(Para)Atlantističke formacije

Zapad, pod američkim vođstvom, potkovan viševekovnim imperijalnim iskustvom i kolonijalnom beskrupuloznošću, ne odustaje od svojih namera čak i kada je na silaznoj putanji.

Naprotiv, tada je, kao ranjena zver, najopasniji. Onda kada na globalnom nivou doživljava da mu se unipolarni poredak i hegemonistički prestiž urušavaju, te dobija ne samo šamar za šamarom od glavnih konkurenata, već i ponižavajuće lekcije od manjih zemalja, svoj bes nastavlja da iskaljuje na Srbima.

Sada se dosetio da iz naftalina izvadi "srebrenički slučaj". Ako već nije mogao da "prođe" kroz Savet bezbednosti zbog odbijanja Rusije i Kine, Zapad je rešio da posredstvom Generalne skupštine UN pokuša da progura rezoluciju o "međunarodnom danu sećanja na genocid", što bi imalo nesagledive negativne posledice po srpsku budućnost.

Uporedo i sinhronizovano, Zapad nastoji da političko-diplomatski "prenapregne" srpskog činioca – uključujući i Rusiju kao njegovog "učitanog" pokrovitelja – tako što bi još i secesionističkoj kosovskoj "natoidi" prokrčio put u Savet Evrope i na taj način taktički obezbedio važan međukorak za prijem u druge međunarodne organizacije.

 Atlantistički derivati

 I jedna i druga diplomatska ofanziva služe za "razmekšavanje" otpora mnogih država presedanima, privikavanje svetske javnosti na "nove realnosti" i dokazivanje da SAD nisu odustale da širom sveta rade šta hoće. I da kao geopolitičke instrumente i dalje mogu da koriste mnoge organizacije koje samo krajnje naivni smatraju zaista onakvim kako se (lažno) predstavljaju.

NATO je glavna vojno-bezbednosna "batina" američke transatlantske dominacije i otelotvorenje talasokratskog antiruskog makro-mostobrana na zapadu Evroazije.

Kao svekolika podrška Alijansi, a "da se Vlasi ne dosete", sukcesivno su se formirale mnogobrojne hladnoratovske derivat-organizacije, forumi, institucije, ustanove..., koje su preživele rušenje Berlinskog zida i služe istoj svrsi do danas.

Naravno, samo na papiru su autonomne.

One imaju ekonomske, političke, mirotvorne, dobrotvorne, kulturne, medijske i razne druge profile, te su na osnovu njih u funkciji "potpornih stubova" i oruđa "meke moći" SAD. Njihove zemlje-utemeljivači, uz retke izuzetke, pripadaju Zapadu i američki su sateliti. One koje to nisu, služe kao ukras i isuviše su nemoćne da bi uticale na uspostavljanje pravila i donošenje odluka.

Inkorporisanjem novih članica faktički se ostvaruje ekspanzija američkog i zapadnog uticaja od makro-regionalnih do globalnih razmera. Istovremeno se stvara iluzija o njihovom međunarodnom karakteru, iako je sasvim jasno da o svemu praktično odlučujuću reč ima Vašington. Ostale članice podložne su uticajima i ultimatumima SAD, te se mnogo ne pitaju, naročito ne o fundamentalnim stvarima.

 Hiperprodukcija organizacija

Mnogobrojni su primeri takvih organizacija. Kao pečurke posle kiše počele su da niču po otpočinjanju bipolarnog nadmetanja, tj. ubrzo posle osnivanja NATO-a 4. aprila 1949. u Vašingtonu. Tako, na primer, samo mesec dana kasnije, 5. maja iste godine, u Londonu, glavnom gradu "nepotopivog američkog nosača aviona na zapadnoj obali Evroazije" i najvernijem evropskom savezniku SAD, osnovan je pominjani Savet Evrope.

Proklamovana su tri njegova osnovna cilja – unapređenje demokratije, ljudskih prava i vladavine prava – naravno, da bi se pokazalo kako se promoviše ono što je temelj "slobodnog sveta", a čega nema sa istočne strane Gvozdene zavese.

Države-osnivači sve redom pripadaju Zapadu, a od njih deset samo Irska i Švedska nisu bile u grupi od takođe deset evropskih osnivača NATO-a.

Već sledeće godine formirana je Evropska zajednica za ugalj i čelik – preteča današnje EU – ozvaničena potpisivanjem Pariskog ugovora 1951. Time je uspostavljena čvrsta severnoameričko-zapadnoevropska talasokratska osovina. Od šest utemeljivača, samo Zapadna Nemačka nije bila među osnivačima NATO-a, da bi se i ona ubrzo uključila – već 1955. Stoga ne iznenađuje što se tadašnja EZUČ, a sadašnja EU, smatra "ekonomsko-političkim krilom", "drugom nogom", "reversom", "softverom"... atlantizma.

