Globalni geopolitički puzzle: Kako razumeti multipolarnost?

Uzroci, suština, posledice, najvažniji akteri i ključni datumi događaja i procesa obično se shvate tek kada oni prođu, a često se shvate samo delimično, ili se ne shvate uopšte. Tako je za početak Hladnog rata naknadno određen govor Vinstona Čerčila 1946. godine u Fultonu i pominjanje "gvozdene zavese", mada su mnogo ranije postojale očigledne naznake šta sledi u američko-ruskim odnosima. Međutim, ni do danas nisu postali sasvim jasni pravi smisao i višedimenzionalnost bipolarnosti.

Još manje su jasni njegovi posredni rezultati tokom nekoliko decenija trajanja i uticaji na mikro-planu u svakom kutku planete, naročito u "zemlji graničara, u procepu svetova" – na Balkanu. Na primer, Rezolucija Informbiroa i stradanje mahom Srba na Golom otoku još nisu osvetljeni sa stanovišta (pre)orijentacije Titove Jugoslavije na antirusku stranu u kontekstu Heartland-Rimland geopolitike.

Slično je (bilo) i sa sledećim "novim svetskim poretkom". Obično se kao kraj bipolarnosti i početak unipolarnosti apostrofira rušenje Berlinskog zida. Mada, postoje mišljenja da bi to pre mogao da bude susret Dž. Buša (starijeg) i M. Gorbačova (budućeg nobelovca), zaslužnog za rastakanje SSSR-a. Nemali je broj onih koji upravo tu "geopolitičku katastrofu" (V. Putin) smatraju ključnim događajem "preloma epoha".

Svet u previranju: Multipolarni (neo)bipolarizam

Ne bi se trebalo iznenaditi ako sa istorijske distance prvom manifestacijom razobručene američke globalne hegemonije bude proglašen jugoslovenski "razbi-raspad" (M. Knežević).

U tom kontekstu, velika većina Srba mnogo toga jeste dobro razumela, ali i dalje neki postavljaju ono stupidno, ali sugestivno pitanje: zašto su svi protiv nas? Iako je notorna činjenica da to "svi", ta famozna "međunarodna zajednica", znači Zapad. Iako, takođe, nema dileme da je Zapad iz geopolitičkih razloga na Srbima isprobavao ono što je želeo i spremao Rusima, a nije mogao ili smeo.

Nepoznanice multipolarnosti

Iako unipolarnost "još nije umrla, a kaʼ će ne znamo", sada već i najzagriženiji globalisti u Srbiji teška srca priznaju da Pax Americana gubi dah i da nastaje neki novi svetski sistem. A njima, pa i onima kojima su "puna usta" multipolarnosti, mahom je samo u obrisima jasno šta to stvarno znači. Multipolarnost se obično shvata kao globalni poredak koji će uspostaviti nekoliko velikih sila. Ali i ovako krajnje pojednostavljeno razumevanje zahteva odgovore na brojna pitanja.

Aktuelni svetski lider pokazuje da neće uspeti da odbrani tron, mada to ne može da se sa sigurnošću tvrdi i moguće je da on na čudesan način "preživi". Ako se njegov deklinizam, ipak, uzme za polaznu pretpostavku, da li će multipolarno ustrojstvo sveta relativno kratkom tranzicijom proisteći iz tzv. unipolarnog trenutka (prilično dugotrajnog!) ili prvo sledi razdoblje nestabilnosti i haotičnog ne-poretka kako sada izgleda (još 1997. Inasio Ramone je objavio knjigu Geopolitika haosa).

I hoće li, kao precizan pokazatelj izlaska iz tog haosa, biti redefinisane mnoge anahrone, nekonsekventne državne granice, mahom nasleđene iz različitih istorijskih epoha i proistekle iz ideoloških, kolonijalnih i okupacionih uslova? Svedoci smo tome u postjugoslovenskom i postsovjetskom prostoru, pratimo na Bliskom i Srednjem istoku, a tek nas očekuje na dramatičan način u Africi, Latinskoj Americi i drugde.

Smena na vrhu očigledno se ne odvija relativno mirnim američkim abdiciranjem. Čovečanstvu ostaje strah da li će doći do direktnog oružanog sukoba dosadašnjeg hegemona "s one strane Velike bare" sa izazivačima, te razornog svetskog rata koji će ljudsku vrstu i druge oblike života odvesti u propast. Ili će se sučeljavanje zadržati na proksi-metodu, tj. na odmeravanju snaga u nekoliko omeđenih arena putem manjih, regionalnih i lokalnih ratova kao što su balkanski, bliskoistočni, zakavkaski, centralnoazijski, istočnoevropski... Uz "manje vredne žrtve".

