Kakvi su "naši" obrazovanje i nauka: Srpski ili kompradorski?

Vodi li se "hibridni rat" protiv buduće srpske elite, i da li su u Srbiji "učitelji" na svim nivoima – od vrtića do univerziteta – patriotski pripremljeni i orijentisani, i da li predaju u skladu sa planovima, programima i udžbenicima koji bi trebalo da su pisani u srpskom nacionalnom duhu?

Nedavno su dekani osam tzv. nastavničkih fakulteta Univerziteta u Beogradu usvojili platformu o krizi obrazovanja u Srbiji i predlozima za njeno prevazilaženje. U njoj se apostrofiraju sve manja zainteresovanost za studije na tim fakultetima, manjak nastavnika i profesora tog profila u školama, degradacija, niske plate...

Ali, to je samo "vrh ledenog brega". Jer, čitav prosvetni sistem je "ozbiljno narušen i uzdrman do temelja", kako je konstatovala prof. dr Iva Draškić Vićanović, dekan Filološkog fakulteta. Sledstveno, ni nauka ne može biti mnogo bolja. Naprotiv! Naročito kada se radi o tzv. identitetskim naukama. Štaviše, instituti gde se one proučavaju i fakulteti gde se predaju su od stranih i domaćih dušebrižnika osumnjičeni za srbovanje i "bastione velikosrpstva", te bi ih trebalo preobraziti u građanističkom, proevropskom, prozapadnom smeru. Na tom zadatku se uveliko radi.

Obrazovanje u Srbiji – a ne može se reći srpsko obrazovanje! – odavno je posustalo pred raznim "ciljevima", "ishodima", "standardima", "unapređenjima", "efikasnostima", "kompetencijama", "evaluacijama" i ostalim diktatima Zapada. Što je više birokratizacije i normiranja, rezultati su sve slabiji. Važno je ograničiti maksimalan "broj slovnih znakova" kako diplomskih, master i doktorskih radova, tako i udžbenika, a njihov kvalitet je manje bitan. Učenici i studenti su sve slabiji, a kada završe školovanje njihovo znanje i sposobnost da ga primene su minimalni. Prinuđeni su na "permanentno obrazovanje" manje zbog toga da bi pratili savremena dostignuća i koristili ih u radu, a više da bi "na papiru" dobili razne poene, sertifikate, licence.

"Država" u prosvetnoj defanzivi

"Ujedinjenje Nemačke rezultat je delovanja nemačkog učitelja", reče odavno Bizmark. A da li su u Srbiji "učitelji" na svim nivoima – od vrtića do univerziteta – patriotski pripremljeni i orijentisani i da li predaju u skladu sa planovima, programima i udžbenicima koji bi trebalo da su pisani u srpskom nacionalnom duhu? Većina još uvek jeste, ali ubrzano raste broj onih drugih, koji se samopreporučuju tako što zabranjuju da se u "njihovoj" školi slavi Sveti Sava. I oni nastupaju agresivno jer su spolja instruisani i podržani.

"Država", bezuslovno prozapadno orijentisana budući da je "na evropskom putu", na njihovoj je strani. Samoponištavajući se povlači, popušta, pravi trule kompromise – i kadrovski, i organizaciono. Suštinski! Da je drugačije, ne bi se gasio Zavod za udžbenike (pardon: "integrisao" se u Službeni glasnik), a objavljivanje udžbenika za "našu decu" prepuštalo hrvatskim i nemačkim izdavačima. Onda ne mogu da čude skandalozne rečenice u udžbenicima istorije o npr. naučno odavno dematovanim hipotezama o ilirskom poreklu Albanaca i o tome da je danak u krvi bio način da oteti, pa islamizovani srpski dečaci napreduju u osmanskoj službi. Ili što se u udžbenicima geografije odavno pojavljuju karte gde se Kosovo i Metohija predstavljaju kao nezavisna država.

Ne bi bilo tragično da su samo privatne obrazovne institucije na niskim granama, naročito univerziteti. U njima se obrazuje mali procenat mladih. Čak i da oni ništa ne valjaju, da kroz njih "protrčavaju" deca bogatih i uticajnih, te da su to mesta štancovanja i kupovanja diploma – "ni poʼ jada". Ne bi to upropastilo celinu našeg obrazovnog sistema.

Problem je u srozanom državnom školstvu gde se od učenika traži sve manje znanja, svi moraju da završe razred, velika većina su odlični, a sve više je funkcionalno nepismenih.

Pri tome, nastavnici su često maltretirani i ponižavani od strane učenika, a nemoćni, odnosno nezaštićeni od prosvetnih vlasti i sistema. Studije na državnim univerzitetima su, pak, bolonjizacijom ubrzane i rasparčane, a profesori primorani da "pokrivaju" po 10-15 i više predmeta na osnovnom, master i doktorskom nivou. Stoga je savremeno obrazovanje postalo "fast-food obrazovanje", kako ga je sasvim tačno okvalifikovao psihoterapeut dr Zvonko Džokić.

Tendenciozna marginalizacija društvenih nauka

Ni u nauci nije ništa bolje stanje. Obrazovanje i nauka su "spojeni sudovi".

