Mora li se na mora?
Sramota je po povratku na posao koleginicama i kolegama "podneti izveštaj" o svom letovanju ako to nije bilo na moru. Po njihovom izrazu lica vidi se blagi prezir i sažaljenje, ali i trijumfalizam jer su oni sebi more ipak mogli da priušte
Mnogi će se setiti jednog TV intervjua Milana Gutovića i njegovog anegdotskog pripovedanja na temu letovanja na moru. Naime, ovaj veliki srpski glumac primetio je kako je dugo, ni sam uopšte ne znajući zašto, osećao obavezu da ide na more. A kad je već tamo, onda je bilo nužno da se svaki dan kupa. Logično, zar ne? Godine su mu bile potrebne, kako duhovito, filosofski tvrdi, da shvati kako ne mora da ide na more. A ako već tamo i ode – da ne mora da se kupa. Sledstveno, ako se već ne kupa, zašto bi onda išao na more.
Maritimna žudnja kontinentalista
Crkvica u hercegovačkom selu Mrkonjići, rodnom mestu Svetog Vasilija Ostroškog, ima oltarsku ikonu na kojoj postoji ovakav ispis: Sveti Sava Prvi Arhiep. Srpski i Primorski. I Primorski! Neuobičajeno, ali činjenično istinito. Za ono vreme. Danas srpski intelektualci prepoznatljivi po "nacionalnom radu" (J. Cvijić) stalno upozoravaju da se srpski etno-prostorni činilac istorijski kontinuirano i sistematski odbacuje od mora. I napominju da je sadašnja Srbija jedna od samo 44 države članice UN bez izlaza na more, što je u geoekonomskom, geopolitičkom i geostrategijskom smislu čini "hendikepiranom zemljom".
Na to će većina Srba nehajno odmahnuti rukom, neki čak podsmešljivo aludirajući na tzv. teoriju zavere. I potegnuće onaj poznati, stupidni kvazi-argument: "Ni Švajcarska ne izlazi na more, pa je po životnom standardu jedna od vodećih zemalja sveta!" Kada se samo pomene da bi dugoročna geopolitička orijentacija Srbije morala da podrazumeva projektovanje kvalitetnog izlaza na more, to naiđe ne samo na skepsu, već neretko na pravu konsternaciju i etiketiranje poznato kao velikosrpstvo.
Ako bi neko još i podsetio da taj prvorazredni nacionalni interes, koji bi budućim generacijama doneo nemerljive koristi, a srpskoj državi od "objekta" kakva je danas omogućio predispozicije da postane značajan "subjekt" međunarodnih odnosa, neizostavno zahteva znatna državna, kolektivna, pa i lična pregnuća i odricanja, u najmanju ruku bi doživeo rezolutno odbijanje.
Reakcije bi uglavnom bile u smislu zašto da žrtvujemo (prividni) komfor i uživanje danas radi tamo nekog dalekog, neizvesnog cilja sutra. O "državnom razlogu" i "nacionalnom programu" da se i ne govori – svetlosnim godinama su daleko. I nikakvi racionalni argumenti niti brojni istorijsko-geopolitički primeri "izgradnje država" i realizacija "strategijskih opredeljenja" iz neposrednog susedstva i širom sveta tu ne bi pomogli.
Srbi i more: ekstenzivan pristup
Ali zato, svake godine u julu i avgustu, a ako su u pitanju neke južnije, toplije destinacije već i u drugoj polovini juna, nastupa prava "srpska morska groznica". Što bi rekao pomenuti Lane, masovno se "oseća obaveza" odlaska na more. Ako se otputuje, na primer, negde pored jezera i reke, na planinu, u selo, banju, drugi grad ili radi upoznavanja kulturne baštine – to se uopšte ne računa u letovanje.
Sramota je po povratku na posao koleginicama i kolegama "podneti izveštaj" o svom letovanju ako to nije bilo na moru. Po njihovom izrazu lica vidi se blagi prezir i sažaljenje, ali i trijumfalizam jer su oni sebi more ipak mogli da priušte. Što će, naravno, dokazati do opekotina preplanulim tenom, te mnoštvom fotografija i video-zapisa sa plaže, iz izletničkog brodića, lokalne konobe, diskoteke...
Pomama, međutim, kreće mnogo pre novog leta – već po završetku prošlogodišnjeg termina odmora i povratka sa prethodnog boravka "uz slanu vodu". Mnogi odmah po vraćenoj pozajmici ili isplaćenom kreditu za tek završeno morsko uživanje, ponovo ulaze u avanturu zaduživanja za sledeće skupljanje telesne "bojice" a da im prethodna još nije izbledela. Grcanje u dugovima postaje kontinuirano, ali se na more mora ići svake godine.
