Globalna geopolitička situacija se zaoštrila do krajnjih granica. "Pandemija" oružanih sukoba širi se sve većom brzinom i na stara i na nova krizna žarišta. Posle pro/e/laznog "unipolarnog trenutka", novi poredak ne dolazi mirno i bezbolno, već u "porođajnim mukama" i sa velikim žrtvama u svakom smislu.
Ranija pravila se ne poštuju, a nova nisu uspostavljena, veliki "igrači" se bore za startnu poziciju i buduće mesto u međusobnom nadgornjavanju, dok "epizodisti" i "statisti" nastoje da ne budu "kolateralna šteta", te da nekako obezbede adekvatno pokroviteljstvo u neizvesnom vremenu koje dolazi.
Glavni akteri globalne geopolitičke predstave
Geopolitika se poslednjih godina vratila na velika vrata. Vodeće svetske sile bez pardona iznose svoje zahteve i interese, ne prikrivajući ih demokratijom, ljudskim pravima, verskim slobodama, ekologijom i univerzalnim vrednostima. "Na stolu" su geostrateške tačke i zone, životno i bezbednosno važni regioni, upotpunjavanje kontinentalne i okeanske dominacije, nafta i gas, plovni i cevovodni koridori, retke sirovine, plodno zemljište, rezerve vode…
Ma kako čudno izgledalo, geopolitika se po svoj prilici vraća davno napuštenom geografskom determinizmu u teorijskom smislu i pan-oblastima u koncepcijskom smislu. Trampove SAD to manifestuju sasvim otvoreno i burno, Putinova Rusija strpljivo i pomalo prikriveno, ali jasno, a Sijeva Kina mudro i oprezno, mada nesumnjivo.
U tom kontekstu, strukturisanje sveta shodno dinamičnom, hijerarhizovanom, u prvo vreme najverovatnije asimetričnom piramidalnom multipolarizmu – na vidiku je. Šta to konkretno može da znači?
– SAD su pokazale da umešno koriste hladnoratovske i posthladnoratovske akvizicije i privilegije. Stoga će se još izvesno vreme zadržati na vrhu "globalne piramide". To može da ugrozi kako njihova prenapregnutost na spoljašnjem, tako i destabilizacija na unutrašnjem planu
– Na nižem nivou, odnosno još uvek u jednom od temena trougaone "osnove piramide", zadržaće se Kina. Budući da brzo napreduje na svim poljima i preuzima primat u pogledu jednog-po-jednog "tvrdog" i "mekog" činioca moći, sa izvesnošću se može očekivati zamena mesta sa SAD.
– Daleko zaostajući, ali ipak sa kapacitetima i ambicijama globalnih dometa, u "bazi" piramidalnog poretka nalazi se Rusija, koja zaostatak u demografskom i ekonomskom domenu nadoknađuje zahvaljujući teritorijalnoj, evroazijskoj ogromnosti, narasloj vojnoj moći i enormnim prirodnim bogatstvima.
– Za četvrtog "aktera" buduće globalne geopolitičke "igre" nameće se Indija. Njena uloga najmnogoljudnije i ekonomski brzorastuće zemlje se jednostavno ne može zanemariti. Mada, ona najverovatnije neće dosegnuti mnogo više od "stožera" trans-makroregionalnih razmera u južnoj Aziji i basenu Indijskog okeana, gde će "kvariti igru" SAD i Kine.
Srpsko pozicioniranje između epizodiste i statiste
Kako za sada geopolitički i drugi indikatori ukazuju, ti "gorostasi" nastojaće da u vojnom smislu postignu tzv. dominaciju punog spektra i prvenstveno pomoću nje – neposredno ili posredno – uspostave specifične vidove interesnih sfera. One će biti nalik na (neo)klasične "velike prostore", tj. na višedimenzionalne neposredne gravitacione areale, proširene koncentrično raspoređenim pojasevima koje će se međusobno presecati, prožimati i preklapati. U njih će manje ili više čvrsto biti uklopljene regionalne i subregionalne sile, kao i nemoćne, male zemlje, često u poluzavisnom statusu nekada nalik na kolonijalni.
