Čitavo čovečanstvo pita se o čemu se, u stvari, radi: iz kojih stvarnih razloga plamte oružani sukobi juče u Gazi i Siriji, danas u ukrajinskoj i iranskoj areni, i da li će već sutra možda početi u istočnom Egeju, Malajskom prolazu – toj "pupčanoj vrpci" Indo-pacifika – te u Istočnom i/ili Južnom kineskom moru…?
Šta je stvarni smisao "pandemijom" konflikata zahvaćenog savremenog sveta, sveta na ivici provalije? Kakav je ovo rat? Priznali ili ne, po mnogim parametrima i definicijama – radi se o svetskom ratu.
Ako se Hladni rat ne računa u rat u pravom, tradicionalnom smislu, onda se ovaj tekući može smatrati Trećim svetskim ratom. Da li se baš na ovaj način odvija očigledna promena poretka, proces multipolarizacije, ili to današnjeg medijskog konzumenta – ekranoida – kohorte propagandista navode na stranputicu? Potiskuju li se, odnosno povlače li se, uistinu SAD sa globalnog trona "pod borbom", korak-po-korak, ili se samo konsoliduju za kontraudar?
Evroazija kao ključ globalne nadmoći
Odavno su geopolitički mislioci shvatili da je Evroazija prostor od ključnog planetarnog značaja. Ne samo zato što je najveće kopno, već zato što je tako prirodno predisponirano, istorijskim procesima određeno, resursima najbogatije, sa ubedljivo najvećim brojem stanovnika, sa kolevkama velikih svetskih religija i civilizacija, sa teritorijalno najvećom i dve najmnogoljudnije države sveta, sa tri od četiri savremene velesile ili čak globalne sile, mnoštvom ambicioznih regionalnih "igrača"…
"Od kada je otpočela međusobna interakcija kontinenata, još pre gotovo 500 godina, Evroazija je postala centar svetske moći". To je već u prvoj rečenici uvoda poznate knjige Velika šahovska tabla napisao Zbignjev Bžežinski, ne ostavljajući nikakvu dilemu da je to "mega-kopno" bilo, sada jeste i u budućnosti će biti u fokusu SAD. Uostalom, nije to ništa nepoznato poznavaocima funkcionisanja sveta od vajkada, naročito od kada su ranije Britanci, a potom njihovi naslednici Amerikanci na talasokratskoj osnovi preuzeli svetski primat.
Trijumf u bipolarnom sučeljavanju SAD su uspele da ostvare i potom dosegnu neprikosnovenu globalnu supremaciju, te uspostave unipolarni poredak ne samo opkoljavanjem, obuzdavanjem i "anakondinim" stiskanjem SSSR/Rusije kao evroazijskog Heartland-a, već držanjem pod kontrolom čitave Evroazije. Taj uspeh postigle su zahvaljujući prvenstveno formiranju i nadmoćnosti na "tri strategijska fronta", kako ih je nazivao "Mister Zbig". Radi se faktički o tri američka transokeanska mako-mostobrana u Evroaziji.
I dok su se tokom hladnoratovskog razdoblja na prva dva pozicionirali dublje u kopnu, na trećem – zbog prevelikog rizika direktnog sudara sa Kinom i Sovjetskim Savezom – zadržali su se na ostrvsko-poluostrvskoj liniji. U svakom slučaju, prvi put u svetskoj istoriji jedna alohtona, neevroazijska sila, zemlja sa zapadne hemisfere, postala je glavni činilac u evroazijskim poslovima, te sledstveno globalni hegemon. Drugim rečima, SAD su postigle presudno važan cilj – onemogućile su da se na gigantskom kopnu Evroazije pojavi jedna ili više konkurentskih sila.
Sa takvim pozicijama SAD su ušle u razdoblje globalizma (amerikanizma), ali i njima je bilo jasno da to neće večno trajati, već da će se pretvoriti u tranzicioni, "unipolarni trenutak". Stoga su se spremale da ako se u Evroaziji pojave "izazivači" – prvenstveno "brzorastuća Kina" i "oporavljena Rusija" – te ako ne budu bile u stanju da sačuvaju "globalnu dominaciju", onda pređu na plan B, tj. ostvare barem "globalno vođstvo".
