Navodni srpski interesi

Ekskluzivitet interesa

Posthladnoratovski unipolarni "potop" u režiji talasokratskog Zapada doneo je svetu smišljenu pojmovnu zbrku. Uz mnoštvo novih termina za potrebe "novog poretka", oni već poznati su gubili staro i dobijali novo, ponekad i sasvim suprotno značenje. Raspojmljivanje, pojmovna mimikrija i promena smisla nisu bili slučajni, niti sami sebi svrha. Naprotiv! Bili su namenjeni preumljenju pojedinaca i društava u obezduhovljene konzumente svega i svačega, dekonstrukciji "otpadničkih naroda" i nacionalnih država, slamanju i obesmišljavanju džepova otpora, te opštem potčinjavanju globalističkoj eliti. Sve su to Srbi odavno shvatili i objasnili krilaticom "zavođenje za Goleš-planinu".

U tom kontekstu, fenomen nacionalnih interesa našao se pred naglašeno snažnim udarima. Sugerisano je da bi trebalo neupitno, aksiomski, da se prihvati kako nacionalni interesi globalnog američkog hegemona sežu "u svaki kutak Planete". Sledstveno, niko drugi nema i ne može da ima nacionalne interese. Pa ni sopstvenu geopolitiku, geostrategiju, ekonomsku, kulturnu, prosvetnu, zdravstvenu i drugu politiku. Sve se to mora uklopiti i podrediti "neophodnoj naciji", a delom i njenim evropskim podizvođačima. Ostali moraju sami da se odreknu nacionalnih interesa i da bespogovorno, robovski, izvršavaju naloge, onako kako je to Voren Kristofer surovo, mada paradigmatično poručio Slobodanu Miloševiću. Važilo je to prvenstveno za one male, nemoćne i silom prilika poslušne, ali je bilo namenjeno i onima velikima – poput Kine i Rusije – da su dozvolili da budu slomljeni.

Relativizovanje nacionalnih interesa

Uobičajena sadržina pojma nacionalni interesi temeljno je pretresena i promenjena. Ranije je logično obuhvatala slobodu, nezavisnost, suverenitet, demografsku obnovu, izgradnju i negovanje nacionalnog identiteta, očuvanje i razumnu eksploataciju prirodnih bogatstava, stabilan ekonomski razvoj, postizanje prehrambene i energetske bezbednosti i, ako je moguće, samodovoljnosti, te maksimalno ostvariv nivo ukupne, tj. "meke" i "tvrde" moći, naročito vojne. To uključuje i prvorazredne geopolitičke postulate: da se formira i funkcioniše teritorijalno celovita nacionalna država u granicama manje-više čitavog nacionalnog prostora i da bude što bolje pozicionirana na međunarodnom planu shodno konkretnim okolnostima. Ona bi trebalo da dominira ili barem da ne bude u velikoj meri podređena u odnosu na susede i da sa njima ima što manje nerešenih graničnih i manjinskih pitanja. Podrazumeva se da bi njeno stupanje u nadnacionalne političke, ekonomske i vojno-bezbednosne integracije moralo biti u skladu sa neupitnim sopstvenim interesima koji uvažavaju civilizacijsko, geopolitičko i razvojno saglasje.

Međutim, među Srbima se izvesno vreme sve agresivnije propagiraju sa Zapada uvezeni "nekonvencionalni pristupi", "alternativna shvatanja" i "postmoderna tumačenja" nacionalnih interesa. Kao (geo)politički implant plasiraju ih ne samo prozapadne kohorte namnoženih politikanata u liku instruisanih TV-voditelja i multipraktik tzv. analitičara koji defiluju rijaliti-dijalozima i tok-šouima, nego sve više i grupe disciplinovanih aktivista brifovanih u stranačkim kursotekama, umreženih sa ambicioznim političko-diplomatskim arivistima i, što je indikativno, visoko pozicioniranim srpskim državnim zvaničnicima.

Nacionalni interesi? Da, ali samo ako su prozapadni!

Oni se uporno trude da srpskim "medijskim potrošačima" usade kako je uspešnija zavisna nego nezavisna i manja nego veća država, da je dobro što su suverenitet i teritorijalni integritet relativizovani, da je (bilo) bolje jugoslovensko od srpskog ujedinjenja i AVNOJ-ske granice republika od omeđavanja srpskih zemalja, da treba žaliti za autokratskom titoističkom federacijom "jer smo mogli da putujemo u Trst sa crvenim pasošem" i "da bezbedno spavamo na klupi na železničkoj stanici".