U tom kontekstu, za Srbiju je od vitalne važnosti odgovor na (večno!) pitanje postavljeno u naslovu. Kako će biti raspoređene zone uticaja vodećih svetskih sila, naročito ako podela bude komplikovanija – na primer na interesne sfere višeg i nižeg ranga, odnosno prvog, drugog, trećeg… reda? Kuda će biti trasirane njihove zonalne ili linijske granice i gde će se u odnosu na njih nalaziti Balkan i Srbija?
Hoće li ta nova podela sveta proizvesti dodatnu, pogubnu fragmentaciju srpskih zemalja ili će, pak, doneti povoljnu priliku za ujedinjenje u integralnu srpsku državu? Može li i u kojoj meri na to uticati sam srpski činilac ili će biti "slamka među vihorove" u skladu sa školom mišljenja da je geopolitika rezervisana za velike sile, ali ne i za "pigmeje" u svetskim poslovima?
Srbija može i mora – i sve očiglednije dolazi vreme za to – da jasno postavi svoje ciljeve, velikima otvoreno kaže šta hoće i uporno radi na tome, ali racionalno, nacionalno odgovorno i bez zanosa sagledavajući svetske geopolitičke trendove. Ona nema respektabilnih prirodnih resursa kao aduta kojima bi se pokazala važnom nekoj velikoj sili.
"Dodatu vrednost" najpre ima njen geografski položaj.
Shodno tome, sa konkretnim potencijalnim pokroviteljem Srbija treba da uspostavi "simbiozu interesa" tako što će da se samopreporuči zašto mu baš ona, a ne neka druga zemlja, "vrši posao" na Balkanu. Naravno, dobro pazeći da je ne zavedu "šarene laže" stranih obećanja ili trenutni i kratkoročni dobici. Po potrebi se nekada mora lavirati taktički, ali u fokusu uvek moraju biti dugoročni, strateški interesi – saglasno samo i jedino "srpskom stanovištu".
Proetcontra
U opredeljivanju za neku od aktuelnih i budućih "perjanica" svetskog poretka treba voditi računa da njihova "ponuda" nije baš izdašna i raznovrsna. Za Srbiju jedino logično i dugoročno interesno prihvatljivo jeste da preusmeri dosadašnji kurs. Drugim rečima, ne da joj "strateško opredeljenje bude Evropska unija, a zadržavanje dobrih odnosa sa Rusijom i Kinom". Nego da "strateško opredeljenje budu Rusija i Kina, a zadržavanje dobrih odnosa sa Evropskom unijom". I sa SAD.
Za odustajanje od Evropske unije – kojoj, doista, nikada i nije trebalo stremiti – krajnje je vreme. U suprotnom, to bi srpsku naciju odvelo u kolektivnu rastrzanost, šizofrenost. Uostalom, Evropska unija proteklih decenija pokazala je svoj dosledan i radikalan antisrpski stav, od koga i dalje ne odustaje. Naprotiv!
Pri tome, dovela je sebe u poziciju "između čekića i nakovnja". S jedne strane, u žestokom je sukobu sa Rusijom, silom u oporavku, a s druge strane, prekida se njena pripadnost nekadašnjem "kolektivnom Zapadu" usled jačanja antagonizama spram SAD, još uvek najmoćnije globalne sile. Ulazak Srbije u tu integraciju na izdisaju bilo bi kao "dolazak na žurku u zoru", kako se često kolokvijalno kaže.
(Pre)orijentacija Srbije ka Rusiji temelji sa na dva interesno-integracijski ključna srpsko-ruska saglasja: geopolitičkog identiteta (kontinentalistički) i civilizacijskog identiteta (pravoslavni). Dakle, nije sasvim tačna krilatica "Bog visoko, a Rusija daleko". Prvo, Bog nije (samo) na nebu, već u svakome od nas i svuda oko nas. Drugo, od Beograda do Moskve udaljenost je jedva preko 1.700 kilometra, što je neznatno više od gotovo 1.400 kilometara koliko je do Brisela. A kako stvari stoje posle susreta na Aljasci i shodno stanju na sadašnjem Istočnom frontu, izgleda da je Rusija sve bliže.