv nas.