Novi eksperiment - strani univerziteti

Balkan zbog višedimenzionalne specifičnosti često nazivaju "evroazijskim mostom", "evropskim potkontinentom", "zemljom graničara, u procepu svetova", "preciznim seizmografom globalnih geopolitičkih potresa", "buretom baruta"... Neretko i ne bez razloga, smatra se i "velikom laboratorijom" u kojoj se vrše razni društveni eksperimenti koji ostavljaju (dugo)trajne posledice.

Kao narod koji živi u prostoru sa važnim, centralnim položajem "u Regionu" – u balkanskom Heartland-u – Srbi su često, gotovo u kontinuitetu, predmet svakojakih takvih ogleda. Samo u proteklih stotinak godina bili su izloženi dvema jugoslovenskim državama, srbocidu kao vidu genocida, titoističkom mutantu komunizma, fragmentaciji tzv. avnojskim granicama, etno-inženjeringu radi stvaranja "sintetičkih nacija". Potom i kolektivizaciji, samoupravljanju, nesvrstanosti, etničkom čišćenju, agresiji najjačeg vojnog saveza ikada, pokušaju amputacije duhovno-državotvornog središta, "obojenoj revoluciji", "evropskom putu"...

Reformama na stranputicu

Strani "implanti", koji mahom stižu sa Zapada i u srpsko društvo se ugrađuju posredstvom eksperimenata u politici, ekonomiji, kulturi, medijima i drugim sferama, prete da nametnu tuđe (pseudo)vrednosti suprotne srpskom nacionalnom identitetu i interesu. Posebno se u postpetooktobarsko vreme na udaru našla prosveta. "Gašina reforma" obuhvatila je čitavu "obrazovnu vertikalu", a njeni realizatori bili su, kako primećuje S. Antonić, ovdašnja "kolonijalna politička klasa" uz pomoć "kompradorske inteligencije".

Budući da domaću intelektualnu elitu daje visoko školstvo, akcija "preumljenja" naciljala je ovdašnje univerzitete, u prvom redu onaj u Beogradu. On je apostrofiran kao "uporište srpskog nacionalizma", a njegovi eminentni profesori su, štaviše, u režiji prozapadnih NVO stavljani na spiskove predvodnika te "nepodopštine".

Stoga su srpski univerziteti postali "tranzicioni univerziteti" (D. Pantić) i već decenijama prolaze reformskog "toplog zeca", koji ostavlja razorne posledice. Pomenimo samo neke.

Tako je, na primer, "bolonjizacija" u velikoj meri šematizovala studije, atomizovala nastavne planove i redukovala programe. Znatno je snizila kriterijume, a profesore opteretila brojnim predmetima, ukalupila ih i prilično im "vezala ruke". Fakultetsko obrazovanje pretvorilo se u "fast-food obrazovanje" (Z. Džokić).

U naučnom radu počelo je da važi pravilo "veži konja gde gazda kaže" – zavladalo je "zadrugarstvo" (masovno, mahom lažno koautorstvo) i "bodomanija" (brojnost umesto vrednosti naučnih radova). Istraživači više nemaju vremena za promišljanje i nove ideje. Originalnost je ustupila mesto citatologiji. Nastava se na nekim fakultetima često izvodi na anahron, ekstenzivan način, uz mnogo izgubljenih časova i otaljavanje koje se prepušta asistentima.   

Nije mali broj univerzitetskih nastavnika koji, posle relativno ranog sticanja zvanja redovnog profesora, što znači i statusa "zaštićeni kao beli medvedi", prelaze u stanje naučne hibernacije. Oni nedovoljno prate nova dostignuća, u radovima navode literaturu još iz vremena izrade doktorata, dopisuju svoja imena radovima mlađih saradnika i doktoranata, te radnu energiju preorijentišu na honorarne poslove.

Bajke o međunarodnoj fluktuaciji studenata i profesora svele su se na realnost – da razmene nema ni na unutrašnjem planu. Nesavladive su proceduralne prepreke da, primera radi, profesor sa jednog univerziteta bude na godinu ili dve angažovan (samo) na drugom, i obrnuto.

Još manje se događa da mladi naučni saradnik iz nekog instituta bude izabran za docenta i održava četvorogodišnji ciklus fakultetske nastave, a da njegov kolega docent sa fakulteta dođe u institut i neopterećen nastavnim obavezama posveti se (samo) četvorogodišnjem naučnom projektu.

