Pampers revolucija

Neko duhovit i inventivan, uprkos nedaćama, setio se da Kforu, albanskim policajcima i funkcionerima tokom sukoba na severu kosovsko-metohijskog dela Srbije daruje "pampers" pelene. Simbolika koja ima potencijal da preraste u nešto mnogo krupnije. Ma kako apsurdno zvučalo, to može biti okidač revolucionarnih promena u opštesrpskom stavu, ponašanju i delovanju ne samo prema kosovsko-metohijskom pitanju, već i prema nacionalnom pitanju u celini. Pod uslovom da se ne relativizuje, razvodnji i zloupotrebi.

Naravno, odmah će se javiti dežurne narikače: "Bile su Antibirokratska i Jogurt revolucija, pa dokle je to Srbe dovelo?" "I Srbi u Krajini su dizali Balvan revoluciju, pa gde su sada", ili, kako cinično bezbroj puta ponovlja jedan TV-voditelj koji je više od toga: "Srpsko pitanje u Hrvatskoj je rešeno – Srba tamo više nema". I neka bude sasvim jasno: sve te "revolucije" bile su odbrambena srpska reakcija, ali bez svrsishodne operacionalizacije i efikasne završnice. Ima izgleda da ova ne bude takva.

Pokret otpora

Energija, momenat i tempo "Pampers revolucije" mogu da budu iskrica nečega suštinski značajnijeg – specifičnog pokreta otpora. To ne mora da znači "pušku, pa u šumu", tj. ne mora da liči na srpsku tradiciju gerilske oružane borbe uskočkog, hajdučkog, četničkog i partizanskog tipa. A nikako ovaj otpor ne bi asocirao ni na "Otpor". Naprotiv! Pokret otpora bio bi širok, dubok, višedimenzionalan i beskompromisno usmeren protiv svega što je nacionalno nihilističko i destruktivno. Na sve ono što nije u skladu i šteti nacionalnim interesima, i to onim istinskim, a ne onim navodno postmoderno, kreativno i alternativno shvaćenim. Trebalo bi da postane prelom.

Obuhvatio bi, u prvom redu, inicijativu otvorenog i rezolutnog nacionalnog bunta, neslaganja i odbijanja da se podlegne generisanoj inerciji ravnodušnosti i prihvatanja neprihvatljivog.

Podrazumeva se da to ne bi bile beskrajne i besplodne analize opštepoznatih stvari, pasivno kalimerovsko jadikovanje o još jednoj nepravdi Zapada i zlehudoj srpskoj sudbini, jalova međusobna stranačka nadgornjavanja ko (ni)je šta učinio, već aktivno delovanje na mnogim poljima i u vezi sa svim ključnim izazovima – prvenstveno kosovsko-metohijskom. Kontraproduktivno, a sinhronizovano mitingašenje i kontramitingašenje kao lukavo smišljen "ventil" za pražnjenje nacionalnog naboja i "pasioniranosti" hitno mora biti okončano.

Pokret otpora trebalo bi da se ofanzivno suprotstavi gubitničkim sporazumima i usmenim dogovorima, za koje se unapred znalo da će biti selektivno sprovođeni na srpsku štetu i služiti kao "smokvin list" možda ne za priznanje, ali svakako za prihvatanje kosovske "puzeće nezavisnosti".

Prevarni smisao ne samo njihove realizacije, nego i sadržine mora biti stalno ubedljivo obrazlagan i raskrinkavan. U tom kontekstu, prvorazredan značaj imalo bi nepristajanje na indukovanu "kulturu zaborava" Ustava Srbije, kao i odredbi Rezolucije 1244 SBUN, naročito one u kojoj piše: "Ponovo potvrđujući privrženost svih država članica suverenitetu i teritorijalnom integritetu SR Jugoslavije i drugih država regiona".

