Kiparske ratne trube

U senci "atraktivnijih tema" – od ratnog sukoba Zapada i Rusije u ukrajinskoj areni i izraelskog "etničkog čišćenja" palestinskih Arapa iz Gaze pretvorene u "sprženu zemlju", do "nedopustivog" izbornog uspona desnice u EU i "epidemije atentata" na političke lidere nesklone globalističkim idejama – u javnosti su gotovo neprimećeno prošle informacije o porastu napetosti na Kipru. A to je još jedno žarište sa globalnim kriznim kapacitetom.

Naime, radi se o "geopolitičkim spojenim sudovima" – o zemlji relativno blizu Srbije, neposrednom susedstvu "balkanskog bureta baruta" i kopči sa uzavrelim bliskoistočnim "pupkom Planete".

 Paradigmatična Zelena linija

Pre više od šest decenija – Rezolucijom Saveta bezbednosti UN br. 186 od 4. marta 1964. godine – uspostavljena je mirovna misija UN na tom trećem po prostranosti mediteranskom ostrvu (9,3 hiljade kvadratnih kilometara), koja je trebalo da sukob tradicionalno zavađenih Grka i Turaka pacifikuje u što većoj meri. Da u tome nije uspela postalo je jasno odmah, a naročito deceniju kasnije – 20. jula 1974. godine – kada je Turska izvršila agresiju na severni deo ostrva. Opravdavala je to državnim udarom i namerama kiparskih Grka da ostrvo pripoje Grčkoj, čime bi se praktično dodatno narušila pozicija Turske. Naime, tako bi bila blokirana njena sredozemna (maritimna) geostrategijska participacija, tj. sa stanovišta ukupnih odnosa u Egeju bila bi svedena samo na "pristup slanoj vodi".

Ne treba zanemariti da se to događalo u kontekstu Hladnog rata i bipolarnog poretka. Sve je pretilo raskolom i oružanim sukobom unutar NATO-a, u koji su i Grčka i Turska zvanično ušle početkom 1952. i tako postale njegovo tzv. južno krilo, tj. istočnomediteransko "sidro" kao prepreka sovjetskom vektoru koji bi presekao obruč oko Evroazije – Rimland. Kako bi se eskalacija preventivno zaustavila, sukob je zamrznut manje-više shodno "stanju na terenu", rezultati turske okupacije su faktički uvaženi, došlo je do međusobne dramatične razmene stanovništva, te do podele ostrva Zelenom linijom na manji, turski, severni deo i veći, grčki, južni deo.

U stvari, Zelena linija je pojas razdvajanja dužine 180 kilometara i prostire se od gradića Paralimni na jugoistoku do raštrkanog seoceta Pirgos na severozapadu ostrva, uključujući i sektor koji opasuje malenu priobalnu tursku eksklavu Erenkoj (grč. Kokina). Različite je širine – od šest kilometara unutar ostrva do samo nekoliko metara u glavnom gradu Nikoziji.

U tom podeljenom gradu zona Zelene linije često preseca još uvek srušene zgrade u oružanim sukobima, a na nekim mestima obuhvata čak i čitave trgove kao što je glavni kružni tok gde se sliva pet važnih ulica u strogom centru. Inače, kiparski Grci glavni grad nazivaju Levkozija, što u prevodu znači Beograd (Beli grad). Radi lakšeg shvatanja, zamislimo analogiju: da je, ne daj Bože, srpski Beograd podeljen i da se, na primer, trg i kružni tok Slavija nalazi unutar neke zone razdvajanja.

 Militarizacija i nasleđeni konfliktni potencijal

 Unutar Zelene linije su od 1974. stacionirane međunarodne mirovne trupe UNFICYP (United Nations Peacekeeping Force in Cyprus), koje su i same često predmet napada, dok je tampon-zona izložena latentnom narušavanju statusa. To većinom čini turska strana, naročito posle 1983. godine kada je samoproglašena tzv. Turska Republika Severni Kipar (3,3 hiljade kvadratnih kilometara ili 36,3% površine ostrva i sada oko 390 hiljada stanovnika), a kako bi isposlovala što veće uvažavanje i vršila permanentan pritisak radi eventualnog međunarodnog priznanja.

Tu državoliku tvorevinu (lažnu državu) priznaje samo Turska i u njoj drži promenljiv broj svojih vojnika (čak i do 50.000), uz oružane formacije domaćih Turaka. Visokom stepenu militarizacije ostrva doprinose još regularne oružane snage kiparskih Grka, Kiparska nacionalna garda, uključujući brojne rezerviste i takođe paravojne jedinice i poluvojne kvazicivilne organizacije, kao i stalno stacionirane trupe države Grčke pod nazivom Helenske snage na Kipru (EL.DY.K.). Nikako ne treba zaboraviti i dva velika Područja suverenih baza Ujedinjenog Kraljevstva na jugu (Akrotiri) i jugoistoku (Dekelija), vanrednog geostrategijskog položaja i značaja.

Stoga je konfliktni potencijal na Kipru uvek na ivici paroksizma. On je deo ukupnog hroničnog grčko-turskog spora dubokih istorijskih korena, širokih geografskih obrisa i sveobuhvatnih geopolitičko-geostrategijskih dometa. Neraščišćeni računi iz prošlosti i danas doprinose zatrovanim odnosima i stanju na ivici oružanog sukoba koji može da se "omakne" u rat širih razmera.  

