Širenje straha od (neo)evroazijstva

O počecima, usponu, vrhuncu i opadanju svetske dominacije Zapada rečeno je gotovo sve. O tome su napravljene nebrojene analize sa različitih stanovišta, održani skupovi eminentnih naučnika, etabliranih ličnosti i klubova ekonomsko-političke elite, te napisani tomovi knjiga na svim iole zastupljenijim jezicima. Na realnost viševekovne sukcesivne hegemonije moćnih država sa evropske, pa sa američke obale Severnog Atlantika – "Središnjeg okeana", kako ga je nazivao geopolitički mislilac N. Spajkmen – stečena je planetarna navika.

Ima li išta bolje od evroatlantizma? 

Malo ko se do nedavno zapitao da li to većini čovečanstva odgovara, a kamoli da li je pravedno. Da "jači – tlači" prihvatano je pokorno, kao sudbina. Slegalo se ramenima i na surove metode takve vladavine. Izvanzapadne zemlje i narode – makar oni imali milenijumsku civilizacijsku tradiciju i kapacitet velike sile – u pokušaju da dovedu u pitanje takav sistem očekivala je kolektivna, neobuzdana, po pravilu sadistička odmazda Kolektivnog zapada. Istovremeno, "ostatak sveta" trpeo je zaglušujuće propagandno zastrašivanje da će eventualnom promenom poretka i "da druga postane sudija" doći, tobože, do globalne kataklizme.

Tako je i danas. Sa pozicija sticanih kolonijalizmom, neprekidnim regionalnim imperijalnim ratovima, ideološkim "ispiranjem mozga" i prisvajanjem finansijsko-ekonomskih poluga moći, a naročito pobedama u Prvom i Drugom svetskom, te u Hladnom ratu, odašiljane su poruke kako je "(neo)liberalizam dokazao svoju dominaciju", kako "još nije izmišljen bolji politički sistem od demokratskog", kako je, per definitionem, "telurokratija inferiorna spram talasokratije", kako je novi, unipolarni poredak ne samo "najbolji od svih poredaka", već, naravno, večan, nesmenjiv.

U tom kontekstu, evropskim zemljama nametan je aksiom kako "EU nema alternativu", mada je, uprkos kamuflaži, bilo sasvim jasno da ona u svim pojavnim oblicima nikada nije bila suštinski ništa drugo nego američki vazal i ekonomsko-politički mutant NATO-a. Evroatlantizam, shodno tome, čvrsto je uspostavljen ne samo kao jedini tobože logičan geopolitički koncept, već i kao jedini ispravan sistem vrednosti i poželjan pogled na svet. Na svet u bukagijama ideologije globalizma amerikanizovanog Zapada.

(Neo)evroazijstvo kao alternativa

Kada se, međutim, u postsovjetskoj, skrhanoj Rusiji – prvo unutar intelektualne "gerile", a potom sve više u krugovima zvaničnika – pojavio drugačiji izbor u vidu renesanse filozofije, tj. sveobuhvatne ideje evroazijstva iz 1920-ih, vernici atlantizma na posthrišćanskom Zapadu i njihovi sledbenici širom sveta pozvali su na uzbunu. Njihov suparnik, za koga su mislili da je "položen na obe plećke" i da će njegov "organizam" prihvatiti velikodušno ponuđenu civilizacijsku "transplantaciju", vraćao se sebi i ponovo pronašao sopstveni model ne samo opstajanja i razvoja, nego i geopolitičkog pozicioniranja kao svetskog "igrača".

Nalazeći čvrst oslonac u klasičnom evroazijstvu ruskih intelektualaca koji su se posle Oktobarske revolucije kao beli emigranti rasuli širom Evrope – uglavnom preko Carigrada i Sofije dokopavši se Praga i Pariza, a neki od njih zadržavajući se i u Beogradu – neoevroazijci su ponudili konceptualnu "Nojevu barku" kako bi se pred talasokratskim atlantističkim "Velikim potopom" spasli ne samo ruski narod i država, već zajedno s njom i nezapadna "svetska većina".