Poznato je dokle je dogurala SANU, "vodeća nacionalna naučna institucija". Obuzeta "memorandumskim sindromom", predvođena ličnošću koja izjavljuje kako je "politička mudrost na koji način, sa elementima dostojanstva, napustiti Kosovo koje ni de fakto ni de jure nije više u našim rukama", potresana skandalima naročito u vreme izbora novih članova u njenom smišljeno desetkovanom Odeljenju društvenih nauka – ona je postala prost zbir pojedinaca, marginalizovana i bez čvrstog stava o najkrupnijim nacionalnim izazovima. Stoga se neretko postavlja pitanje da li je uopšte srpska. Uostalom, jedan od prethodnih predsednika pokušao je da "ispod žita" ukine to određenje.

Posebno teško stanje je u društvenim naukama, koje su krajnje potcenjene i u neravnopravnom položaju na "naučnom tržištu" jer ne daju opipljiv, materijalan, naplativ proizvod. A one su komplikovanije od drugih jer "predmeti njihovih istraživanja misle", kako bi rekao Herbert Sajmon. I treba da daju odgovor na tako krupna, sudbinska pitanja od kojih, bez preterivanja, zavisi opstanak srpskog naroda – od samospoznaje pojedinca, do pozicioniranja naroda i države u novom svetskom geopolitičkom sistemu.

Umesto da se u radovima bave time, naši istraživači prinuđeni su da se više posvete merenju bodova (bodomanija) koji su im neophodni za napredovanje. Jure časopise na stranim listama, naravno, većinom onim sa Zapada i na engleskom jeziku, jer se rad smatra vrhunskim samo ako je objavljen u njima. Propisano je da se to čak i novčano nagrađuje. Šta je to, nego kolonizacija putem nametnute vesternizacije. Nametanje kompleksa niže vrednosti i rajetinskog mentaliteta.

Hteli-ne-hteli, naši naučnici se odlučuju za liniju manjeg otpora i "savijanje kičme", tj. za traženje rupa u propisanim pravilima. Tako, njihovom dovijanju nema kraja – od koautorskog "zadrugarstva" i "rotacije" (smenjivanje nekoliko desetina ili čak stotina potpisnika radova), do "politički korektnih" i "poželjnih" tema i stavova onako kako "objektivnosti" Zapada odgovara (npr. o "nezavisnosti Kosova" ili "ruskoj terorističkoj državi").

"Institutska srbofobija"

Gotovo svi naši naučni instituti iz grupacije društvenih nauka su potpuno obezličeni, bez prepoznatljivog nacionalnog, srpskog, identiteta. Institut društvenih nauka, Ekonomski institut, Institut za političke studije, Institut za međunarodnu politiku i privredu, Institut za uporedno pravo... ima ih ukupno jedanaest. Pridružuju im se univerzitetski Institut za filozofiju i društvenu teoriju i vojni Institut za strategijska istraživanja.

Tu su i brojni instituti humanističkih nauka, mahom u sastavu SANU. Ni jedan nema prefiks "srpski", niti se zove po imenu nekog srpskog velikana. Zašto? Zbog straha da bi to dovelo u pitanje naučnu objektivnost? Ili, ne daj Bože, izazvalo sumnju u srpski nacionalizam?

Zar ni jedan institut ne može da se nazove po Iliji Garašaninu, Jovanu Ristiću, Milovanu Milovanoviću, Lazaru Pačuu, Miodragu Jovičiću, Radomiru Lukiću...? A Institut društvenih znanosti u Zagrebu zove se po Ivu Pilaru, prononsiranom šovinisti i rasisti, antisrpstvom zadojenom velikohrvatskom ideologu.

Može li se zamisliti da se beogradski Institut društvenih nauka zove, na primer, po Stevanu Moljeviću, mada on po stavovima nikako nije srpski pandan Pilaru? Takođe, Hrvati imaju i Fakultet hrvatskih studija Sveučilišta u Zagrebu sa devet odseka. Da li je čak i u najsmelijoj mašti moguće da postoji Fakultet srpskih studija Univerziteta u Beogradu?

Gde je rešenje problema dugo, namerno i sistematski usmeravanog na pogrešan kolosek? Da li reformisati i ispravljati postojeće stanje ili smisliti i sprovesti nešto novo? Šta je pravi, efikasan odgovor na pitanje sunovrata obrazovanja, u prvom redu visokog, kao i nauke, u prvom redu onih društvene?

Pre svega, nužno je njihovo oslobođenje od globalizma kao ideologije (ne od globalizacije kao procesa). To podrazumeva devesternizovanje, te profilisanje u nacionalnom ključu i usaglašavanje sa srpskom civilizacijskom pripadnošću. U visokom obrazovanju prvi korak mora biti debolonjizacija. Da li je ovo u sadašnjim okolnostima moguće sprovesti, budući da su pojedini ključni fakulteti i instituti temeljno sorošizovani i postali nepovratno anacionalni, čak antinacionalni, a neki su na putu da se u to pretvore?

Nije li, stoga, krajnje vreme da alternativnu organizaciju istraživanja i obrazovanja iz domena identitetskih disciplina preuzme Srpska pravoslavna crkva? Ili je već kasno?