"Živ je Draža, umro nije" vs. "I posle Tita – Tito"

Kada je nedavno gradonačelnik Beograda aktuelizovao svoj predlog da se posmrtni ostaci Josipa Broza Tita uklone iz Kuće cveća (pod uslovom da su uopšte tu) i tom objektu promeni namena, očekivano je izazvao pravu buru. Pride, idejom da se na nekoj od najreprezentativnijih lokacija u glavnom gradu podigne spomenik Dragoljubu Draži Mihailoviću kakav zaslužuje, još više je uzbudio srpsku javnost.

Mamac je postavljen 

Time je bivši vrhunski vaterpolista za sebe i (vladajuću) stranku kojoj pripada jednim šutom pogodio najmanje tri cilja. Prvo, pokazao je doslednost, bilo pravu ili fingiranu, drugo, "osvežio" je percepciju o ličnom i stranačkom nacionalnom naboju i treće, ponovo je otvorio polemiku koja će javnost, barem na neko vreme, prilično zaokupiti.

U stvari, tom temom nikako nije mogao da promaši, budući da će se većina Srba, još i medijski podstaknuta, nesumnjivo "primiti" na raspravu.

Tako će se "otvoriti ventil" za smanjenje naraslih društvenih tenzija, tj. biti skrajnuti nagomilani delikatniji, egzistencijalni problemi. U TV emisijama će se pojaviti novi mutant rijalitija – praviće se ankete ZA ili PROTIV jednog i drugog predloga, defilovaće "analitičari" i "univerzalni eksperti", polemisaće se o "najvećem sinu naših naroda i narodnosti" i "prvom gerilcu u porobljenoj Evropi", sevaće senzacije...

Ali, zato će u drugi plan biti gurnuta tako važna aktuelna pitanja poput Kosova i Metohije, "Rio Tinta" i litijuma, pritisaka na Republiku Srpsku, cene naručenih "rafala", odnosa sa Rusijom i učešća na kazanjskom samitu BRIKS-a, upitnosti "evropskog puta", svekolike opravdanosti EKSPO-a, promašenosti projekta "Otvoreni Balkan", nezadovoljstva prosvetara...

Šta znamo, a šta mislimo da znamo?

O "Drugu Titu" i "Čiča-Draži" se zna prilično i saznaje se sve više, ali nikako dovoljno i potpuno.

O partizanskom vođi i kasnijem "voljenom" doživotnom jugoslovenskom predsedniku domaća nauka je rekla neuporedivo više, ali su to mahom ličnom korišću motivisana, ideološki opterećena i autocenzurom ograničena pisanija. Interesantnije je ono šta se o njemu ne zna nego ono šta se zna. Na primer, s razlogom se u pitanje dovodi njegov pravi identitet i da li je uopšte sahranjen u Beogradu.

Diskvalifikujući podatak iz biografije Josipa Broza jeste da je u Prvom svetskom ratu učestvovao u austrougarskom napadu na Srbiju kao pripadnik 10. čete 25. pukovnije 42. ("Vražje") divizije popunjene mahom Hrvatima, a poznate po surovim zločinima prema civilnom stanovništvu u Zapadnoj Srbiji, te da je zbog isticanja odlikovan. Za njegove protivnike je to neosporan dokaz zadojenosti antisrpstvom i neuporedivosti sa Dražom Mihailovićem, koji se tada kao mlad oficir borio u sastavu Srpske vojske.

S druge strane, za komandanta Jugoslovenske vojske u Otadžbini nije nedvosmisleno utvrđeno na koji način je uhvaćen i kako se našao u rukama ideoloških i ratnih protivnika, te lokacija i način njegovog pogubljenja. Mesto gde je sahranjen za sada, i posle gotovo osam decenija, ostalo je nepoznato kako ne bi postalo mesto hodočašća njegovih pristalica i "simbol velikosrpstva", kako strahuju antisrpski krugovi u "bivšim bratskim republikama" i građanističko-autošovinističke grupacije u Srbiji.

Ratna uloga oba komandanta puna je kontroverzi, što je razumljivo u kontekstu njihove uloge u svetskom i domaćem građanskom ratu. Pristalice i partizana i četnika optužuju suprotnu stranu za nepočinstva koja su činila, istovremeno prećutkujući ili minimizujući zlodela sopstvenih oružanih formacija. I jedni i drugi, što je tokom oružanog sukoba razumljivo, pregovarali su i međusobno i sa okupatorima – četnici više sa Italijanima, a partizani više sa Nemcima. Ne mogu se amnestirati ni za saradnju sa njima, kao ni sa srpskim kvislinzima (četnici) i hrvatskim ustašama (partizani).