Njihova tirada se logično nastavlja: da su Zapad i evroatlantske integracije jedino pametno srpsko opredeljenje uprkos višedecenijskom antisrpstvu koje odatle buja, da "nećemo valjda u Aziju" i da smo "okruženi članicama EU i NATO", a da je "Rusija daleko", da je eksploataciju domaćih mineralnih sirovina i upravljanje strateškim preduzećima bolje predati strancima (podrazumeva se, sa Zapada), da je opravdano preorijentisati se na skuplji američki nego i dalje koristiti jeftin ruski gas, da nam je vojska nepotrebna i da će uništavanje njenog "zastarelog naoružanja" biti samo od koristi jer će tako "Srbija pokazati da nije pretnja susedima"...

I naravno: da je neophodno Srbiju svesti na užesrbijansku "bezopasnu meru" kako ne bi na Balkanu bila "remetilački faktor" i eksponent "ruskog malignog" i "kineskog korozivnog uticaja", da treba da se "oslobodimo Kosova" jer je "zamrznuti konflikt" opasniji od "konačnog rešenja", te da je Republika Srpska "kamen o vratu Srbiji" i da je u našem interesu da se složimo sa unitarizacijom BiH, budući da Zapad blagonaklono gleda na Sarajevo kao "jednu adresu"...

Utilitarna promena taktike  

Ali, konačno shvatajući jalovost pokušaja popularizacije EU i NATO u "bombardovanom narodu", morali su da se preobuku u jagnjeću kožu. Sa tih adresa sada stižu zavodljive poruke koje prijaju nacionalnom uhu i duhu – kako se, eto, treba boriti isključivo za srpske interese, kako nije "na nacionalnu polzu" da budemo instrument u tuđim rukama, kako, tobože, Srbija ne treba da bude ni prozapadna, ni proruska, već prosrpska, kako je u našem interesu da konačno "izbegnemo neki rat" jer "nemamo dece da ginu", kako SAD i NATO jesu izvršili agresiju 1999, ali smo to sami izazvali ("šta hoćete, i Rusi sada vrše agresiju na Ukrajinu"), kako bi bilo nacionalno mudro da se ne opredeljujemo u sukobu velikih sila "jer kada se slonovi tuku strada trava", kako nije nacionalno odgovorno i pragmatično "dovesti u pitanje mir i stabilnost na Balkanu" koji je uspostavila vodeća svetska sila... I sve tako, u istom smislu. Puna su im usta "nacionalnog", "vizionarskog", "racionalnog", "interesnog"...

A onda, posle nekoliko takvih prevarnih parola, ponovo eksplodira istinski lobistički motiv:

- da je srpski interes da se nikako ne odstupa sa "evropskog puta" (iako nam se postavljaju neispunjivi uslovi!);

- da proklamovana vojna neutralnost Srbije ne znači da jednog dana ne treba da postanemo članica NATO (iako je u korist srpskih suparnika taj savez izvršio oružanu agresiju i na RSK, i na RS, i na Srbiju, i na Crnu Goru!);

- da je "naše mesto na Zapadu" (iako će to proizvesti nacionalnu šizofreniju jer pripadamo drugoj, Pravoslavnoj civilizaciji!);

- da je veliki uspeh što je Srbija pristala da "za sitne novce"“ bude zaustavna stanica, karantin i baza migrantima i tako "zaštiti Evropu" (iako je činjenica da se mahom radi o mladom, reproduktivnom i vojno sposobnom muškom stanovništvu koje pravi sve veće bezbednosne i druge probleme!);

- da je u nacionalnom interesu da se dozvoli velikoj kompaniji – naravno, zapadnoj – eksploatacija litijuma (iako eminentni domaći stručnjaci upozoravaju da bi to moglo imati nenadoknadive ekološke posledice!);

- da bi bilo nacionalno dalekovido kada bi Srbija u ime lojalnosti i interesa SAD i EU baražirala balkanski pravac kineskog "Pojasa i puta" (iako bi to dovelo do trenutnog ekonomskog samoubistva, a dugoročno i do političkog zameranja budućem svetskom lideru!)...

Pucati sebi ne u nogu nego u srce

I naravno, potrebno je ne propustiti priliku za krunisanje srpskog nacionalnog interesa (sa prozapadnog stanovišta!): da "srpski i ruski interesi nisu uvek isti" i da nas je "Rusija više puta izdala", te da nije dovoljno što smo "osudili rusku agresiju na Ukrajinu" i u nekoliko navrata glasali protiv Rusije, već da je potrebno konačno raskrstiti sa našom kontraproduktivnom rusofilijom tako što ćemo nekako provući neuočljive, neznatne, simbolične, kakve-takve "sankcijice" Rusiji! O tempora, o mores!