"U tom grmu leži zec"
U tom kontekstu, nisu smele da dozvole defanzivu, potiskivanje ili poraz ni na jednom od "tri strategijska fronta". Naprotiv!
1) Pokazalo se da su Amerikanci u Centralnoj i Istočnoj Evropi, odnosno na zapadu Evroazije, na Istočnoevropskom "strategijskom frontu“, inicijativu najlakše ostvarili. Ona je bila rezultat sukcesivnog i združenog napredovanja dve kompatibilne organizacije Zapadne civilizacije – NATO i EU. Uspeh je postignut zonalnom (frontijerskom) transgresijom na istok, čak i u areal nekadašnjeg SSSR, do samih granica Rusije, budući da je tu bilo "najmekše".
Napredovanje na tom "frontu" sada je, međutim, zaustavljeno na ukrajinskom sektoru, u geopolitičkom i geostrategijskom smislu u poslednjem trenutku, "pred kapijama Kremlja". Posle dugog povlačenja i ustupaka na ivici poniženja, u proksi-ratu Rusija je krenula u kontra-napad – spor, strpljiv, ali temeljan. Ne samo da bi porazila neposrednog instrumentalizovanog ukrajinskog protivnika, nego da bi iz korena promenila poredak iz unipolarnog u multipolarni, a možda i suštinski drugačiji – npr. nepolarni ili antipolarni.
Ako se na taj način posmatra smisao i tok tzv. specijalne vojne operacije, onda je razumljivija njena dugotrajnost i ruska prividna tromost. Na to ukazuje "pozadina fronta" – ranije nezamislive pukotine pojavile su se unutar NATO, koga neki lideri važnih evropskih članica proglašavaju "klinički mrtvim", a s druge strane, iz Vašingtona, sve češće stižu poruke o njegovom kraju. O problemima u okviru EU, suočene sa pritiskom imigranata, nedostatkom energenata i sirovina, te znacima recesije i političke nestabilnosti – da se i ne govori.
2) Blisko/Srednjoistočni "strategijski front" SAD odavno drže sa manjom ili većom pažnjom i angažmanom. Najpre posredstvom Izraela, snažnog prisustva u Turskoj, zemljama Zaliva i delimično u Pakistanu, a naročito posle okončanja sovjetske intervencije u Avganistanu. Iako su padom šaha Reze Pahlavija "izgubile" Iran, držale su ga pod stalnim političkim, ekonomskim, propagandnim i vojnim pritiskom, a Prvim i Drugim zalivskim ratom i u ovom regionu obezbedili su "pozadinu fronta".
Posle sloma SSSR infiltrirale su se u "Evroazijski Balkan" (Bžežinski), tj. u nekadašnje sovjetske centralnoazijske islamske republike. Na taj način SAD su se uklinile u južni obod same Mekinderove "stožerne oblasti" Evroazije (Heartland), te formirale čak i vojne baze, propagandno-obaveštajno i na druge načine antagonizujući te zemlje spram Rusije. Pomeranje "fronta" na sever, prema ruskom "mekom trbuhu", SAD su vršile u bivšim sovjetskim zakavkaskim republikama, pa čak i sa severne strane grebena Kavkaza (Čečenija, Ingušetija, Dagestan) – što sistematskim terorističkim akcijama, što oružanim pobunama, što "obojenim revolucijama".
Duž tog "strategijskog fronta" Amerikancima sada takođe ne cvetaju ruže. U kavkaskom i centralnoazijskom delu postsovjetskog prostora njihov uticaj nije sasvim eliminisan, i dalje pokušavaju da mešetare, ali su faktički u značajnoj meri potisnuti. Iz Avganistana su se ponižavajuće povukli, u Pakistanu je Kina preuzela inicijativu, dok susedna Indija ne dozvoljava da bude zloupotrebljena… Zajedno sa Izraelom, napadom na Iran pokušavaju da zadrže svoju "nogu u vratima" u prvorazredno važnom regionu Zaliva, mada ne sa velikim uspehom, tj. uz visoku cenu koju plaćaju ne samo oni sami, već i njihovi eksponenti – domaćini američkih vojnih baza.
