"Kopča" američke pan-oblasti

Slučajno ili ne, ali svakako je indikativno: izjava dolazećeg predsednika SAD Donalda Trampa krajem 2024. o potrebi da Amerikanci ponovo preuzmu upravljanje Panamskim kanalom koincidira sa smrću, samo nekoliko dana potom, bivšeg predsednika SAD Džimija Kartera, potpisnika njegovog vraćanja Panami 1977.

Kada je poslednjih dana 2024. godine – nepunih mesec dana pre stupanja na dužnost američkog predsednika – Donald Tramp izjavio kako bi SAD trebalo da ponovo preuzmu Panamski kanal, to je izazvalo različite reakcije širom sveta.

S jedne strane panamske vlasti su, naravno, s primerenom ozbiljnošću odbacile svaku pomisao na tako nešto, dok je, s druge strane, na primer, zamenik predsednika Saveta bezbednosti Rusije i nekadašnji ruski predsednik Dmitrij Medvedev ideju prokomentarisao na duhovit način.

"Ko drugome jamu kopa..."

Međutim, bilo je i skrupuloznih analitičara globalnih kretanja koji su upozoravali da se ne radi o pukoj Trampovoj egzibiciji niti o „probnom balonu“, već o najavi preventivnog poteza SAD kako bi se blagovremeno obuzdao sve veći uticaj Kine u Latinskoj Americi.

Kratka istorijsko-geopolitička prolegomena

Zašto je Tramp govorio o "vraćanju", a ne "zauzimanju" Panamskog kanala ili njegovom "stavljanju" pod američku kontrolu?

Naime, Monroovom doktrinom od 1823, koja je potom prerasla u konzistentan koncept sažet u krilaticu "Amerika Amerikancima", SAD su se odlučile za zaustavljanje transatlantskog upliva evropskih sila. To se odnosilo kako na njihova kolonijalna osvajanja ili međusobna preotimanja poseda, tako i na mešanje u unutrašnje stvari SAD.

Evropa: Budućnost na svetskoj periferiji

Time su SAD pokazale nameru da stave (geo)političku "šapu" na oba američka kontinenta.

Usledile su decenije "rasta mladog američkog organizma" i širenja "životnog prostora" za evropske doseljeničke mase. Surovo je uništavano domicilno stanovništvo i otimane njihove zemlje, te osvajana ogromna prostranstava "Divljeg Zapada" i kupovane velike oblasti za male pare. Nije se sve odvijalo bez problema (npr. Građanski rat), ali je relativno brzo državna teritorija obuhvatila prostor "od mora do mora", tj. od Atlantskog do Tihog okeana.

Uspostavljeno je vladanje prostorom tzv. Novog sveta na kontinentalističkoj geopolitičkoj osnovi.

Posmatrano kroz objektiv holivudske filmske propagande, njen simbol predstavlja "Američka konjica".

Tako se krajem 19. veka okončala telurokratska faza uspona SAD. Pred velikom državom u naponu snage i izraženom "pasioniranošću" bila su dva puta u budućnost. Jedan, da se zadrži u postojećim okvirima, jedno vreme stagnira i potom uđe u regresiju rastrzana nagomilanim unutrašnjim problemima, što bi samo odložila eventualna dalja ekspanzija na teritorije slabašnih okolnih zemalja i formiranje pan-američke interesne sfere.

Ta opcija, međutim, ne bi omogućila da SAD postanu akter u svetskim poslovima. Prema iskustvu britanske "Imperije gde sunce nikada ne zalazi" – a za SAD se može slobodnije reći da su "velikodržavni projekat Velike Britanije" – globalni "igrač" postaje se samo grand-strategijskim isplovljavanjem na okeane kao medijum za pristup "u svaki kutak Planete". I SAD kreću drugim putem u budućnost, i to usponom zasnovanom na maritimnoj geopolitičkoj osnovi, tj. izgradnjom talasokratskog geopolitičkog identiteta.

Kolumna

Svet u iščekivanju

Posmatrano kroz novi objektiv holivudske filmske propagande, njen simbol predstavljaju "Američki marinci".

Kako bi se postigla dominacija na Svetskom okeanu, bilo je neophodno u prvom redu uspostaviti kontrolu u "uskim grlima" (moreuzima) i probiti uske prirodne prepreke (zemljouze) duž ključnih plovnih puteva. Stoga su SAD sledile primer Velike Britanije, koja je prokopavanjem Sueckog kanala savladala kopnenu spojnicu Azije i Afrike i tako uspostavila "Veliki imperijalni put" od Atlantika kroz Sredozemno i Crveno more do Indijskog okeana.

Ako su želeli da vladaju svetom – a želeli su – Amerikanci su znali da kao preduslov slično moraju učiniti sa prokopavanjem Panamske prevlake kao pan-američke kopnene spojnice. Dakle, morali su da izgrade sveobuhvatno strateški važan kanal kako bi vremenski i daljinski skratili plovidbu između Atlantika i Pacifika i izbegli rizično oplovljavanje Južne Amerike oko rta Horn, odnosno kroz Magelanov moreuz.

