Tranzicioni "unipolarni trenutak" tokom koga su SAD svoje interese nadmeno nametale "u svakom kutku Planete" otišao je u istoriju. Iako su i dalje vodeća svetska sila, očigledno da proces multipolarizacije ubrzano odmiče i da se SAD – istina, uglavnom "pod borbom" – povlače u okvire svoje pan-oblasti.
Na to ukazuje sve više neupitnih "znakova pored puta".
"Što se luk više zateže na Istoku, strela dalje leti na Zapad"
Američki prodor i osvajanje Istoka (Dalekog, Srednjeg, Bliskog i Evropskog) zaustavljeni su.
U proksi sukobu u ukrajinskoj areni SAD nisu uspele da Rusiju "bace na kolena". U stvari, sporo, mic-po-mic, ali trpe poraz za porazom. Evropsku uniju i evropski deo NATO-a sve očiglednije "puštaju niz vodu", što ukazuje na podelu, pa i porast antagonizama unutar nekadašnjeg "Kolektivnog zapada".
Štaviše, SAD, koje personifikuje netipični predsednik, imaju aspiracije prema delovima evropskih zemalja (Grenland), pokreću nekadašnje tabu-teme promena granica (ujedinjenje Republike Irske sa Severnom Irskom) i bez mnogo protivljenja gledaju na centrifugalne procese čak i kod najvernijih saveznika (u Velikoj Britaniji).
Avganistan su Amerikanci sramno napustili 2021. posle dvodecenijskog vojnog prisustva, uz haotične scene koje su u prašinu srušile decenijama stican kredibilitet tzv. svetskog policajca. Protiv Irana, koji pokazuje da je žilav i efikasan otpor, iako skupo plaćen ipak moguć, takođe im ne cvetaju ruže. Isto važi i za regionalnog saveznika Izrael, kao i za vazalne "zalivske monarhije" po kojima treskaju iranske rakete.
Nakon 23 godine vojne kontrole, ogromnih razaranja i žrtava nanetih domicilnom stanovništvu SAD napuštaju Irak.
Ostaje im da se u zemlje ranije izložene agresiji i okupaciji posle izvesnog vremena vrate na finansijsko-ekonomski, obaveštajni, propagandni, kriptopolitički i druge načine, mada to neće ići tako lako kao za bipolarnog ili unipolarnog "vakta". Zamka sopstvene prenapregnutosti, s jedne strane, a jačanje globalnih "geostrategijskih igrača" i regionalnih "geopolitičkih stožera", s druge strane, primorali su SAD na geoekonomsku, geopolitičku i geostrategijsku podelu svetske vlasti.
Makroregionalni (trans)kontinentalni prostorni obrisi podele sveta na neoklasične interesne sfere sve su uočljiviji. Nisu li to već konkretni rezultati nepoznanica iz susreta Trampa sa Putinom na Aljasci ("Enigma Enkoridž") avgusta 2025. i sa Sijem u Pekingu maja i Vašingtonu septembra 2026 (izbegavanje "Nultog zbira" i "Tukididove zamke")?
Ostvariti Donroizam…
Da se Amerikanci "vraćaju kući" očigledan je predstojeći rezultat "globalnog preferansa" SAD–Kina–Rusija. Njihovo strateškog povlačenje u pan-američko unutrašnje (Angloamerika) i spoljašnje "dvorište" (Latinska Amerika), uključujući i gravitaciono pripadajuće delove Pacifika i Atlantika, može se smatrati Monroizmom 2.0 (Neomonroizmom, Monroizmom plus).
Štaviše, već je dobilo ime po aktuelnom predsedniku koji ga na samo prividno spektakularan i bez političkog licemerja način personifikuje – Donroizam.
Htele-ne-htele, SAD moraju da se pomire sa ovakvom globalnom geopolitičkom budućnošću. Ali zato nastoje da po svaku cenu obezbede svoju neprikosnovenost od Beringovog moreuza na severu do Drejkovog prolaza na jugu, proširujući je u arktičke i antarktičke polarne predele.
O tome na indikativan način svedoče Trampova "raspakivanja istorijskih prtljaga" neodrživog političko-teritorijalnog nasleđa i nekonsekventnih granica. Ne radi se o nadobudnim i neozbiljnim izjavama, a još manje o benignim idejama kako na prvi pogled izgleda.
Na "Trampovu mapu" pretenzija prema Kanadi, Grenlandu, Islandu, Meksiku, Karibima, Arktiku… prekrivenih zastavom SAD, tj. ekspanzionistički, velikodržavni projekat SAD ("Velike SAD", "Velika Severna Amerika") svet se polako navikava. A ni Kina i Rusija se nisu pretrgle u protivljenju.
Sve ovo upućuje na zaključak da će američka hegemonistička kontrola na dva američka kontinenta biti baza njihovog učešća u budućem multipolarnom sistemu. I da će sve učiniti da spreče upliv ostalih suparnika u taj svoj "zabran", najpre Kine u energetsko-sirovinski i ekonomsko-trgovinski sektor latinoameričkih zemalja.
Pitanje je koliko će u tome uspeti ako su, na primer, 2000-ih SAD bile glavni trgovinski partner svim južnoameričkim zemljama bez izuzetka, a sada su to samo u Kolumbiji i od nedavno Venecueli iz poznatih razloga.
S druge strane, bila je sasvim jasna Trampova poruka povodom iznuđenih naftnih sporazuma SAD sa Venecuelom sklopljenih avgusta 2026: "Plen pripada pobedniku".
