Kako verovati Zapadu, ili: Šta je alternativa?

Problem je što po ko zna koji put nije iskorišćena dobra prilika da se izađe iz pasivne, defanzivne pozicije, prekine kontinuitet srljanja u propast i preuzme inicijativa. Timing, tj. pravi trenutak je u diplomatiji i (geo)politici veoma važan.

Krajem januara 2023. godine na portalu RT Balkan autor ovog članka objavio je tekst pod naslovom "Daćemo vam ZSO! E, sada priznajte". Poenta je bila da bi priznanje biti istinsko, bez obzira da li je defakto ili de jure, uključujući i sve, dalekosežene, čak u ovom trenutku i nenaslutive posledice.

S druge strane, Asocijacija opština sa srpskom većinom, kako je taj "smokvin list" stvarno nazvan, biće od početka "šarena laža", kojoj će, čak i ako kojim slučajem bude formirana, vlasti u Prištini na sve moguće načine onemogućavati funkcionisanje i planskim doseljavanjem Albanaca brzo promeniti "srpsku većinu".

A "(zapadna) međunarodna zajednica" će prevarno pozivati ne na poštovanje "slova", već "duha" njenog statusa.

I, evo. To je Srbima bez uvijanja poručila Ursula Gertrud fon der Lajen, nekadašnja ministarka odbrane Nemačke, trenutno "dežurna" na poziciji predsednika Evropske komisije. Osoba koju ćemo po isteku mandata brzo zaboraviti, isto kao njenog prethodnika Žan Klod Junkera, pa njegovog prethodnika Žoze Manuel Baroza, pa njegovog prethodnika Romana Prodija, pa njegovog prethodnika...

Ali poruka i zahtev ostaju. Uporedo su takav ultimatum isporučili lideri vodećih članica EU. Na isto se odnosi tzv. nemačko-francuski predlog. O ubeđivanjima šatl-diplomata Eskobara i Lajčaka, "dobrih poznavalaca balkanskih prilika", da se i ne govori.

Sada je nedvosmisleno, glasno i jasno, izrečeno šta u stvari znače i čemu vode "normalizacija", "dijalog", "kompromis", "deeskalacija" i slične pojmovne zavrzlame koje primenjuju ne samo zapadni, već i domaći politički žongleri.

 

Trenutak za kontranapad

A kao da se sve ovo nije znalo i ranije!? Nije u tome srpski problem. Problem je što po ko zna koji put nije iskorišćena dobra prilika da se napravi rez, izađe iz pasivne, defanzivne pozicije, prekine kontinuitet srljanja u propast i preuzme inicijativa.

Staro je pravilo: posle propuštene idealne šanse, uvek se treba čuvati kontranapada. Timing, tj. pravi trenutak je u diplomatiji i (geo)politici veoma važan. Podrazumeva se da je prethodno, i to odavno, trebalo rezolutno iskazati snažnu, neupitnu nacionalnu volju da Kosovo i Metohija jesu i ostaju sastavni deo Srbije. Ne da "nikada nećemo priznati niti potpisati nezavisnost Kosova" jer to znači da nezavisnost Kosova postoji, ali mi to samo nećemo da priznamo i verifikujemo.

Ne! Mora se biti u političkom stavu određeniji i u iskazu oštriji, bez pardona i snebivanja bezbroj puta ponoviti da za Srbe kosovska nezavisnost ne postoji. I početi odbijati bilo kakve razgovore, uključujući i demonstrativno napuštanje sastanaka, gde se ne samo traži, već i gde se samo pominje nezavisnost južne srpske pokrajine. Koja se ne zove Kosovo, već Kosovo i Metohija. Po Ustavu. Nije tačno da je to nemoguće i da sada za takve navodno radikalne poteze nije vreme, kako sluđenim medijskim konzumentima uteruju strah srpski politikanti i njihovi trbuhozborci.

Međutim, da li srpska elita – od državne nomenklature i ekonomsko-političkih sivih eminencija do crkvenih velikodostojnika, naučnika i kulturnih poslenika – hoće i sme, ali stvarno a ne deklarativno hoće i sme, da odbije svaku pomisao na secesiju Kosova i Metohije? Besmisleno pitanje? Ne bi se reklo.

Da je besmisleno pitanje, zašto onda na odmeren, diplomatski, ali direktan i ubedljiv način koji ne ostavlja dilemu nije iskorišćena ova prilika da se pošalje poruka: da Srbija ostaje privržena razgovorima i mirnom rešenju, ali suočena sa jasno iskazanim zahtevima Zapada neće pristati da žrtvuje teritorijalnu celovitost radi „evropskog puta“, da kao suverena zemlja ne može da krši sopstveni Ustav, da je obavezna da se pridržava Rezolucije SB UN 1244 i da se pokazalo posle razbijanja Jugoslavije, a naročito posle oružane agresije NATO-a 1999. godine u cilju podrške separatizmu, da je svet uveden u razdoblje nepoštovanja međunarodnog prava, nestabilnosti, ratova, stradanja civila, ekonomskih teškoća, desetina miliona prinudnih migranata itd.