Ušančenost današnjih simpatizera

Objektivnija istraživanja i tumačenja u postkomunističkom i postjugoslovenskom periodu dovela su do zaključka da su se snage i jednog i drugog vođe usprotivile okupaciji, odnosno da su "Srbi imali dva pokreta otpora". Međutim, bez obzira na činjenice, neotitoističke i neojugoslovenske struje to nikada iskreno nisu prihvatile, ne želeći da se odreknu antidesničarskog, antinacističkog i antifašističkog monopola.

Takođe, relativizuju nepobitnu istinu o početnoj međusobnoj saradnji, a još više da su ustanak najpre pokrenule i prve oslobodilačke pobede ostvarile snage pod komandom tadašnjeg pukovnika Mihailovića, a ne Josipa Broza. Opet, "Čičini" poštovaoci prigovaraju sledbenicima onog drugog da su za Dan ustanka u Srbiji proglasili ne neku akciju protiv okupatora, već događaj kada je "pucao Srbin na Srbina" – Žikica Jovanović "Španac" na srpske žandarme.

Najveći stepen isključivosti postoji u vezi sa zločinima jedne i druge strane prema civilnom stanovništvu. Nekadašnji Titovi saborci i sadašnji sledbenici prigovaraju pripadnicima četničkih jedinica da su tokom rata delovanjem zlokobnih tzv. crnih trojki surovo, klanjem, ubijali pobornike komunističke ideje, antimonarhiste, simpatizere i pomagače partizanskog pokreta, a posebno masovno pripadnike muslimanske zajednice.

Oni kojima je, pak, na srcu Ravnogorski pokret optužuju Tita i partizane da nisu reagovali na ustaške zločine iako su mogli. Tako, navode brojne primere među kojima posebno pokolj koje je izvršila Francetićeva "Crna legija" u Istočnoj Bosni i srednjem Podrinju iako su se znatne partizanske snage u to vreme nalazile u gornjem Podrinju i Foči. Još više ističu izostajanje partizanskih pokušaja čitavo vreme rata da se napadne i oslobodi koncentracioni logor Jasenovac, koji je kao "fabrika smrti" funkcionisao čak do druge polovine aprila 1945.

Selektivni argumenti

Titovom represivnom režimu ne samo Dražini poštovaoci, nego i novije generacije istoriografa naročito zameraju posleratna masovna ubistva bez suda ili sa apsurdnim presudama, u kojima su najviše stradali srpski intelektualci, ugledni seoski domaćini, sveštenici, ideološki protivnici, čak i sopstveni saborci koji nisu bili "na liniji". Po pravilu, žrtve su zakopavane u masovne grobnice bez obeležja ("pasja groblja") i obavijane "zaverom ćutanja", a na tim mestima su radi "kulture zaborava" potom često građeni objekti različite namene. Mnoga stratišta do danas nisu istražena i obeležena, a žrtve sahranjene kako dolikuje.

Optužuju ih da su na istoj matrici, u ime lažnog "bratstva i jedinstva", blokirali istinu o genocidnim razmerama srpskog stradanja u NDH. Tu sistematski blokiranu istinu simbolizuju zabetonirane kraške jame. A kada se nekoliko decenija kasnije aktuelizuju ta i slična pitanja, iz neojugoslovenskih i neotitoističkih krugova krenu vajkajuće reakcije kako, eto, "nije trenutak", da sve to "treba prepustiti istoričarima" i najviše kako je svako preispitivanje prošlosti "istorijski revizionizam".

Pri tome, prenebregavaju da nema ništa loše u revizionizmu ako se on vrši na osnovu novih, do tada nepoznatih ili tendenciozno tumačenih činjenica. Problem je u istorijskim falsifikatima. A reviziji sa sveobuhvatnog stanovišta trebalo bi izložiti čitavo posleratno razdoblje kada se uspostavio Titov kult ličnosti.

I kada se ustoličio titoizam kao ekstremno antisrpski mutant komunizma. Preterano oštra definicija? Nisu li dovoljni argumenti sintetičke nacije i njihove teritorije izdvojene iz srpskog korpusa, dva pokrajinska "balasta" dodeljena Srbiji ali ne i nekoj drugoj republici, slogan "Slaba Srbija (Srpstvo), jaka Jugoslavija" na osnovu koga je funkcionisala zajednička država... Treba li nabrajati dalje?