Grci nikada neće prežaliti što se teritorije, kulturni centri i istorijski spomenici iz antičkog "zlatnog doba" nalaze pod "turskom okupacijom". Pad pod osmansku vlast Konstantinopolja (Carigrada) i Romejskog carstva (Vizantije), čijim se baštinicima smatraju, dožiljavaju samo kao privremen negativan otklon istorijskog klatna. Iz novijeg vremena posebno frustrirajući događaj im je poraz u ratu 1919-1922, gubitak Smirne (Izmira) i "Maloazijska katastrofa" – egzodus grčkog stanovništva sa izgubljenih teritorija. Velikodržavna Megali-ideja, koja obuhvata i Kipar, ostaje trajna grčka nacionalna inspiracija.

Turci, pak, ne mogu da se pomire sa činjenicom da su gotovo sva egejska ostrva u grčkom posedu, što je najveći deo akvatorije Egejskog mora pod grčkom kontrolom i što su geostrategijski "sabijeni" uz samu maloazijsku obalu. Potenciraju da je to "nepravedno" i insistiraju da se Egejski basen podeli na dve manje-više jednake polovine. Nameru Grčke da teritorijalne vode oko svojih ostrva proširi sa šest na 12 milja Turska je bez pardona proglasila za casus belli jer bi joj to praktično zatvorilo pristup otvorenom moru.

Od neosmanstičkih velikodržavnih ambicija, koje takođe podrazumevaju i Kipar, a aktuelizovane su kroz Davutogluovu koncepciju "Strategijske dubine", Turska nikada neće odustati.   

Stoga su grčko-turski incidenti više redovna pojava nego izuzetak. Nekada su u pitanju ostrva Imija (Karadak) i Kastelorizo, nekada granica na moru i na Marici, nekada migranti i ribari, nekada obostrane povrede vazdušnog prostora, nekada submarinska ležišta nafte i gasa ili trase cevovoda... Tome svakako treba dodati delikatnu poziciju Fanara i carigradskog patrijarha, te ponovo pretvaranje Svete Sofije u džamiju.

Kipar je jedan od najvažnijih kamenčića u tom mozaiku nestabilnosti. Nije mnogo pomoglo što je postao of-šor oaza i na čudan način, iako podeljen, 2004. primljen u EU, ali samo grčki deo. Indikativno, u kontekstu "kosovskog posebnog slučaja", zar ne? U svakom slučaju, taj primer doprineo je da Kipar, a zbog njega i Grčka, uprkos "lomljenju" od strane moćnijih članica EU, budu u sastavu „svetske većine“ koja ne priznaje tzv. kosovsku nezavisnost.

 Da li "efekat domina" stiže do Kipra?

Aktuelni "geopolitički tektonski poremećaj" preobražaja svetskog poretka iz unipolarnog u multipolarni izazvao je sudar "geopolitičkih tektonskih ploča" epohalnih razmera i sukcesivnu eksploziju akumulirane "geopolitičke seizmičke energije" u tradicionalnim kriznim žarištima. Da li na red dolazi grčko-turski obračun, tj. eskalacija istočnomediteranske "Velike igre" u kojoj je Kipar adut i jedne i druge neposredno zainteresovane strane?

Broj međusobnih čarki ubrzano raste. U 2023. i prvoj polovini 2024. znatno su umnoženi i napadi – gde prednjači turska strana – na pripadnike UNFICYP-a unutar Zelene linije. A u njihovom sastavu je trenutno i odeljenje vojne policije Vojske Srbije (u okviru britanskog kontingenta!). I sa grčke i sa turske strane se nagomilava sve modernije i teže naoružanje, uključujući i sredstva osmatranja i preciznog nišanjenja/navođenja. Utvrđuju i proširuju se raniji i grade novi borbeni položaji. Na sve to, nedavno je Hezbolah osumnjičio grčki deo Kipra da je svoje aerodrome stavio na raspolaganje izraelskom ratnom vazduhoplovstvu radi napada na Liban.

Pritisak u kiparskom "ekspres-loncu" očigledno raste. Aktivirana je i verbalna "teška artiljerija". Grčku i Tursku, koje neposredno stoje iza kiparskih aktera, kao nepomirljive suparnike jedva za sada uspeva da obuzda samo NATO-članstvo. A naklonost prekookeanskog gazde je varljiva i promenljiva.

Do pokušaja gulenističkog puča bio je na turskoj strani zbog pozicije na Moreuzima i u odnosu na Bliski i Srednji Istok, Istočni Mediteran, Rusiju, Crnomorski i Kavkasko-kaspijski region. Kada je Erdogan pokazao znake nediscipline i koketiranja sa Rusijom, "mezimci" SAD postali su Grci, o čemu svedoče razni indikatori – od forsiranja tzv. NATO-pravoslavlja i blagonaklonog stava prema patrijarhu Vartolomeju u njegovoj akciji derogiranja pomesnih pravoslavnih crkava, do planova da se u Larisi (Tesalija) izgradi vojna baza ogromnih razmera, sa idejom da čak bude alternativa za Indžirlik ako se to pokaže neophodnim. To, naravno, ne znači da se američko favorizovanje neće u nekom trenutku ponovo usmeriti ka Turcima.

Sudbina Kipra kao "loptice" u toj ping-pong razmeni neće biti nimalo zavidna, naročito zato što svetsko liderstvo SAD postaje sve upitnije, porazi na raznim poprištima sve učestaliji, a reakcije na globalne i unutrašnje izazove sve neadekvatnije i nervoznije.

I Grke i Turke sigurno ne treba podsećati na Kisindžerovo upozorenja da je opasno biti američki neprijatelj, ali je pogubno biti američki prijatelj. Ali im treba ukazati na manje "trošen" poučak nekadašnjeg egipatskog predsednika Hosnija Mubaraka: "Onaj ko se Amerikom pokriva – biće mu hladno!"