Panamski kanal kao geopolitička paradigma

Ideja o prokopavanju kanala pojavila se u glavama španskih osvajača još početkom 16. veka, ali se radovima pristupilo tek 1881. Budući u interesnom fokusu SAD, a kako tadašnja Kolumbija nije prihvatila uslove budućeg korišćenja, Amerikanci su organizovali pobunu i otcepljenje Paname 1903. Novu državu su priznali samo tri dana nakon proglašenja nezavisnosti, a posle dve nedelje potpisali ugovor. Ništa novo na kugli zemaljskoj do današnjeg dana.

Iako je ugovor više puta revidiran, njegove glavne tačke bile su da Panama pod čijim je kanal suverenitetom daje njega i uski pojas sa jedne i druge strane na upravljanje SAD. Obe zemlje su se obavezale da osiguraju bezbednost kanala, ali su svu faktičku odgovornost preuzeli Amerikanci. Zauzvrat im je omogućeno da u Panami stacioniraju svoje vojne snage.

Kasnije je kanal dobio status neutralnosti u miru i ratu, što je značilo da on ostaje otvoren za miroljubiv prolaz vojnih i civilnih brodova svih država bez diskriminacije. Taj postulat SAD, naravno, nisu poštovale ni u Prvom ni u Drugom svetskom ratu.

Prvi brod prošao je kanalom tri decenije posle početka izgradnje – 1914. godine – dok je zvanično puštanje u saobraćaj bilo tek 1920. Kanal ima dužinu 81,6 kilometara, širinu od 91,5 do 350 metara i dubinu 14 metara. Više puta je rekonstruisan, produbljivan i tehnički modernizovan. U odnosu na trasu oko Južne Amerike plovni put je skraćen za oko 12.680 kilometara. SAD su i danas glavni korisnik kanala i učestvuju sa 2/3 u ukupnom teretu koji se njime transportuje.

Amerikanci su kanal vratili na upravljanje Panami ugovorom sklopljenim 1977. (stupio na snagu 1979.), ali se ona složila da SAD nastave upravljanje do 31. decembra 1999. Sprazum su potpisali tadašnji predsednici Paname Omar Torihos i SAD Džimi Karter.

Slučajno ili ne, ali svakako je indikativno: pomenuta izjava dolazećeg predsednika SAD Donalda Trampa o potrebi da Amerikanci ponovo preuzmu upravljanje Panamskim kanalom koincidira sa smrću, samo nekoliko dana potom, bivšeg predsednika SAD Džimija Kartera, potpisnika njegovog vraćanja Panami.

Trampove maštarije ili...?

Pođimo od realizma kao opcije/škole u američkoj spoljnoj politici, odnosno geopolitici, kome je, kako se smatra, privržen Tramp. Takođe, pođimo od racionalne, argumentovane procene da je "unipolarni trenutak" prošao, da je američka hegemonija pri kraju i da je svet daleko odmakao na putu multipolarizacije. To znači da bi SAD trebalo da budu zadovoljne, kako bi rekao Bžežinski, ako im od "globalne dominacije“ preostane „globalno vođstvo“, mada će po svoj prilici i to biti teško ostvarivo.

Stoga će Amerikanci, posmatrajući trendove i planirajući dugoročno, nastojati da obezbede barem neprikosnovenu kontrolu kako na severnoameričkom, tako i na južnoameričkom kontinentu kao svom "unutrašnjem dvorištu“, gde sve više zemalja prokineski i proruski "koketira".

A taj cilj se ne može postići bez kontrole panamske "kopče".

Vraćaju li se to SAD Monroovoj doktrini kao svom minimalnom (optimalnom?) geopolitičkom dometu? A možda se radi o oročenoj deklinističkoj fazi razvojne sinusoide savremene imperije? Da li to istovremeno znači i špenglerovsku "propast Zapada" u celini? Zatvara li se američki ekspanzionistički krug – silom dolazećih globalnih prilika – u kontinentalizmu? Nije li telurokratski, a ne talasokratski ili univerzalistički identitet, u stvari, američko prirodno stanje?

Hoće li "Amerika Amerikancima 2.0" proizaći iz (re)strukturisanja sveta shodno meridijanski orijentisanim, klasičnim pan-oblastima korifeja nemačke geopolitike Karla Haushofera? Ili će pre biti rezultat ustrojstva nalik na slične, neoklasične, "po vertikali" izdužene pojaseve podeljene na velike prostore ruske neoevroazijske koncepcije Aleksandra Dugina?

U svakom slučaju, kao što integrisanost potencijalne pan-američke interesne sfere SAD od ostrva Elzmirova zemlja na severu do Ognjene zemlje na jugu obezbeđuje Panamski kanal, tako i njenu celovitost omogućuju Kanada i Grenland. Tramp ih je "o istom trošku" stavio na "listu želja".

Ko još obraća pažnju na "sitnicu" da je Kanada po površini druga država sveta i prostranija od pretendenta na njenu teritoriju kada je njen moćni sused već smatra svojom "51. saveznom državom"? Zar je važno što je Grenland najveće ostrvo na svetu i sastavni deo međunarodno priznate evropske države Danske kada je od presudnog geostrategijskog značaja za SAD koje tamo odavno imaju vojne baze? O obilju svakovrsnih i sve deficitarnijih prirodnih bogatstava da se i ne govori. A u neposrednom susedstvu je i Arktik – već apostrofirana arena budućeg sučeljavanja velikih sila.