Multi! Koliko ih je i ko su?

Koliko sila će kreirati taj multi-mozaik? Svakako ne manje od tri, te se odmah pomisli na Kinu, SAD i Rusiju, potom uslovno na Indiju i sve manje na EU (ako kako-tako opstane), kojima mogu da se pridruže još neki "geostrategijski igrači" i "geopolitički stožeri" (S. Koen). Drugim rečima, one ne moraju biti približne moći, kako se obično zamišlja, već će se raditi o hijerarhizovanom, piramidalnom modelu, sa jednom vodećom silom na vrhu i više njih drugog trećeg, četvrtog... reda.

Na čemu će ti svetski džinovi i tvorci multipolarnosti zasnivati svoju lidersku poziciju? Da li pretežno na "tvrdoj moći", na sve efikasnijoj "mekoj moći", na nekim novim i savršenijim sredstvima ostvarivanja interesa koja omogućuju uticaj na duše, umove i tela "ljudskih resursa"? Ili, što je najlogičnije, na svima njima zajedno – na moći punog spektra? I aktuelna nadmetanja za primat, najočiglednija na aktivnim bojnim poljima, pokazuju da bez snažne, moderne, obučene, motivisane, kompetentno vođene i strategijsko-taktički adekvatno usmeravane oružane sile ne može biti uspeha.

Uporedo, ekonomija sile sa svetskim ambicijama mora da postane sposobna ne samo za stabilan dugoročan rast i da se nametne na globalnom nivou, već i da bude sopstvenim prirodnim resursima obezbeđena, samodovoljna i otporna na sankcije. Sve to njena tehnologija treba predvodi, a propaganda da "tercira". Ali, u osnovi moći svake sile svakako treba da bude demografski činilac i u kvantitativnom i u kvalitativnom smislu, predvođen gumiljovljevski pasioniranom nacionalnom elitom koja je posvećena postizanju globalnog liderstva kao cilja.    

Međutim, ne može se isključiti opcija da će svet manje ići u smeru multipolarnosti, a više ka policentričnosti. Shodno tome, po jedan ili dva moćna aktera – a u vidu čelnika i kreatora više sekundarnih unipolarizama ili bipolarizama – dominirali bi u svakom makro-regionu (bloku, zoni, pan-oblasti, geostrategijskoj sferi, velikom prostoru, civilizacijskom arealu...). Te celine bi iznutra bile verovatno strukturisane po modelu centar – poluperiferija – periferija.

Štaviše, subjekti multipolarnog poretka uopšte ne moraju biti velike sile kao države u današnjem smislu, nego atipične političko-teritorijalne i čak neformalne tvorevine, koje će se formirati na manje ili više dugotrajnoj osnovi i na nenaslutivo različitim principima – od ideoloških, kulturno-civilizacijskih i mrežno-tehnoloških, do finansijsko-ekonomskih, geopolitičkih i geostrategijskih.

Globalni geopolitički puzzle

Neizostavno pitanje jeste kako će da izgleda teritorijalna podela tog dolazećeg multipolarnog sveta? Da li će biti u skladu sa neoklasičnim principima – uglavnom telurokratski, "po vertikali", meridijanski ili, pak, mahom talasokratski, "po horizontali", uporednički? A možda će pre da bude kombinovana, shodno zahtevima multiplikovanih "pojaseva i puteva"?

Dokle će dosezati višedimenzionalna gravitaciona moć i kontrola jedne sile, a odakle će počinjati sfera uticaja druge? Da li će se one svugde ili samo u nekim sektorima jasno, linijski graničiti ili će se zonalno preklapati? Gde će se postavljati limesi i kako će se oni pomerati, tj. kako će se odvijati transgresiono-regresioni ciklusi tih ultrapostmodernih imperija?

"Gvozdeni puk" srpske meke moći

Po svoj prilici, za geopolitičke epizodiste postojaće male šansa za neutralnost, odnosno za nepripadanje ni jednom od makro-regiona ili interesnih sfera, ali se ni to ne može odbaciti. Pozicije u pograničnim, kontaktnim pojasevima, kao i do sada, ostaće delikatne, rizične. U mirnim razdobljima, to mogu biti višestruko isplative tzv. zone-kapije ili zone-mostovi, u funkciji povezivanja susednih makro-regiona (mada stara jermenska izreka kaže: "Ne budi most – svi gaze po tebi"). Suprotno tome, kada budu dolazile nestabilne prilike i vremena konfrontacije lidera multipolarnosti, "sedenje na dve stolice" ponovo (uvek) će se skupo plaćati.

Asocijacija na Balkan sasvim je primerena.