Dobri baćuška i Svetlana, srpska snaha: Kako je Sveti Serafim Sarovski stigao do Obrenovca
"Svetovnjaci" bi trebalo da slede prave pouke i podvige onih stvarnih, a ne "estradnih" (jutjub) duhovnika, koji često, makar to bilo i iz dobre namere, mogu da deluju odbijajuće i odvedu na stranputicu. Daleki, iako nedostižan uzor imaju u Svetom Serafimu Sarovskom i njegovoj molitvi, posvećenosti i spremnosti na odricanje. A Srbima je u tom smislu barem lako: imaju Svetog Savu!
Nedaleko od Obrenovca, u selu Urovcima, u čijem ataru se nalazi poznata termoelektrana "Nikola Tesla A", postoji pravoslavni hram posvećen Svetoj Petki. Podignut je, uz Božju pomoć, i zahvaljujući mnogobrojnim dobrotvorima i istrajnom pregnuću tadašnjeg prote, a osvećen ubrzo po okončanju agresije NATO-a 1999. godine. U istoj crkvenoj porti, uz nesebičan trud sadašnjeg sveštenika – inače, sina pomenutog prethodnog paroha – izgrađena je i 2018. osveštana crkva-brvnara u ruskom stilu.
Omalena je, skromna, pokrivena šindrom. Delo je zlatnih ruku srpskih majstora sa Vlašića. Izdanak je turobnog vremena, ali i neraskidivih veza srpskog i ruskog naroda i crkava. Odmah je počela da isijava duhovnošću i sabornošću, te prirasla duši i srcu vernog naroda. Stoga je od milošte prozvana "Donja crkva" (zbog neznatno niže pozicije u odnosu na stariju), "Mala crkva", "Crkvica" ili jednostavno – "Brvnara". Mnogi parovi traže da se baš u njoj venčaju i baš u njoj krste svoju novorođenu decu.
Kao i prethodnih godina, i ovog 1. avgusta, svečano, kako dolikuje, liturgijski i uz sečenje slavskog kolača, proslavljena je crkvena slava. A na slavi, uz ostale vernike, Svetlana – Ruskinja, srpska snaha, ikonopisac – ozarena i ponosna. Kako ne bi bila: crkva je posvećena prepodobnom Serafimu Sarovskom, znamenitom ruskom i svepravoslavnom svetitelju i čudotvorcu.
Podvižnik i čudotvorac
Sveti Serafim Sarovski rođen je kao Prohor Mošnjin u gradu Kursku, pretpostavlja se 1759. godine. Još od detinjstva susreo se sa čudesnim događajima i posvetio se duhovnom uzdizanju. Sa 17 godina postao je iskušenik, najpre se našavši u bogomoljama Kijevsko-Pečerske lavre, a ubrzo u Sarovskoj pustinji, nedaleko od ušća reke Sarovke u Satis, danas u Republici Mordoviji, oko 400 kilometara istočno od Moskve i oko 150 kilometara južno od Nižnjeg Novgoroda.
Odmah je došlo do izražaja njegovo podvižništvo, čak i kada je bio dugo i teško bolestan i nepokretan usled oteklina od tzv. vodene bolesti. U žitiju je zapisano da je ozdravio po ukazivanju Presvete Bogorodice, praćene apostolima Jovanom Bogoslovom i Petrom. Uperivši prst u bolesnika, ona im je tada rekla: "Ovaj je našega roda" i potom položila svoju desnu ruku na njegovo čelo. Nakon toga je nagomilana tečnost počela da ističe iz njegovog tela kroz otvor na slabini, gde je kao svedočanstvo čudesnog isceljenja ostao ožiljak.
Bogorodica mu se kasnije u više navrata ponovo ukazivala. Jednom prilikom je ponovila svoje reči, učinivši da se oporavi od teških rana i bolova pošto su ga razbojnici surovo pretukli želeći da opljačkaju njegovu keliju, pogrešno misleći da mu narod, koji se oko njega sabira, donosi silno bogatstvo. Kada su pljačkaši pronađeni, on im je oprostio, ali su se oni pokajali i vratili se vrlini tek pošto su im po Božjoj kazni izgorele kuće.
Život je prepodobni Serafim posvetio duhovnom uzdizanju i revnosnoj molitvi, sve češće se osamljujući, tihujući i podvizavajući u dubini Sarovske šume. Hranio se veoma oskudno uglavnom iz prirode i "radeći svojim rukama", obično deleći svoje retke obroke sa divljim životinjama koje su mu bez straha prilazile. Među njima je bio i ogroman medved koji je umiljato dolazio, a potom poslušno odlazio kada bi mu prepodobni Serafim to rekao.
Mnogi monasi i obični ljudi dolazili su mu radi mudrih duhovnih pouka, saveta i utehe – nekada i na hiljade dnevno. O njegovim čudesnim isceljenjima ne samo duše, već i tela postoje mnoga usmena svedočanstva i čitave zbirke pisanih izjava. Budući prozorljiv, unapred je znao probleme onih koji su mu se obraćali za pomoć i predskazivao šta ih čeka, uključujući i predskazivanje političkih kriza, gladi i epidemija u Rusiji.
"Radosti moja"
Iako su ga remetili u molitvi, ljude je primao s razumevanjem i ljubavlju, dočekujući svakoga rečima: "Radosti moja". Zbog takve svoje neposrednosti, pristupačnosti i skromnosti prozvan je "Baćuška" i "Dobri baćuška". Od svoje jednostavnosti i posvećenosti Bogu nije nikada odstupio i podlegao izazovu častoljublja, čak ni kada mu je u više navrata nuđeno da bude iguman i arhimandrit u raznim manastirima.