Ništa se nije promenilo od praistorije do danas.
… a istovremeno zadržati "pipke" prema Evroaziji
Američko viđenje multipolarizma, odnosno US Grand Strategy for the Multipolar World, ipak ne podrazumeva svođenje hegemonije SAD samo na kopno Severne i Južne Amerike, uključujući i okeanska pribrežja, te uticaj u polarnim predelima. Daleko od toga! Ono je bliže ideji Bžežinskog da ako SAD ne mogu da zadrže globalnu dominaciju, onda barem da obezbede globalno vođstvo.
Ta njegova "formula" plasirana je još s početka 21. veka kada su SAD bile na vrhuncu nadmoći, ali uspon Kine očigledan, oporavak Rusije započet i razvoj antiamerički nastrojenih regionalnih sila sve brži.
Podsećanja radi, od tada je prošlo više od dve decenije istog progresivnog trenda kod američkih izazivača, dok SAD gube ranije pozicije, a njihovi sateliti u "ostatku Zapada" stagniraju i ulaze u fazu deklinizma. Nastojeći da multipolarizam kreiraju po svojoj meri, SAD su svesne da će to moći samo zadržavanjem "noge u vratima" Evroazije – najpre duž zapadnog (atlantskog) i istočnog (pacifičkog) pročelja, te duž jugozapadnog, južnog i jugoistočnog oboda. Drugim rečima – duž nekadašnjeg višedimenzionalno heterogenog i konfliktnog Rimland-a.
Treba, međutim, imati u vidu da se kredibilitet "Imperije" srozava, da se ona suočava sa "udruživanjem varvara" i da se njeni čak i mali suparnici geopolitički emancipuju, postajući sve kočoperniji. Pri tome, poluge moći i mehanizmi globalnog upravljanja, kao što su ranije stečene geopolitičke akvizicije i (zlo)upotreba liderske pozicije u međunarodnim organizacijama, s jedne strane, a primena gole sile, obaranje nelojalnih režima i oprobana regionalna politika "zavadi pa vladaj", s druge strane, daju sve slabije rezultate, a imaju sve nepodnošljiviju cenu.
Kako da globalni "teškaš" ostane u ringu?
U pokušaju da i u multipolarnim uslovima nastavi da "vuče konce" u Evroaziji, SAD će se suočiti sa teško rešivim problemima u sva četiri (3+1) areala nekadašnjeg Rimland-a.
– Najpre, kako da iz komfora zaštićenosti prodrma i distancira "razmaženu Evropu" (EU, evropsko krilo NATO), te je natera da vojno-bezbednosno funkcioniše "o svom kruhu i ruhu", a da ipak ostane američki vazal i transatlantski makro-mostobran? I pride – na koji način da Evropu u tom slučaju dugoročno odbrani kako ona ne bi podlegla kineskoj ekonomskoj infiltraciji i zavisnosti od sirovina i energenata iz Rusije koja "gas i gasovode koristi kao geopolitički instrument"?
– Takođe, kako da na drugoj strani, na dalekoistočnom transpacifičkom makro-mostobranu Evroazije, "obuzda" ekonomsko-vojnu ekspanziju Kine koja već dostiže globalne razmere, a da pri tome izbegne oružani sukob sa njom? Da li će u tom poduhvatu biti dovoljno da zadrži svoje eksponente, učvrsti baražnu liniju od Aleuta, potom ispred Kurila, duž Japanskog arhipelaga, Tajvana, naspram tzv. Prvog i Drugog niza ostrva, završno sa Filipinima ili čak Indonezijom? I tome pridoda saveze KVAD, AUKUS i neki novi?
– Da li će naći način da zadrže snažan vektor prema civilizacijskom, energetskom, komunikacijskom i geopolitičkom "pupku planete" – Bliskom i Srednjem istoku? Hoće li to biti moguće u uslovima doduše i dalje podeljenog i međusobno zavađenog, ali hteli to da priznaju ili ne, ipak antizapadno nastrojenog "probuđenog Islama"? Mogu li da nastave da kontrolišu taj prostor kada su moć i prestiž pali na niske grane ili su "operacijom Venecuela" već pokazali da su se snašli na drugoj strani?
– Da li će u četvrtom, dodatnom arealu – u Južnoj Aziji – uporno pokušavajući najzad uspeti da na svoju stranu privuku Indiju? I konačno prekinuti njene dobre odnose sa Rusijom, ali i mnogo više od toga – oštro je suprotstaviti Kini u Indo-pacifičkom regionu i duž kineskog "Pomorskog Puta svile za 21. vek"? O razdoru u BRIKS-u i "potpaljivanju" čitave Evroazije da se i ne govori.
* * *
SAD neće tako lako odstupiti sa globalnog trona, niti se predati. Mnogi aduti su u njihovim rukama bili i ostali. Veliki ulog je u igri – globalna privilegovana pozicija i primat.
S druge strane, izazivači očigledno više ne priznaju i neće da trpe Pax Americana i unipolarni status quo. Štaviše, pokazuju da su spremni i orni za borbu. Ne prihvataju ni američku viziju multipolarnosti – onu gde bi SAD bile na vrhu piramide, nastavljajući da svet uređuju prema sopstvenom "kalupu".
Među velikima svako ima svoju skicu budućnosti sveta i svog mesta u njemu. Jedino je izvesno da globalni geopolitički perpetuum mobileneće stati i da će periodi mira ostati samo međuratne epizode.