Da li se Amerikanci gorko kaju zato što su se 2021. godine – posle dve decenije – povukli iz Avganistana? Neko će reći da je to bilo racionalno, ali nije trebalo baš "kao iz Vijetnama", tj. onako brzo, panično i sramno, prepuštajući tone naoružanja talibanima i ostavljajući svoje saradnike na cedilu. Svi su se tada prisetili Kisindžerovog naravoučenija: "Biti američki neprijatelj jeste opasno, ali biti američki prijatelj je pogubno".
Zna se da Avganistan važi za "grobnicu imperija", ali za nastojanje SAD da u dolazećem multipolarizmu zadrže barem "globalno vođstvo" – kada već ne mogu da održe unipolarnu "globalnu dominaciju" (Bžežinski) – bilo bi veoma važno da su tamo sa svojom okupacionom armadom izdržali još malo. Valjalo bi im i te kako za pozicije na Bliskom i Srednjem istoku, naročito sada zbog sukoba sa Iranom koji očigledno ne ide baš glatko.
Geografija agresije na Iran
Iran je došao na red pokazivanju mišića još uvek vodeće globalne sile koja neće da siđe sa trona bez borbe. Očigledna je neposredna ugroženost Islamske Republike sa zapada i jugozapada, iz Izraela i iz američkih baza načičkanih u islamskim, mahom arapskim zemljama Zaliva. Na tu stranu je skoncentrisan i iranski otpor, uključujući i eventualnu ograničenu kopnenu intervenciju u vidu vazdušno-pomorskog desanta, prvenstveno na ostrvo Harg (20 kvadratnih kilometara) u vrhu Persijskog zaliva zbog naftnog terminala, i na ostrvo Kišm (1.491 kvadratni kilometar) u Ormuzu zbog saobraćajnog i geostrateškog položaja.
Dakle, prema toj, jednoj "fasadi" usmereni su iranska odbrana i protivudari po ciljevima na teritorijama regionalnih američkih satelita – osim u Izraelu, uglavnom u Kuvajtu, Bahreinu, Kataru, Ujedinjenim Arapskim Emiratima i indikativno znatno manje Saudijskoj Arabiji (!). Oni sada plaćaju visoku cenu odanosti Vašingtonu. Tako je to sa globalnom silom. A i ko šta pita potčinjene. "Onaj ko se Amerikom pokriva biće mu hladno", poručivao je nekadašnji predsednik Egipta Hosni Mubarak, možda i mudrije od Kisindžera. A postoji i upozorenje ne baš finim rečima: "Ko je sa Amerikancima orao, zad..com je drljao".
Poziciju Irana znatno olakšava činjenica da je prilično bezbedan sa drugih strana. Na to ukazuje i upadljivo manji broj ciljeva na tom delu iranske teritorije koji su izloženi izraelsko-američkim napadima.
Na severu i severozapadu su rezervisana Turska, nemoćne kavkaske zemlje Jermenija i Azerbejdžan, te Kaspijsko jezero i ambivalentni Tadžikistan. U pozadini, u posrednom susedstvu i ne tako udaljena, je više nego naklonjena Rusija.
Na jugu se nalaze sveobuhvatno vojno "pokriveni" Ormuski tesnac i Omanski zaliv Arabijskog mora u sastavu Indijskog okeana. Štaviše, Iran je proaktivno već stavio do znanja da neće tolerisati američke atake iz baze Dijego Garsija u središnjoj zoni Indijskog okeana.
I – što je posebno važno – u istočnom iranskom komšiluku su kineski proteže, posrednik i važna spojnica kopnenog i pomorskog vektora "Jednog pojasa – jednog puta" Pakistan, sa Kinezima važnom lukom Gvadar. Takođe, sa druge strane istočne iranske granice je pominjani primer nedavnog američkog debakla, kratkovidog "evakuisanja" trupa – Avganistan.
Avganistan kao regionalni heartland
Da su Amerikanci prisutni u Avganistanu i drže ga pod kakvim-takvom kontrolom, Iran – istina – ne bi bio sasvim opkoljen, ali bi se našao "između čekića i nakovnja". Drugim rečima, i sa istočne strane bi mogao da bude izložen stalnim napadima, i iz tog kvadranta bi bio prinuđen da se brani, i tamo bi morao da usmeri svoje rakete, dronove, radarske sisteme... Stoga bi žilavost njegovog otpora bila znatno smanjena, a poraz izgledniji.