Zapad je na to reagovao besno i odlučno na svim frontovima: nekadašnju parolu o opasnosti "širenja crvene zaraze" iz Rusije koja ugrožava tzv. slobodni svet nasledila je analogna teza o ruskoj "(neo)evroazijskoj pretnji" koja, eto, remeti vesternistički kreiranu globalističku idilu.

Sve brojniji zagovornici neoevroazijskog ruskog "trećeg puta" odmah su na Zapadu postali predmet diskvalifikovanja i anatemisanja. Ono se kretalo u širokom dijapazonu sumnjičenja: u ideološkom smislu od neostaljinističkih ultralevičara do šovinističkih ekstremnih desničara, a u geopolitičkom smislu od obnovitelja ruske imperijalne grdosije, odnosno sovjetske mega-države, do zagovornika rušenja unipolarnog poretka i njegovog preoblikovanja u multipolarni, te prekidanja globalne supremacije i čak fragmentacije SAD. Stvar je postala alarmantna kada su u ruskoj zvaničnoj politici počeli da se jasno prepoznaju postulati evroazijstva prilagođeni novim uslovima.

Lavrov: BDP zemalja BRIKS-a odavno premašio rezultate privrede "najrazvijenih" G7

Istovremeno, proamerički eksponenti širom sveta – državne institucije, partije, NVO, kulturne i prosvetno-naučne ustanove, uticajni pojedinci i drugi – sistematski su na rusofobnoj osnovi širili paniku od "virusa" (neo)evroazijstva, mada je ono već odavno bilo izašlo iz ruskih okvira i nailazilo na simpatije u mnogim zemljama Latinske Amerike, Afrike i Azije. Naizgled paradoksalno, neoevroazijstvo se "primalo" najpre u uskim evropskim intelektualnim i suverenističkim krugovima, a potom i u široj javnosti nekih nezadovoljnih članica EU i NATO-a. Sa zaoštravanjem međunarodnih odnosa prerastalo je u  otvoreni antiamerikanizma.

Na propagandnom "bojnom polju" obračun je postajao sve beskrupulozniji. Zapadu, koji je nastojao da čitavom svetu nametne atlantizam u najširem smislu, kao univerzalnu, neupitnu vrednost, teško je polazilo za rukom da relativizuje i obezvredi opšteprihvatljive elemente neoevroazijstva, mada je pokušavao da prećuti ili, pak, da u izvorima informisanja tzv. glavnog toka označi kao ekstremističke ključne ideje i dela izvornih i novih evroazijaca. Permanentna tehnološka revolucija, savremeni načini komuniciranja i ideja "globalnog sela" vratili su se Zapadu kao bumerang – (neo)evroazijska misao kapilarno je prodrla u sve delove sveta i u različitim varijantama i dimenzijama postala prijemčiva svim onim narodima i državama koje je Pax Americana na ovaj ili onaj način ugrožavao.

Srpski evroatlantisti u borbi protiv "virusa" (neo)evroazijstva

To se odnosilo na Srbe i Srbiju. Kako je sa rastakanjem Jugoslavije rastao antisrpski angažman Zapada pod američkim vođstvom, tako se na osnovama tradicionalne srpske rusofilije povećavalo interesovanje prvo za upoznavanje (neo)evroazijske literature, a potom i za praktičnu (neo)evroazijsku alternativu destruktivnom atlantizmu u liku sve nepopularnijih EU i NATO-a.

Iako od ranije poznato, evroazijstvo u srpskoj sredini postaje sve popularnije početkom 1990-ih, mahom posredstvom aktivnosti Aleksandra Dugina. Ozbiljnije počelo je da se shvata kada je lansirana parola "Putin – to je Dugin", kojom je Zapad pojednostavljeno tumačio da ono što Dugin teorijsko-koncepcijski osmisli, Putin sprovodi u delo "opipljivim", a sve više i "neopipljivim" činiocima moći.