Kako bi bio bliže Bogu i pojačao podvižništvo počeo je da se moli klečeći na steni u dubini šumske pustinje (pustog mesta), nastavljajući da to čini i na kamenu koji je uneo u svoju keliju – i tako 1.000 dana i noći – silazeći samo zbog krajnje iscrpljenosti i uzimanja ponekog zalogaja. Otuda se često Sveti Serafim na ikonama prikazuje kako kleči i moli se na steni.
Prepodobni Serafim upokojio se 1833. godine – onako kako je i živeo ovozemaljske dane – u molitvi pred ikonom Presvete Bogorodice "Umilenje". Za svetitelja je proglašen 1903, a iste godine u prisustvu mnogobrojnog vernog naroda i ruske carske porodice otkriveni su njegovi posmrtni ostaci. Budući da nije ostalo netruležno telo, već samo kosti, to je izazvalo malu sumnju u njegovu svetost, ali su pravi dokaz bila i ostala mnogobrojna čuda koja je činio.
Nastojeći da smanje duhovni uticaj ovog ugodnika Božjeg u ruskom pravoslavnom narodu i izvrše ateizaciju društva, sovjetske komunističke vlasti su 1926. sklonile njegove mošti. Pronađene su tek 1990. u Muzeju religije i ateizma u Sankt Peterburgu i sledeće godine prenete u Divejevski manastir nedaleko od Sarova, o kome se on posebno starao i koji je živeo po njegovim uputstvima, mada u njemu nikada nije fizički bio. Sveti Serafim Sarovski danas se sve više poštuje kako među Rusima, tako i među Srbima i svim ostalim pravoslavnim narodima.
Pouke svetitelja nama danas
U ovom vremenu, kada svet sve više srlja u apsolut konzumerizma i satanističke rituale, kao što je onaj na otvaranju Olimpijskih igara u Parizu, čitajući ove male fragmente iz žitija Svetog Serafima Sarovskog čini se da su njegove vrline prevaziđne i daleke. Mnogi će reći da se u prilično odmaklom 21. veku – u dobu u kome je već i televizija postala arhaična tehnološka stvar – ne može tražiti od monaha (starogrč. usamljenik) da se mole do ivice telesne snage, klečeći na kamenu, u nepreglednoj šumi, izvan civilizacije. I da će oprostom dušmanima, pokajanjem i rigoroznim postom postići očišćenje duše i tela približno onome sarovskog Pustinjaka. Od sveštenika, koji se, ipak, nisu odrekli materijalnih vrednosti, to se može očekivati još manje.
Sve to jeste tačno, ali samo donekle. Savremeno pravoslavno sveštenstvo i monaštvo – od seoskih paroha do patrijarha – očigledno nije kao ranije molitveno revnosno i imuno na luksuz, a serafimovskom podvižništvu nije ni blizu. U sve manjoj meri obraća pažnju na suštinu vere, a sve više na puku formu. Nije uvek i do kraja posvećeno vernom narodu, već je sve više otuđeno i okrenuto samima sebi. Prema onima koji traži utehe i putokaza, a sa svih strana su ugroženi lovcima na ljudske duše, imaju nedovoljno strpljenja i takta, a da im se obrate kao "Dobri baćuška" onim blagim i srdačnim "radosti moja" gotovo je isključeno.
Praktično funkcionisanje pomesnih crkava, gotovo bez izuzetka, postalo je (pre)birokratizovano. O novotarskim i ekumenističkim trendovima na račun izvornih, kanonskih principa i pozitivnog tradicionalizma da se i ne govori. Doslednosti spram vere i crkve sve je manje. Štaviše, oni koji se "tvrdo" drže kanona su kao ziloti licemerno stavljeni u negativan kontekst, proskribovani i progonjeni. I sve te ne dolazi samo sa Fanara, već se "primilo" i kod ostalih crkava, pa i srpske.
Ne može i ovako i onako. Trule kompromise ne treba da čine ni političari, a kamoli pravoslavni crkveni velikodostojnici. Ne može se držati služba sa papom i rimokatoličkim biskupima. Jesu li oni jeretici ili nisu? Ne može se snishoditi (neo)ustaškoj hrvatskoj državi i relativizovati broj monstruozno ubijenih, pokatoličenih i prognanih Srba. Je li srpskog genocidnog stradanja i sredinom i krajem 20. veka bilo ili nije? Kakvog opravdanja ima davanje autokefalnosti tzv. Makedonskoj crkvi, budući da se zna njeno titoističko, antisrpsko i uzurpatorsko poreklo. Ima li između te piraterije i pljačkaša koji su napali prepodobnog Serafima stvarne, suštinske razlike?
A "svetovnjaci"? Oni bi trebalo da slede prave pouke i podvige onih stvarnih, a ne "estradnih", jutjub-duhovnika, koji često, makar to bilo i iz dobre namere, mogu da deluju odbijajuće i odvedu na stranputicu. I da uvažavajući i uživajući u modernizaciji i komforu ipak duhovno i telesno ne postanu raslabljeni. Daleki, iako nedostižan uzor imaju u Svetom Serafimu Sarovskom i njegovoj molitvi, posvećenosti i spremnosti na odricanje. A Srbima je u tom smislu barem lako: imaju Svetog Savu!
