Svet u iščekivanju

Zahvaljujući novim sredstvima i načinima komunikacije, ljudi su postali preinformisani o svemu što se događa širom sveta, ali to ne znači da im je uporedo i srazmerno poraslo znanje. U svakom slučaju, gotovo svi promišljaju o budućnosti – sopstvenoj, svojih bližnjih, naroda, države i najposle, čitave Planete. Tako, jedni smatraju da svet nezaustavljivo srlja u provaliju, dok drugi, uzdajući se da će Tvorac sačuvati svoje delo, veruju da do propasti neće doći. U svakom slučaju, "znakovi pored puta" upućuju na opreznost. 

Kako trenutno stoje stvari?

Izbori u SAD su prošli, vremešni, ali dinamični Tramp pobedio je još vremešnijeg, ali višestruko posrnulog Bajdena i njegovu neubedljivu sledbenicu Kamalu Haris. Groznica čitavog čovečanstva se primirila, ali svet ne može da odahne. Naprotiv! Iščekuje šta će posle reklama dalje biti u holivudskom trileru B-produkcije, hoće li se glavni akter izboriti protiv negativaca i da li će trijumfovati američke vrednosti.

Na "Novom Istočnom frontu" Rusi zaposedaju mesto po mesto i strpljivo napreduju, uvodeći sve novija i efikasnija oružja. Čuju se glasovi razuma čak i u američkim i evropskim krugovima da "Rusija ne može i ne sme da izgubi". A u senci oružanog sukoba globalni odnosi su se iz korena već promenili, i dalje se sve brže i nepovratno menjaju.

Evropska politička zajednica – simulakrum

Bliskoistočna žarišta se pretvaraju u jedan veliki konfliktni vulkan, koji samo što nije eruptirao. Izrael surovim uklanjanjem palestinskih Arapa ne poboljšava samo svoju poziciju u "pupku Planete", već i skuplja adute za budućnost. Procenjujući kako neće moći da računa na bezobalnu američku podršku, već će morati da potraži novo pokroviteljstvo kako bi opstao okružen "morem muslimana". Bilo bi mu korisno da se priseti upozorenja bivšeg egipatskog predsednika Mubaraka: "Onaj ko se Amerikom pokriva, biće mu hladno".

U Zakavkazju i drugde u ruskom "prvom i drugom krugu zagraničja" recikliraju se tzv. obojene revolucije, onog trenutka kada se neko drzne da dovede u pitanje prozapadnu orijentaciju i "evropski (čitaj: NATO) put".

Evo, u Gruziji se, déjà vu, pučističke mase valjaju ulicama, a u Rumuniji je čak Ustavni sud upotrebljen (sličnost sa BiH je namerna) da bi poništio prvi krug predsedničkih izbora jer je pobedio Zapadu nepodoban kandidat. "(Geo)politika obuzdavanje" i "Strategija anakonde" prema arhi-neprijatelju Rusiji očigledno ima bezbroj rukavaca.

I dok pritisak u svetskom "ekspres-loncu" ubrzano raste, na delu je "kineska šutnja". Dalekoistočni zmaj se pritajio, ali ne odustaje od "ofanzive šarma", kojom vešto maskira dalje ekonomsko napredovanje i vojno snaženje. Pri tome, ne skida pogled u prvom redu sa Tajvana, a onda i sa pribrežnih mora, Indokine, čitavog Indo-pacifika, evroazijskih "svilenih" koridora... I priprema se preuzimanje trona, bilo da prethodni globalni vladar abdicira ili bude zbačen. Jer, kineska izreka kaže: "Kao što ne mogu biti dva Sunca na nebu, tako ne mogu biti ni dva cara na Zemlji".

Kuda ide ovaj svet?

A svetu – dok se odvija ta, izlizano je nazovimo, tranzicija – ostaje da čeka i strepi.

Da li će se SAD ponašati racionalno i predvidivo ili, pak, kao ranjena zver, naročito u turbulentno vreme do Trampove inauguracije? Naravno da slojevi ustajalog taloga tzv. duboke države neće bez otpora predati ni trunčicu svojih pozicija, makar novi/stari predsednik sa njom napravio (truli) kompromis i pokušao da joj "ide niz dlaku". Nastojaće da mu ostave što više "zatrovanih bunara" i na unutrašnjem i na spoljašnjem planu, te da mu onemogući ispunjavanje predizbornih obećanja. A bilo ih je mnogo – od brane migracijama sa desne na levu stranu Rio Grande, do okončanja sukoba u ukrajinskoj areni.

Čeka ga prva, uvek delikatna godina vladanja, kada mu je nasušno potreban neki uspeh kako bi još uvek vodećoj, ali ne više neprikosnovenoj sili na čijem je čelu povratio u velikoj meri narušen kredibilitet. Da li je okončanje (i na koji način) nezavršenog posla na Balkanu idealna prilika? Potom slede još tri godine sve komplikovanijih odnosa, kada ne mora da se libi "hrabrih odluka" budući da mu je to kraj drugog, poslednjeg mandata.

Imajući u vidu Trampov politički stil, unapred je "učitan" njegov radikalan, fajterski, buldožerski pokušaj rešavanja nagomilanih pitanja, shodno prvenstveno realističkom pristupu i uvažavanju "stanja na terenu". S druge strane, mogao bi manje da rizikuje ako bude problemima prilazio oprezno, postupno, pokušavajući da ih ne rešava "preko kolena", već da ih oteže, razvodnjava i prepušta budućnosti. I drugim akterima. A ni Tramp, ni SAD nemaju vremena. Štaviše, "the Rest of the World" će to protumačiti kao slabost.