U to vreme počelo se u Srbiji sa parcijalnim preštampavanjem i prevođenjem tekstova očeva-osnivača evroazijstva. Uporedo, sve masovnije su objavljivani u elektronskoj i papirnoj verziji radovi i prikazivani javni nastupi vodećih neoevroazijskih autora. Pojavila su se i prva tumačenja i analize geopolitičkog značaja tog koncepta iz pera srpskih naučnika i publicista, te sa stanovišta srpskih interesa.

Aleksandar Dugin za "Global tajms": Izgubili smo Zapad, ali smo otkrili ostatak sveta

S druge strane, domaći NATO-ljupci i EU-fanatici, kao po komandi, ali sa ograničenim uspehom, predstavljali su neoevroazijstvo kao pretnju. "Srbija treba da ide u EU, neće valjda u Aziju", "Ne može Srbija da bude ruska gubernija", "Srbi se iseljavaju na Zapad, a ne u Rusiju", "Srbi nose farmerke i voze evropske automobile, a ne ruske i kineske", "Srbija treba da diverzifikuje snabdevanje gasom i da smanji zavisnost od ruskih izvora..." ređale su se njihove tendenciozne poruke.

Njima se pridružila i infantilna aktuelna EU-kampanja u Srbiji povodom 9. maja Dana Evrope (a ne Dana pobede nad nacizmom!) pod manipulativnim sloganom "Evropa je naša kuća". Manipulativnim, budući da je kako-tako prihvatljivim geografskim pojmom Evropa zamenjen prilično nepopularan pojam Evropska unija koji je, u stvari, trebalo da stoji uz medijska obraćanja ambasadora i optimizam tzv. običnih ljudi na bilbordima.

Racionalno promišljanje evroatlantizma i (neo)evroazijstva

Srbima i naučnoj javnosti znameniti geograf i balkanolog Jovan Cvijić odavno je rešio svaku dilemu, zaključujući na osnovu sopstvenih detaljnih kabinetskih i terenskih istraživanja da "Balkan ima evroazijske osobine". Dakle, ne evroatlantske, već evroazijske.

Uostalom, da nije američkog geopolitičkog diktata u vidu transatlantskog mostobrana na zapadu Evroazije, šta sa evroatlantizmom objektivno imaju kontinentalistički Germani Nemačke, Austrije i Švajcarske, država "u srcu Evrope"? Takođe, Česi i Slovaci, stotinama kilometara udaljeni od najbližih mora Baltičkog i Jadranskog, a još više od neposrednih evropskih obala Atlantika? A tek Mađari, kako zbog položaja u središtu Panonske nizije, tako i zbog svog porekla iz udaljenih istočnih stepa? Ili, na primer, Rumuni i Bugari, autsajderi u EU i NATO, organizacijama evroatlantske Zapadne civilizacije, kako ih je definisao S. Hantington? O "instant-naciji" Ukrajincima koji se tim članstvom (samo)obmanjuju – da se i ne govori.

Budući da su koncepcijske postavke evroatlantizma odavno saznali i da su na svojoj koži bolno osetili njegovu primenu, a da su imali vremena i mogućnosti da se upoznaju sa suštinom (neo)evroazijskog pogleda na svet i prepoznaju njegovu praktičnu stranu na svetskom i regionalno planu, kao i da iskustveno zaključe da li za nacionalne interese ima više prednosti ili nedostataka – Srbi i srpska elita ne mogu da se prave nevešti. Ako još ima nejasnoća, neka pažljivo prate "znakove pored puta" tekućih globalnih previranja.

A ako imaju želju da prodube svoja znanja neka se posluže hvale vrednom knjigom Horizonti evroazijstva, zbornikom izabranih tekstova evroazijaca i neoevroazijaca – Trubeckoja, Savickog, Gumiljova, Dugina, Panarina i drugih – koji je na više od 400 strana nedavno objavila izdavačka kuća Catena mundi.