Radio Slobodnu Evropu, "udarnu pesnicu" medijskog rata u ime američkih interesa, a koja to čini i dalje, 1950. je osnovala vlada SAD i tajno finansirala posredstvom CIA. Propagandu usmerenu prevashodno na Čehoslovačku kao "slabu kariku" u sovjetskoj interesnoj sferi u to vreme je vršila iz Minhena, a danas se sedište nalazi u Pragu i program emituje na engleskom i još 25 jezika.

A na takvog "eksponenta sedme sile" kao na tobože objektivan izvor često se pozivaju brojne formalno srpske informativne kuće, partije, nevladine organizacije, kulturni poslenici, politički i drugi aktivisti.

 Višedimenzionalni prodori i uticaji

Na sličan način nastajale su i mnoge druge prividno benigne, formalno civilne, a faktički atlantističke formacije prikrivenog ili vešto kamufliranog porekla i misije. Posredno ili neposredno u funkciji hegemonističkih američkih ambicija – što sprovodi dugo, uporno, sistematski i filigranski precizno raspoređivana globalistička oligarhija – jesu i druge organizacije koje su se umrežile i premrežile čitav svet.

One su postale pravi centri moći koji izazivaju strahopoštovanje i zahtevaju poslušnost zavisnih država i njihovih lidera.

Stoga, nije se zameriti još krajem Drugog svetskog rata ustanovljenom Međunarodnom monetarnom fondu (1944, Breton Vuds) i odmah po okončanju rata nastaloj njegovoj "posestrimi" Svetskoj banci (1945, Vašington).

Uvažavati se moraju odavno proameričkom i globalističkom orijentacijom iskompromitovani Svetska zdravstvena organizacija i Lekari bez granica, osnovani u Ženevi – prva1948, a druga 1971.

Tu je i Svetska trgovinska organizacija, proistekla 1995. iz nekadašnjeg Opšteg sporazuma o carinama i trgovini (GAAT) sklopljenog 1947. takođe u Ženevi, koja se zalaže za liberalizaciju svetske trgovine. Ali, sve dok se to ne kosi sa dominantnom pozicijom SAD i Zapada.

Mnogobrojne sportske asocijacije glume depolitizovanost sve dok ne počnu da tolerišu bojkot takmičenja koje organizuje Rusija, uključujući i zabranu ruskim sportistima da se takmiče ili ne dozvole da to čine pod svojom nacionalnom zastavom i himnom „zbog agresije“. A takve mere nikada ne preduzimaju protiv Amerikanaca koji sa agresijama ne prestaju.

Ne samo antiruska, već i antisrpska politička pristrasnost u sportu je poznata – od zabrane fudbalskoj reprezentaciji da učestvuje na Evropskom fudbalskom prvenstvu 1992. do slučaja Milorada Čavića koga je Evropska plivačka federacija 2008. suspendovala iz daljeg takmičenja jer je na ceremoniji dodele medalja nosio majicu sa natpisom "Kosovo je Srbija".

Za nauk ostalima: zato što (geo)politički deluju "mimo pravila" Zapada, i Rusi i Srbi su kažnjeni budući da sportskim forumima mahom upravljaju predstavnici zemalja Zapada.

Uostalom, i UN, tzv. svetska organizacija, bezbroj puta su zaobiđene i zloupotrebljene. Čak i Rusija je tome izložena, mada nju od znatnijih negativnih posledica štiti stalno mesto sa pravom veta u Savetu bezbednosti. Od toga i Srbija ima očiglednih koristi – onemogućeni su pokušaji međunarodnog priznanja lažne države Kosovo i izglasavanje „srpske genocidnosti“. Mada ne treba zaboraviti nečasnu ulogu nekadašnjeg UNPROFOR-a ili sadašnjeg UNMIK-a. To ne treba da čudi – sedište UN je na obali Ist rivera, zar ne?

 Preuzeti međunarodne organizacije

Ovo je samo delić sistema pomoću koga funkcioniše Pax Americana i još uvek opstaje poljuljani unipolarni poredak. Za njegovo demontiranje svakako je nužno, ali ne i dovoljno samo suzbiti američku vojnu moć, učiniti neefikasnom i deplasiranom mrežu vojnih baza širom sveta, te razbiti okrnjenu, ali još uvek kompaktnu grupu vernih proameričkih država-vazala.

Potrebno je da velike sile u nastupanju – u prvom redu Kina, Rusija i Indija, uz pomoć ključnih makro-regionalnih aktera – preuzmu postojeće međunarodne institucije u kojima dominiraju SAD i pomoću njih upravljaju svetskim poslovima. Možda „obojenom revolucijom“ kao metodom!? Jer, poznato je: "batina ima dva kraja".

Ako to nije moguće ili unedogled odlaže proces multipolarizacije – treba obesmisliti njihovu ulogu i formirati nove.