Trenutno najveću svetsku nelagodu izaziva dilema hoće li u globalnom sudaru Rusije i njenih posrednih i neposrednih saveznika, s jedne strane, i SAD i njenih sve uznemirenijih satelita, s druge strane, biti upotrebljeno nuklearno oružje? I ako hoće, u kojem vidu, obimu i prostornim razmerama? Odnosno, da li samo kao taktičko ili strategijsko, kao opomena/kazna ili istinski ratni argument i da li samo po vojnim ciljevima ili kao sredstvo masovnog uništenja? Slede li ograničeni, lokalni efekti ili armagedon?

Vašington i njegovo "istureno komandno mesto" Brisel postavljaju se na već viđen, šablonski način: kada vide da su u problemu odmah predlažu pregovore (koje će oni artikulisati), prekid vatre (koga se oni neće pridržavati), sklapanje mirovnog sporazuma (koji njih neće obavezivati) i raspoređivanje mirovne misije (koju će činiti upravo njihove trupe). A kada je nešto slično trebalo učiniti kako bi se sukob izbegao, upravo je Zapad to minirao.

Treba li naglasiti da ako suprotna strana odbije neodgovarajući plan, odmah će biti proglašena za militantnu, nacionalističku, diktatorsku, zločinačku...

Imali su Srbi priliku da to osete na svojoj koži. Tako je i na ukrajinskom primeru. A mediji glavnog toka uzimaju stvar u svoje ruke i u opticaj stavljaju širenje straha od Trećeg svetskog rata, za koji se, uzgred budi rečeno, može tvditi da već traje, budući da su u tekuće regionalne sukobe uključene velike sile sa najmanje dva kontinenta. Za uzročnika, naravno, optužena je Rusija jer, o drskosti, ne pristaje da bude poražena.  

Ništa manje nespokojstvo izaziva dalji razvoj situacije na Bliskom Istoku. Nije Mekinder, "otac" geopolitike, taj prostor – u koji je svrstao Arabijsko poluostrvo, veći deo basena Crvenog mora, dolinu Nila, Sinaj, Levant, Mesopotamiju (Irak), Persijski zaliv i deo Persije (Irana) – bez razloga nazvao "Velikom pukotinom". Istina, predisponiranom geotektonski, ali izrazito trusnom geopolitički.

I tu su neposredno suprotstavljene dve nuklearno naoružane zemlje – "američka 51. država" Izrael i "zaštitnik svih muslimana" Iran. Njihova dosadašnja kakva-takva uzdržanost i "peglanje" nesporazuma uz ograničene oružane udare ne moraju biti dugoročna opcija. Svet strepi od nekog budućeg "krupnog incidenta" kao okidača dalje eskalacije, kada se neće više postavljati pitanje da li će, nego ko će prvi posegnuti za ispaljivanjem raketa sa nuklearnim bojevim glavama.

A onda ni velike sile, koje su već tu, "u Regionu", neće sedeti skrštenih ruku. Uostalom, nije li dovoljno da se preseče "krvotok svetske privrede" – putevi nafte i gasa. Bilo zavrtanjem ventila i prekidanjem cevovoda, bilo sinhronizovanim blokiranjem Ormuza, Bab-el-Mandeba i Sueckog kanala, čime bi došlo ne samo do ekonomske, već do višedimenzionalne "velike katastrofe".

(Ratna) budućnost i gde smo tu mi?

Nadmetanje za očuvanje starog ili rađanje novog poretka očigledno se odvija uz sve veći broj vojnih sukoba, sa neoklasičnim, hibridnim, proksi ili nekim drugim svojstvima.

Ne treba da zavara što se oni sve ređe nazivaju ratovima – a u stvari jesu – već eufemistički "intervencijama", "akcijama", "sprečavanjima humanitarne katastrofe", "specijalnim operacijama"... To je u duhu savremenog raspojmljivanja i terminološke mimikrije.

Ako se, međutim, ispostavi da će se "tranzicija poredaka" odužiti i u svakom smislu postati neisplativa, te jednu ili drugu stranu odvesti u poraz, nije isključeno da se globalni geopolitički "igrači" odluče za radikalizaciju, tj. da se mnoštvo regionalnih ratova "omakne" (M. Ekmečić) u jedan, veliki, istinski svetski rat. Treći. Ili Četvrti, ako se Hladni rat računa kao Treći. Pa, "kom' opanci, kom' obojci".

Novi eksperiment - strani univerziteti

A gde je tu Balkan – "precizni seizmograf svih globalnih potresa"? Ili – kako se vajkaju neki domaći političari – "mogu li Srbi barem jednom da izbegnu rat"(?), obrazlažući to onom starom afričkom izrekom "kad se slonovi tuku, strada trava". Odgovor je: teško. Jer to ne zavisi od Srba.

Uostalom, Srbi su u njemu, hteli-ne-hteli, već učestvovali u poslednjoj deceniji 20. veka. Onda kada je Zapad bio u ofanzivnoj, ekspanzionističkoj fazi. A sada je zaustavljen i u defanzivi.