Prošao je još jedan popis stanovništva (domaćinstava i stanova) u Srbiji. Trajao je od 1. do 31. oktobra 2022, da bi u nekoliko većih gradova bio produžen do 7. novembra, a telefonsko popisivanje čak do 17. novembra. Već krajem decembra pojavili su se prvi rezultati i osnovni pokazatelji. I odmah su izazvali zabrinutost, ali i nedoumice, pitanja i sumnje, više u tačnost, a manje u svrsishodnost, što je u suprotnosti sa smislom i ciljem njegovog sprovođenja.
Upravo bi svrsishodnost trebalo da bude ključno pitanje i proteklih i budućih popisa. Jer bi popisom, kako se naglašava u uvodniku Republičkog zavoda za statistiku, trebalo da se "obezbeđuju potpuni i kvalitetni statistički podaci", koji će biti "od izuzetnog (...) značaja za ocenu trenutnog stanja, kao i za buduće planiranje i donošenje različitih strategija, kako na nacionalnom tako i lokalnom nivou".
A da li jeste, i da li će biti baš tako?
Očekivani i stvarni kvalitet popisa
Savremeni popisi se, po pravilu, obavljaju na svaku "okruglu" deceniju plus jednu godinu. Samo izuzetno, posle masovnih ratnih vojnih i civilnih žrtava, "presek stanja" vršio se i ostalih godina, kao što je, na primer, u Titovoj Jugoslaviji posle Drugog svetskog rata to bilo 1948. i 1953. godine.
Međutim, zbog rovite političke situacije, loše organizacije i neplaniranja troškova to se dogodilo i nedavno, te popis nije obavljen 2001, već 2002, niti 2021. ("zbog korone"), nego 2022.
Usled nepoštovanja pravilnog desetogodišnjeg razmaka otežane su demografske i druge analize, upoređivanja i planiranja.
Prethodni jugoslovenski popisi – čak i kada je uvažavan desetogodišnji period – bili su problematični prvenstveno zbog tendenciozne nekoherentnosti prilikom "ponuda" nacionalnog opredeljenja (uvođenje "instant-nacija"), a naročito iz bezbednosnih razloga u okolnostima političko-nacionalnih napetosti. Poslednji manje-više korektan popis bio je onaj iz 1961.
Već 1971, u proleće, kada se popisi obično sprovode, u jeku su bili "Hrvatsko proljeće" i MASPOK koji su ne samo oblikovali ukupnu društvenu klimu u Hrvatskoj, nego u znatnoj meri uticali i na odnose u BiH. Zar se moglo očekivati slobodno izjašnjavanje tamošnjeg srpskog stanovništva i tačnost podataka o njihovoj brojnosti, prostornom razmeštaju, pravoj nacionalnoj pripadnosti i maternjem jeziku?
Slično je bilo prilikom separatističke oružane pobune kosovsko-metohijskih Albanaca marta 1981, baš kada je sledio popis. Samo neznalice, nedobronamerni ili krajnje naivni mogli su očekivati da će se u tim uslovima širom KiM utvrditi tačna nacionalna struktura, tj. istinski broj Albanaca.
Zamislimo samo kako je to bilo, na primer, u selima-tvrđavama oko Đakovice, Podujeva (Malo Kosovo ili Lab), Suve Reke ili u Drenici. Na osnovu tada "naduvanog" njihovog broja kasnije su donošeni lažni, a "politički korektni", stavovi da na pokrajinskoj teritoriji navodno ima "dva miliona Albanaca koji ne žele da žive u Srbiji".
A onda je došla 1991, slom SFRJ i međunacionalni sukobi, i to upravo u proleće, ponovo u vreme popisa. Poznato je da nije bilo bezopasno, prvenstveno u mešovitim sredinama, slobodno se nacionalno izjasniti i utvrditi pravi broj i strukturu stanovništva.
Shodno tome, ne može se bezrezervno verovati u tačnost broja Srba u Hrvatskoj (naročito onih tzv. urbanih), pa ni u ukupnu verodostojnost čitavog popisa. Da se ne govori o poverenju u objektivnost obrade podataka u republičkim statističkim zavodima koji su već uveliko bili na "nacionalnom zadatku" secesije.
Godine 2002. Srbija je iz opravdanih razloga sprovela "invalidan popis", a to je učinila i 2011. i 2022. godine. Ali, ne može se opravdati zašto nije uradila zvaničnu procenu broja stanovnika u svom kosovsko-metohijskom delu, pa i u nekim opštinama sa značajnom zastupljenošću albanske nacionalne manjine na jugoistoku. Uprkos teškoćama i logično očekivanim nepreciznostima, to je mogla i morala da učini. Za to postoje metode i u praksi se to radi.
Neophodno je znati koliko država ima stanovnika – to je jedan od osnovnih podataka u njenoj "ličnoj karti". A ne da u udžbenicima geografije – zavisno od autora i izdavača – pišu različite brojke. I da vodeći domaći političari javno navode broj stanovnika Srbije (u celini), zanemarujući da to ne uključuje i broj u njenom kosovsko-metohijskom delu! Na taj način su implicitno priznavali secesiju i tzv. kosovsku nezavisnost.
Jeretičko pitanje: nisu li popisi stanovništva prevaziđeni?