Jeste sve to isprazna retorika, ali bi bila samo uvod za konkretne mere.

 Promenom kursa do spasa od brodoloma

Srbija je u tom pogodnom trenutku trebalo da najavi kako je prinuđena da se manje orijentiše na SAD i EU koje kao neprihvatljiv uslov traže priznanje secesije i da se više politički, bezbednosno, ekonomski, kulturno i integraciono okrene na drugu stranu, npr. prema zemljama BRIKS-a predvođenih Kinom i Rusijom koje se protive kosovskoj nezavisnosti.

To podrazumeva i srpski zahtev da se te dve sile zvanično uključe u rešavanje kosovsko-metohijskog problema i privremenu obustavu "dijaloga" dok se to ne ostvari. Sledstveno, time bi se proces vratio u okrilje UN, budući da je EU javno i eksplicitno pokazala pristrasnost.

Takođe, međunarodne okolnosti koje je proizveo rat na evropskom, a onda i na Bliskom istoku izuzetno odgovaraju da se reaktivira proces povlačenja priznanja tzv. nezavisnog Kosova koji je ionako neopravdano prekinut. Zbog solidarnosti sa palestinskim Arapima, odnosno usled dodatnog jačanja već postojećeg antizapadnog, naročito antiameričkog raspoloženja, za to bi mogao da se pridobije čitav niz prvenstveno afričkih i azijskih arapsko-muslimanskih zemalja. I da se radi na tome da zbog sve većih problema unutar EU to učini i barem jedna njena članica, a naročito neki balkanski pretendent za članstvo.

Srbija nema mnogo izbora. Dosadašnja politika spram kosovsko-metohijskog problema bila je dokazano neefikasna, te je neupitna potreba da se ona promeni.

O tome ubedljivo svedoče reči predsednika države u emisiji "Ćirilica" na TV Hepi 3. oktobra 2023. godine, a povodom incidenta u Banjskoj. Tom prilikom je izjavio da je njegova "krivica, i to dvostruka": jedna, što je "verovao da će (SAD i EU, prim. autora) da ispune ono što su napisali" i druga, što je "sebi dozvolio ... da uvek zavisimo od drugih, i oni su nas krunili, krunili, deo po deo".

Stvari su odavno sasvim jasne da jasnije ne mogu biti: kako i dalje verovati i šta dobro očekivati od Zapada kada ne ispunjava ono što je napisao još od obećanih "dobrih usluga", Vensovog plana, Badenterove komisije i Dejtonskog sporazuma, te zar još uvek da zavisimo od onih koji nas krune, krune, deo po deojoš od uvođenja sankcija, uništavanja Republike Srpske Krajine, sažimanja i statusnog sakaćenja Republike Srpske, oružane agresije 1999. godine, vojnog podržavanja pokušaja secesije dela Srbije i učešća u odvajanju Crne Gore?

Ko ne reskira, ne profitira

Rizik ovakve preorijentacije bi svakako postojao, ali ne u velikoj meri. Trgovinsku i ukupnu ekonomsku zavisnost od EU ionako je trebalo blagovremeno smanjivati kada se znalo za njene ucenjivačke zahteve. Preusmeravanje prema zemljama u razvojnom naponu donelo bi Srbiji suštinsku i dugoročnu korist.

"Strašilo" eventualnih sankcija odavno nema učinak kao u vreme unipolarizma pre tri decenije. Politički i ekonomski pritisak nije isključen, ali bi bio kratkotrajan i neefikasan jer prenapregnute SAD i EU imaju preča posla (a očekuju ih i izbori!).

Uostalom, šta je alternativa? Da Srbija pristane na faktičko priznanje "nezavisnog Kosova"? A za izvesno vreme i na formalno? Podsećanja radi: to podrazumeva njegovo članstvo u UN, NATO, EU... Ko i kako bi u tom slučaju sprečio kompletno iseljavanje Srba, rušenje, paljenje ili albanizovanje Dečana, Gračanice, Pećke patrijaršije, Bogorodice Ljeviške..., proglašenje "srpske agresije genocidnom" i zahteve za ratnom odštetom, dalje velikoalbanske pretenzije na Preševo, Bujanovac, Medveđu, Vranje, Toplicu, Rašku oblast, masovan transfer u centralnu Srbiju migranata iz kampova koje će graditi Italija u Albaniji...