"Pampers revolucija" svedoči da je opiranje albanskim secesionistima u policijskim uniformama i Kforu kao okupacionoj sili sa kojom su u sadajstvu praktično moguće. Treba im staviti do znanja da ubuduće moraju stalno strahovati i izbegavati da uđu u bilo koju srpsku sredinu, jer će rizikovati da budu pogođeni jajima, saksijama, smećem, farbom, kesom sa vodom, pa i ponovo "pampersom" – bilo neupotrebljenim, bilo upotrebljenim.

Pokret otpora mora oponirati svakoj tobože pomiriteljskoj ideji o budućoj potpunoj amnestiji prema svim Albancima, već se zalagati za oštro sankcionisanje svih onih koji su se na ovaj ili onaj način angažovali u primeni nasilja prema Srbima, a naročito onih koji su činili zločine, stalno ih podsećajući da ih kazna čeka kad-tad.

Simbolika pampersa i umreženost otpora

Pripadnici pokreta otpora trebalo bi da budu svuda, da ih je mnogo i sve više, da su povezani i u koordinaciji. Da su umreženi. U njemu bi bili i "pampers revolucionari", zajedno sa pripadnicima čvrstog bedema pred štitovima i suzavcem oko opština na "severu", i hrabre monahinje i monasi u manastirima, i zdravstveni radnici u bolnicama i ambulantama, i učitelji, nastavnici i profesori u školama širom kosovsko-metohijskog dela Srbije.

Ali i njihove kolege i istomišljenici u drugim delovima Srbije i ostalim srpskim zemljama koji odbijaju da se "preume", te javno i uporno, svako na svoj način, obrazlažu zašto je tzv. kosovska nezavisnost nepostojeća i nikada neće biti ostvarena. Svako ko je prisustvovao nedavnom koncertu Pavline "od Orahovca" na Kolarcu osećao se kao član zajedničkog pokreta otpora. "Mozak" tog umreženog otpora svakako bi trebalo da ostane disperzan da bi bio neuhvatljiv.

Pokret otpora mora imati spremne i primeniti diskvalifikujuće argumente za dežurne analitičare koji kompromitujuće stavljaju svoja akademska zvanja u službu stranih antisrpskih ekonomskih i geopolitičkih ciljeva, kao i domaćih stranaka i političara-mentora čije delovanje se kosi sa srpskim interesima.

Neophodno je "pampers" simbolom marginalizovati osobe koje se medijski prostituišu i zloupotrebom slobode govora zalažu za kosovsku nezavisnost usred Beograda. Analognih primera nema u Zagrebu, Sarajevu, Skoplju...

Takođe, na isti način, ali još rezolutnije, javno i bez ustezanja manifestovan otpor bilo bi neophodno pružiti "epidemiji" gostovanja profesora i analitičara iz Prištine na srpskim televizijama sa nacionalnom frekvencijom, sa sumanutim obrazloženjem "da se čuje i druga strana". Samo zlonamernima nije jasno da se oni pojavljuju isključivo zato da bi propagirali ideje o "Velikoj Albaniji", navodnom srpskom genocidu, neminovnosti priznanja kosovske nezavisnosti, proameričkoj orijentaciji "dobrih Albanaca", a proruskoj "zlih Srba"...

Pampers-paradigma kao izraz suprotstavljanja važila bi i za ostala ključna pitanja, koja su samo na prvi pogled posredno povezana sa Kosovom i Metohijom. Tako, nedvosmisleno nepristajanje trebalo bi pokazati prema "puštanju niz vodu" Republike Srpske i "glasnom ćutanju" o Republici Srpskoj Krajini kao da nikada nije postojala.

Sledstveno, i prema potiskivanju kolektivne nacionalne svesti o istorijskim srpskim oblastima "zarobljenim" unutar AVNOJ-skih granica i nipodaštavanju ideje o srpskom ujedinjenju u nacionalnu državu. A naročito bi pokret otpora trebalo da bude beskompromisan prema pokušajima da se dogma o "bezalternativnom putu u EU" i o "pragmatičnom stupanju u NATO" proglase srpskim nacionalnim interesom, čak i po cenu odricanje od Kosova i Metohije.