3) Duž Dalekoistočnog "strategijskog fronta" SAD su posle Drugog svetskog rata minimalno "zakoračile" na evroazijsko kopno – samo delimično na Korejsko i Indokinesko poluostrvo. Svaki pokušaj dubljeg prodora procenjen je kao riskantan, budući da bi se neposredno sudarile sa Kinom i Sovjetskim Savezom. Zato su se zadržale u zapadnopacifičkom (polu)ostrvskom pojasu, držeći tamošnje države u vazalnom položaju, formirajući gigantske vojne baze i koncentrišući brojne trupe.
Kako bi učvrstile taj "front" vojno su intervenisale od Koreje na severu, do Vijetnama na jugu. Ali, svakako presudan, kolosalan geopolitički "ćar" napravile su tzv. strateškom triangulacijom koju je oposlio "stari lisac" Henri Kisindžer – antagonizovanjem dve snažne zemlje, Kine i SSSR, i jedne i druge komunističke i evroazijske, gde su SAD postale "jezičak na vagi". Tome bi trebalo dodati da su uspele i da Indiju – veliku mnogoljudnu zemlju u Rimland-u, drže po strani, u stvari bliže sebi posredstvom Pokreta nesvrstanih.
Respektujući rastuću snagu savremene Kine, pre svega ekonomsku i vojnu, Amerikanci se (za sada) nisu odlučili za aktiviranje tamošnjeg "strategijskog fronta", već samo da ojačaju svoju "dalekoistočnu kotvu". Stoga na sve načine pokušavaju da Kinu "drže uz obalu", tolerišući im samo "pristup slanoj vodi" Pacifika, ali ne i strateško pozicioniranje širom okeanskih prostranstava.
U stvari, izbegavajući konflikt koji bi značio klasičan svetski rat, SAD će "dopustiti" Kini da postane čak i makro-regionalni hegemon, samo da ne bi postala globalna sila. Da li to podrazumeva da će "ceh" biti ispostavljen Tajvanu?
Rezime, ali samo trenutni
Indikativno je da sva tri globalno važna "strategijska fronta" sadrže reč "istočni": Istočnoevropski, Blisko/Srednjoistočni i Dalekoistočni. Nema ni jednog zapadnog fronta. Sugestivno! Poruka je da je civilizacijski i geopolitički Zapad nedodirljiv, neugroziv. Budućnost će brzo pokazati da li je to zaista tako. Za sada, Amerikanci uspevaju da velike oružane sukobe drže daleko od svoje teritorije i odašilju ih u Evroaziju. Stoga, kako bi čitavo to ključno, ali višestruko heterogeno mega-kopno i njegove najmoćnije "igrače" držali u latentnom konfliktnom stanju, unutar njegovog prostora otvaraju "strategijske frontove" i upravljaju njima.
Očigledno je da su dva od tri globalno važna "strategijska fronta" već prilično dugo aktivna. Oružani konflikt je intenzivan, ljudske i materijalne žrtve su velike, nova oružja, načini ratovanja i taktičko-strategijske postavke se svakodnevno testiraju. Činjenica da su trenutno dve (SAD i Rusija) od tri-četiri vodeće svetske sile (plus Kina i eventualno Indija) neposredno uključene na ta dva fronta – mada nisu direktno sukobljene – tekućem ratu daje karakter svetskog. Tim pre što u "velikom geopolitičkom igrokazu" učestvuju akteri sa tri kontinenta – Severne Amerike, Evrope i Azije.
To je već donelo rezultat da su odnosi snaga na svetskoj "pozornici" u proteklih nekoliko godina toliko promenjeni da je sasvim jasno kako svedočimo ne samo arhiviranju prethodnog poretka, nego i epohalnoj, suštinskoj promeni geopolitičkih paradigmi. Dakle, radi se o relativno dugotrajnom procesu, a ne činu. Prelomni momenat još nije nastupio, a pitanje je i da li će se uopšte, na jasan, primetan način i dogoditi. Da li će se to zbiti aktiviranjem i trećeg "strategijskog fronta", onog na Dalekom Istoku?
Hoće li vodeće svetske sile nastaviti da se sučeljavaju posredno, u nekoj ustanovljenoj areni izvan svojih državnih teritorija, ili će u nekom trenutku ipak morati da se direktno obračunaju? Konkretno: da li će tek američko-kineski sukob kao "veliko finale" odlučiti opstaje li PaxAmericana u kakvom-takvom vidu ili će ga u "ropotarnicu istorije" poslati PaxSinica?