Stvarno i (ne)moguće

U stvari, odnos Tito – dobitnik spram Draža – gubitnik nije suštinski zavisio niti od njih lično niti od njihovih vojski. Bio je prvenstveno rezultat širih, evropskih, pa i svetskih geopolitičkih uloga i ishoda Drugog svetskog rata i već u to vreme, uprkos pragmatičnom antinacističkom savezništvu, uveliko projektovanog sučeljavanja Zapada i Istoka u budućem Hladnom ratu.

Stoga su se Amerikanci i Englezi, a u kontekstu opredeljenja za transatlantski, tj. pomorski (beachhead) "Normandijski mostobran" sa prohodnijim ravničarskim zaleđem, a ne za iskrcavanje na Balkanu sa neprohodnom planinskom unutrašnjošću, odlučili za Tita. Razlog je jednostavan: za razliku od Draže, on je bio spreman da srpskim glavama i pustošenjem srpskih zemalja plati – a zašto ne bi – vezivanje znatnih nemačkih trupa za balkansko vojište. Uostalom, zar nije indikativno što Tito, komunista i partizan, posle nemačkog desanta na Drvar nije pobegao na istok Rusima, nego na zapad, u Bari, zapadnim saveznicima, pa potom, opet u blizinu njih, na Vis.

Tito je Zapadu bio ratna ziher-akvizicija za nesumnjivo očekivani posleratni geopolitički duel. Budući da formula fifti-fifti nije u stvarnosti profunkcionisala, pouzdaniji garant da će Jugoslavija biti ključna karika u atlantističkom opkoljavanju i kenanističkom "obuzdavanju" ruskog Heartland-a Evroazije bio je pre hrvatski rimokatolik i revolucionar Tito nego srpski pravoslavac i visoki oficir Draža.

Jer, rizik Amerikanaca i Zapada bio je veliki: postojala je realna opasnost da se eventualnim ratnim trijumfom Dražine vojske i sledstvenom dominacijom tradicionalno rusofilnog srpskog faktora u posleratnoj Jugoslaviji, zemlja (pre)orijentiše na proruski kurs. To bi čitavu "Strategiju anakonde" dovelo u pitanje i srušilo globalnu atlantističku geopolitičku konstrukciju.

Stoga je sa američkog stanovišta upravo Tito bio važan i dalekosežno dobar izbor. Da je to tačno uverava Lorejn Lis u knjizi indikativnog naslova Održavanje Tita na površini (1997), gde je detaljno analizirala američko hladnoratovsko favorizovanje jugoslovenskog predsednika. U njoj autorka navodi izjavu Džona Fostera Dalsa, državnog sekretara SAD 1953-1959 – očigledno prezadovoljnog rezultatima sastanka sa Titom na Brionima 1955 – da mu je to bio jedan od najlepših ikada provedenih dana.

*   *   *

A da je evropska i globalna geopolitička konstelacija bila drugačija – šta bi bilo sa Titom i Dražom? Tito svakako ne bi danas počivao na Dedinju i pitanje njegovog izmeštanja se ne bi postavljalo. A možda mu se ni grob ne bi znao. Ili bi, pak, "Pacovskim kanalima" bio izvučen negde u američki deo sveta. A Draža bi po svoj prilici postao maršal, pardon vojvoda, u srpskoj istoriji rame uz rame sa Putnikom, Stepom, Mišićem i Bojovićem.

Posle srbocida koji su sprovele hrvatske ustaše, obnova Jugoslavija bila bi nonsens, već bi ustupila mesto integralnoj srpskoj državi u granicama srpskih zemalja. Ako bi Jugoslavija ipak morala da opstane, onda bi se unutar nje formirala srpska političko-teritorijalna jedinica nalik na Moljevićevu ideju "Homogene Srbije" iz 1941, dok bi Hrvatska u pravom smislu ostala „ostatak ostataka“ i pod starateljstvom.

Podrazumeva se da bi država ostala monarhija. A u njenom prestonom Beogradu, pored ostalog, održavao bi se tradicionalni fudbalski derbi. Ali ne klubova pod nazivom "Crvena zvezda" i "Partizan", već, na primer, "Zlatne kokarde" i "Četnika". I utakmica se ne bi igrala na Stadionu JNA, već na Stadionu JVuO. Mada, obračuni navijača, ruku na srce, ni tada ne bi izostajali.