Uz to, ne treba zaboraviti da su pojedine fakultete potresale afere, koje su izazivale zaprepašćenost i razočaranost javnosti. Nadovezivale su se jedna na drugu zloupotrebe položaja, trgovine uticajem, korupcije, nelegalni upisi, lažne diplome, plagirani doktorati i naučni radovi, nepostojeće, a prijavljene knjige... Neki izbori za dekane ličili su na latino serije i rijalitije.      

Od privatnih ka stranim univerzitetima ili od lošeg ka gorem

Uporedo, tekao je eksperiment sa formiranjem privatnih univerziteta, za koje srpsko društvo još nije bilo sazrelo. Kao i danas, i u to vreme glasovi razuma i skepse bili su sa političke i instrumentalizovane medijske scene ućutkivani parolama o "iskustvima Zapada", "prednostima privatnog vlasništva" i "uspostavljanju konkurencije".

S druge, pak, strane reakcije su bile kako se ipak ne radi o demonopolisanju državnih univerziteta, već o narušavanju kvaliteta visokog obrazovanja. I bilo je tako – posle početnih epizoda sa moderno koncipiranim studijskim programima, dovođenjem uglednih profesora, dobrim uslovima rada i manje-više kvalitetnom nastavom, privatni univerziteti su po pravilu opadali i svodili se na fabrikovanje diploma.

Anatemisanje samo privatnih univerziteta, međutim, jeste zabijanje glave u pesak. Od ukupno 18 univerziteta u Srbiji, državnih ima osam, ali je 2023/2024. na njima bilo čak 83,7 procenata svih novoupisanih studenata (Republički zavod za statistiku). Čak da na deset privatnih univerziteta apsolutno ništa ne valja – blago ovoj državi. Tu je samo 16,3 procenta upisanih studenata. Ali, upravo oni po sticanju diplome često po partijsko-korupcijsko-prijateljsko-rođačkoj liniji dobijaju radna mesta u državnim preduzećima i institucijama.  

Ipak, svi ovi i drugi problemi koji objektivno postoje na domaćim državnim i privatnim univerzitetima jesu u velikoj meri načeli, ali nisu dokrajčili srpsko visoko obrazovanje. Ali, postoji izgledna opasnost da će to konačno učiniti još jedan eksperiment – dovođenje stranih univerziteta u Srbiju. U senci značajnih, pa i tragičnih događaja na međunarodnoj i domaćoj sceni, u skupštinsku proceduru stavljen je Predlog izmena Zakona o visokom obrazovanju, koji je već dobio podršku Vlade.

Ta namera u srpskoj akademskoj zajednici naišla je na neslaganje, ali nije izazvala oštar protest. Predvođeni profesorima, studenti su ranije malo-malo pa demonstrirali zbog svakakvih stvari, ali sada to (još) ne čine iako se radi o pitanju koje se baš njih neposredno tiče.

Ipak, univerzitetska tela uputila su zahtev da se predlog povuče, uz obrazloženje da se radi o "nelojalnoj konkurenciji" i očiglednoj "diskriminaciji" domaćih visokoškolskih ustanova. I zaista, strani univerziteti neće prolaziti strogu proceduru domaće akreditacije. Dovoljna će biti akreditacija u državi iz koje dolaze, a na osnovu toga dozvolu za rad davaće im ovdašnje Ministarstvo prosvete. Dakle, politička institucija.

U Srbiji nema dovoljno studenata ni za domaće univerzitete. Odavno je uključen alarm da mnogi državni fakulteti – naročito oni tzv. nastavnički i identitetski – kubure sa brojem studenata. Ako se dozvoli da dođu strani, još i u privilegovanoj poziciji, sigurno će odvući ne mali broj brucoša.

Neoboriv dokaz favorizovanja stranih univerziteta jeste namera da Država sufinansira studente iz Srbije koji ih upišu, što kada se radi o studentima na domaćim privatnim univerzitetima i samofinansirajućim studenatima na onim državnim nije slučaj. Ne podseća li to na subvencionisanje stranih kompanija i radnih mesta, a tu privilegiju domaće firme nemaju? Može li se, stoga, osporiti da je ovo još jedan eksperiment u službi "neokolonijalne koncepcije (anti)obrazovanja"? (S. Antonić)

Jer, ako je Država uočila da nešto škripi u domaćem visokom obrazovanju, trebalo je da napravi analizu nedostataka i predloži adekvatne mere. Od većeg ulaganja i poboljšanja uslova rada, do preispitivanja postojanja pojedinih studijskih programa i redefinisanja mreže univerziteta. A ne da posegne za diskutabilnim rešenjem, uz tragikomična obrazloženja zvaničnika da su strani univerziteti "zdrava konkurencija" i "demografska mera kako bi mladi ostajali u Srbiji".