Uspešno sproveden popis stanovništva je pokazatelj ozbiljnosti, funkcionalnosti, uređenosti i na neki način simbol suverenosti države. On bi zaista trebalo da pokaže gde se država u demografskom, i ne samo demografskom, smislu nalazi i kuda ide. Ali, on je skup, delikatan i u novim tehnološkim i organizacionim uslovima čak i u Srbiji nije neophodan način da bi se saznalo kakvi su populaciono stanje i trendovi.
Kako je protekli popis realizovan? U gornjem desnom uglu Popisnice, uz zastavu Evropske unije i sugestivan natpis krupnim slovima "#EU ZA TEBE", jasno piše da je "finansiran sredstvima Evropske unije i kofinansiran sredstvima Vlade Republike Srbije“!
Iz toga jasno sledi: glavni finansijer bila je EU, a ne Srbija.
A srpski zvaničnici se hvale suverenošću i samostalnošću Srbije (doduše, prilikom javnih nastupa iza svojih leđa uz državnu zastavu obično postave i zastavu EU, iako Srbija nije članica)!? Zašto je to tako? Da li prvenstveno zato što se koristi metodologija EUROSTAT-a? Ne bi se reklo.
Zar država Srbija nije imala dovoljno vremena da za 11 godina spremi sredstva za popis, iako se na svakom koraku ističu njeni ekonomski uspesi? Da li treba da zaključimo kako i dalje "EU nema alternativu" i da bez nje čak ni popis ne bismo mogli da uradimo?
I da će to doprineti da se poveća procenat opredeljenih ZA članstvo Srbije u EU, iako gotovo sve ankete beleže da je ubedljivo više onih koji su PROTIV. Da su Srbiji radi realizacije popisa bolju finansijsku ponudu od EU dali, na primer, Iran, Katar, Albanija ili, kojim slučajem, Hrvatska, da li to znači da bi na Popisnici stajali iranski, katarski, albanski ili hrvatski slogan i zastava? A tek ruski ili kineski!
Da li je validan popis ako on nije obavljen u čitavoj zemlji, uključujući i Kosovo i Metohiju kao njen sastavni deo? Znamo li koliko čitava država, "od Horgoša do Dragaša", ima stanovnika? Koja će cifra pisati u udžbenicima? Šta će na to pitanje odgovoriti naši državni službenici, profesori na fakultetima i u školama, učenici na takmičenjima, učesnici u kvizovima? Ili će se to pitanje mudro izostavljati? Hoće li se ovoga puta napraviti zvanična, relevantna procena (a moguća je), ili će se papagajski ponavljati ono: "bez Kosova i Metohije".
Ima li smisla popis ako on kasni i ako postoji veliki broj nepopisanih, bilo da su izostavljeni ili su odbili da se popišu?
Veruje li iko da će ta lica biti kažnjena, budući da bi to moralo da važi i za Albance, Rome..., a to već može da državi napravi neprijatnosti sa Zapadom zbog navodnog ugrožavanja prava manjina!? Možemo li se pouzdati u popis i znamo li stvarnu veličinu prisutne i do godinu dana odsutne populacije Srbije "bez Kosova i Metohije"?
Naime, "broju popisanih stanovnika" 2022. od 6.472.570 – čime neki dušebrižnici nisu bili zadovoljni – dodato je još 218.317 osoba sa obrazloženjem da je to "dopuna iz administrativnih izvora"?! Sa tako dobijenim "ukupnim brojem stanovnika" od 6.690.887, tj. padom od "podnošljivih" 495.975 (6,9%) u odnosu na 2011, Srbija je, eto, manje loše prošla spram nekih suseda sa kojima se, ko zna zašto, uporno poredi (npr. sa Hrvatskom).
Drugačije razmišljanje i izvori podataka
Mireći se sa činjenicom da je ovaj kako-tako prošao, upitajmo se da li su nam potrebni budući popisi? Zar je to jedini, a skup i nepouzdan postupak, da se dođe do saznanja da se Srbija ubrzano populaciono smanjuje, da postoje evidentne regionalne i etničke disproprcije i da se demografski rast beleži samo u nekoliko urbanih opština, a da pad imaju čak i Niš, Kragujevac, Kraljevo, Šabac, Valjevo, Zrenjanin, Subotica...
Nije li decenijski međupopisni period predugačak za merenje sve intenzivnijih demografskih promena i za blagovremeno reagovanje? Potreban je drugačiji pristup. Populacionim procesima se upravlja, a ne prepuštaju se spontanosti i stihiji, da bi se popisima to samo registrovalo.
Da li su popisi neophodni kada bi se podaci o stanovništvu, stanovima i domaćinstvima efikasnije i preciznije mogli kontinuirano crpeti iz matičnih ureda, MUP-a, pograničnih, katastarskih, komunalnih, poreskih, finansijskih, zdravstvenih, obrazovnih, socijalnih i drugih službi i institucija? Naročito u vremenu brzog napretka informacionih tehnologija i opšteg umrežavanja? Ionako se gotovo na svakom koraku od građana traži JMBG i očitana LK.
Hoće li se na klasičan, prevaziđen način obavljati i popis 2031? Pardon: odložen za 2032. godinu.