Da je Amerikancima na raspolaganju samo Bagram, pa "puna šaka brade". Radi se vojno-vazduhoplovnoj bazi koju su sredinom 20. veka izgradili i koristili Sovjeti, naročito tokom svoje ratne "avganistanske avanture" 1979-1989. Američka vojska izvršila je modernizaciju baze i intenzivno je koristila s obzirom na njen prvorazredan položaj na Bliskom i Srednjem istoku, odnosno spram regiona Zaliva, kao i između ključnih globalnih konkurenata Kine, Rusije i Indije.
Baza Bagram locirana je u prostranoj kotlini na gotovo 1.500 metara nadmorske visine i nalazi se na nešto manje od 50 kilometara vazdušne udaljenosti od glavnog grada Kabula. Ima dve piste: jednu, dugačku 3.724 i široku 46 metara, koja može da primi i najveće transportne avione, i drugu, dugačku 2.953 i široku 26 metara (na primer: piste vojnog aerodroma u Batajnici dugačke su 2.682 i 2.438 metara).
Nema dileme da je u pitanju vredan vojni objekat. Toliko vredan da je Tramp "prešao preko svega" i u nekoliko navrata tokom 2025. javno saopštio, čak u svom stilu i pretio, kako SAD žele da bazu Bagram vrate pod svoju kontrolu. Sve to bilo je u kako u kratkoročnom kontekstu priprema za predstojeću izvesnu "kampanju" protiv Irana, tako i u svrhu dugoročnih geopolitičkih i geostrategijskih interesa, prvenstveno "obuzdavanja" Kine.
Da su Amerikanci do danas zadržali vojnu kontrolu Avganistana imali bi još jednu veliku prednost, i to sa stanovišta pretnje kopnenom agresijom, što bi sledstveno značilo razvlačenje iranskih snaga. Naime, s obzirom na relativna ograničenja iz drugih pravaca, naročito oro-hidrografske nepovoljnosti, hipotetički avganistanski vektor pokazuje izvesne prednosti.
U prvom redu, to se odnosi na dolinu reke Hari (Hari Rud, Herat) koja teče od istoka prema zapadu, od središnjih oblasti izrazito aridne zemlje ka granici sa Iranom. Uglavnom je njenom dolinom trasirana ključna drumska saobraćajnica (i potencijalni geostrategijski pravac) od Kabula (5,5 miliona stanovnika) do Herata (680.000, treći grad po broju stanovnika u Avganistanu), i dalje ka Mašhadu na severoistoku Irana (3,5 miliona) i Teheranu (9,2 miliona stanovnika).
Prividna nedokučivost logike rata
U slučaju da su Amerikanci unapred postigli da barem još u Avganistanu imaju poziciju sličnu onoj kod "saveznika" u Zalivu, te da odatle, pride, mogu da zaprete i masovnim prodorom kopnenih trupa, onda bi Trampove reči da će Iran biti "uništen za jednu noć", "vraćen u kameno doba" i slične mogle imati smisla. Budući da SAD to nisu ostvarile, ostaju ogromna razaranja, troškovi rata, ljudske žrtve, porast ekstremizma i dugoročna nestabilnost.
Svet kao "petrolejska civilizacija" bio je i opet će biti u panici. Ali se ništa smisleno nije postiglo. Amerikanci su i dalje vodeća vojna sila, ali su slabosti sve očiglednije. S druge strane, Iranci su pokazali da imaju svoje adute. I (ne)posredne saveznike. Dovoljno za odbranu. Onda je tu i očekivano obostrano proglašavanje pobede kao početnog koraka ka kompromisu.
Uostalom, ko i kada će zaustaviti SAD? Da li će "slomiti zube" na Iranu? Ili na nekom drugom? Ko je sledeći? Ili se to SAD ipak globalno strateški povlače u okvire američkog kopna – korak po korak, kako ne bi naglo izgubili kredibilitet?