Već s rane jeseni počinju da se postavljaju pitanja po kancelarijama i među prijateljima: "A gde putujete sledećeg leta?" Podrazumeva se – na koje more i u koje primorsko mesto. Kada su Srbi u pitanju, geopolitika je učinila da to znači odlazak u inostranstvo. I kreće porodično natezanje i opredeljenje za "morsku opciju" – Jadransko, Crno, Egejsko, Jonsko, Tirensko ili, pak, dalja destinacije na nekim mediteranskim ostrvima, Balearskom ili Crvenom moru. Oni odlučniji će brzo izabrati kako bi ostvarili povoljniju cenu i počeli da uplaćuju mesečne rate.
Pred putovanje sledi trka oko obnavljanja letnje garderobe, produženja važenja dokumenata kojima baš tada preti isticanje, obezbeđivanja dodatnih "deviznih rezervi" za troškove provoda, neophodno servisiranje vremešnog "auto-ljubimca" kako bi izdržao dugu vožnju... Potom dolazi nervoza zbog gužvi i zastoja na putevima i višesatnih čekanja na graničnim prelazima po nesnosnim vrućinama.
Kada se stigne na odredište nervoza se nastavlja zbog smeštaja koji obično nije u skladu sa očekivanim i obećanim kvalitetom, nedostatka ili visokih cena parkinga, svakodnevnih nadmetanja za mesto na plaži i "pakovanja kao sardine", poskupelih suncobrana i ležaljki, paprenih cenovnika u restoranima, "mamipara" na svakom koraku, izgoretina zbog besomučnog sunčanja, neizbežnih stomačnih problema, dečjih temperatura ...
O strahu da će neko u odsustvu obiti stan ili da će procureti vodovodna cev ili bojler da se i ne govori. Pri tome tek dolazi povratak, ako ne i mukotrpniji od odlaska. Onda ne čudi zašto tom (ne)zgodom "otac porodice" obično počne da sočno psuje i more, i turizam, i apartman, i plažu, i sunce, i inostranstvo, i "ovakav odmor", i što već sutradan mora na posao... Na koji će otići umorniji nego pre odmora.
"Tamo neki Rodos"
Zašto je samonametnuta "dužnost" prosečnog Srbina da se svakog leta po svaku cenu mora bilo gde otputovati? Samo zato što je to fensi, glavni tok, diktirana "nova normalnost"...? Koji procenat prosečnih Francuza, Španaca, Italijana, Amerikanaca..., na koje se Srbi toliko ugledaju, svake godine odlazi na letovanje da troši mukotrpno zarađeni novac na plažama Azurne obale, Majorke, Sardinije, Floride...?
Zar nije bolje da prosečan Srbin – naravno, ponekad ode i na more – po pravilu pre posećuje, na primer, Srebrno, Vlasinsko ili Belocrkvanska jezera, Goliju, Jastrebac ili Bobiju, obale Dunava, Drine ili Ibra, rodno selo i tazbinu? Ili, zašto da ne, odlazi na Bregove, zajezereni deo Trebišnjice, na drinski rafting u blizini Foče, na slapove Krupe, leve pritoke Vrbasa, u banje Vrućicu ili Vilinu Vlas u Republici Srpskoj? Zašto baš mora na razna mora?
"Zbog dece", reći će. Nije nego! Paradigmatičnom primeru-dokazu koji to opovrgava prisustvovao je pisac ovih redova. U smiraj jednog davnog julskog dana, pored bazena Lepenica u blizini Mionice dva dečaka od po desetak godina, samo u šorcevima i japankama, potamnele kože, sa ponekom nestašlucima zarađenom ogrebotinom i modricom, završavaju partiju stonog fudbala. Jedan – očigledno domaći – kaže ovom drugom – očigledno Beograđaninu – da mora da pođe kako bi dedi pomogao da napoji stoku, pa ako hoće može da krene s njim ili, u suprotnom, videće se sutradan. Ovaj drugi mu na to odgovori da ne može jer se te večeri vraća kući, u Beograd. Začuđen, domaći dečak ga upita zašto odlazi usred leta, kada je polazak u školu još daleko. Smrknutog lica, rezigniran zato što mu se prekida letovanje u kome očigledno uživa, beogradski dečak promrmlja: "Ma, vode me moji na tamo neki Rodos!"
