"Neprincipijelna koalicija" radi punom parom
Zapad je učinio sve da "neprincipijelnoj koaliciji" u poslu izolovanja, okruživanja i kenanolikog "obuzdavanja" srpskog činioca pridruži njemu blisku Makedoniju (u to vreme bogatu atributima i bivše, i jugoslovenske, i republike), a potom i još bliskiju Crnu Goru. Po onoj narodnoj: "Ko ti iskopa oko? Brat. A, zato je tako duboko."
Turbulentni događaji i političke ličnosti iz razdoblja kolapsa SFRJ – od smrti njenog doživotnog predsednika do "razbi-raspada" zemlje – gotovo su zaboravljeni. A ne bi trebalo. Pouke iz tog perioda su dragocene, a neki postulati i odnosi važe i danas.
Originalna verzija
Za značajnu osobu važio je u to vreme Vasil Tupurkovski, visoko pozicionirani komunistički "kadar" iz SR Makedonije. Bio je prepoznatljiv ne samo po političkim nastupima, već i po nekonvencionalnom stilu oblačenja. U sivilu jednoobraznih odela, kravata i belih košulja svojih partijskih drugova isticao se karakterističnim džemperima, te je brzo dobio nadimak Džemperovski.
Tupurkovski će u karijeri proći funkcije od nekadašnjeg predsednika omladine i člana Predsedništva SFRJ, do sadašnje titule akademika i doskorašnje pozicije dugogodišnjeg predsednika makedonskog Olimpijskog komiteta. Ipak, ostaće šire upamćen po izrazu "neprincipijelna koalicija". Izrekao ga je 1988. kako bi okarakterisao neformalno udruživanje većine nesrpskih komunističkih predstavnika kako bi sprečili izglasavanje člana Saveza komunista Srbije Dušana Čkrebića u Predsedništvo Saveza komunista Jugoslavije.
Bilo je to razdoblje uspona Slobodana Miloševića posle onog poznatog "niko ne sme da vas bije" u Kosovu Polju i potom Osme sednice 1987, serije masovnih srpskih protestnih mitinga i smena pokrajinskih komuno-separatističkih i komuno-autonomaških rukovodstava. Usledio je 1989. skup na Gazimestanu povodom 600. godišnjice Kosovske bitke, a nekoliko meseci kasnije i "globalni geopolitički tektonski poremećaj" rušenjem Berlinskog zida, što Srbi, navodno, nisu shvatili. Potom je proglašen Ustav Srbije 1990. na krilima parole "oj, Srbijo, iz tri dela, ponovo ćeš biti cela".
U stvari, tadašnja "neprincipijelna koalicija" proistekla je iz produžene primene titoističke krilatice "Slaba Srbija – jaka Jugoslavija", a bila je u funkciji onemogućavanja Srbije da stekne ravnopravnu poziciju spram ostalih republika i zametka kasnijih poteza ostalih jugoslovenskih konstituenata.
Uspešnu taktiku ne treba menjati
Termin koji je skovao Tupurkovski ubrzo je ostao uspomena iz poznokomunističkog političkog rečnika. Mada, kako je napredovao proces rastakanja SFRJ, bivalo je očigledno da antisrpsko grupisanje i delovanje postaje sve aktivnije. I da dobija nove forme, funkcioniše kao podmazano i dobro korespondira sa interesima Zapada.
Štaviše, Zapad i danas uspešno instruiše, artikuliše i koordinira rad "neprincipijelne koalicije" (2.0) u svrhu hibridnog rata koji rezultira hibridnom okupacijom – kako bi to nazvao Aleksandar Vranješ, ambasador BiH u Srbiji – a koja se u novonastalim postjugoslovenskim državicama sprovodi posredstvom zapadne ambasadorokratije.
Pokretačku ideju, operacionalizaciju i dinamiku diktirao je devedesetih slovenačko-hrvatski dvojac. Sa posebnim entuzijazmom ubrzo mu se pridružio muslimanski fragment BiH. O Albancima iz kosovsko-metohijskog dela Srbije da se i ne govori.
Sve je trebalo da služi osnovnoj geopolitičkoj svrsi – da se rasturi zajednička jugoslovenska država. I to nikako na osnovu etničkog principa i demokratskog izjašnjavanja njenih konstitutivnih naroda, već shodno avnojskoj komunističkoj podeli zemlje, odnosno duž nekonsekventnih, neetničkih unutrašnjih republičko-pokrajinskih granica iz autoritarnog titoističkog sistema.
Budući da su se tome suprotstavljali Srbi kako bi izbegli populaciono-prostornu fragmentaciju i, izvan "uže Srbije", vremenom, nestanak, oni su "učitani", ne prvi put, kao tzv. remetilački faktor. Stoga su na sveobuhvatan način ocrnjeni do razmera dehumanizovanja. U tome novoj "neprincipijelnoj koaliciji" nije nedostajalo mašte. A ni zapadnim pokroviteljima, kojima je bilo veoma stalo do unisone antisrpske orijentacije upravo srpskih komšija iz (i)zbrisane zajedničke države, a naročito bivših sunarodnika pretvorenih u "instant-nacije".
Kompletiranje sastava
Stoga je Zapad učinio sve da "neprincipijelnoj koaliciji" u poslu izolovanja, okruživanja i kenanolikog "obuzdavanja" srpskog činioca pridruži njemu blisku Makedoniju (u to vreme bogatu atributima i bivše, i jugoslovenske, i republike), a potom i još bliskiju Crnu Goru. Po onoj narodnoj: "Ko ti iskopa oko? Brat. A, zato je tako duboko." Trebalo je čitavom svetu, ali i unutrašnjoj ne samo "petoj", već i "šestoj koloni", predstaviti da su "baš svi protiv Srba".
I pokazati, za primer, da se mora samo i jedino sa Zapadom. U suprotnom, sledi kazna.
Tako su kompletirane članice "neprincipijelne koalicije" postajale sve više instrumentalizovane. Njihova upravljačka klasa, regrutovana kao niži, podizvođački ešelon globalističke oligarhije, po pravilu je donosila apsurdne antisrpske odluke daleko od interesa naroda i zemalja kojima je bila na čelu. Nisu se opredeljivale za sopstvene interese, već protiv srpskih interesa. U makedonskom, a naročito u crnogorskom slučaju to je redovno bilo dijametralno suprotno jasnoj i u više navrata eksplicitno iskazanoj narodnoj volji.
O tome upečatljivo svedoči njihovo pristupanje NATO-u i posebno priznanje nezavisnosti kosovske secesionističke tvorevine. Zapad ih je pohvalio kao "pozitivan regionalni primer". A zar je u njihovom interesu da podrže velikoalbanski ekspanzionistički projekat koji ima aspiracije na više od polovine makedonske i na više od trećine crnogorske državne teritorije? Pretenduje i na njihove glavne gradove, ostale velike populacione i privredne centre, ključne saobraćajne koridore, prirodna bogatstva... Nastanak "Velike Albanije" – nema nikakve sumnje – znači nestanak Severne Makedonije i Crne Gore. A one ulaze u vojni savez koji to podržava!? Bila bi to prvorazredna geopolitička perverzija, da nije sasvim jasno da te dve natoide ne odlučuju o svojoj sudbini.
I posle njih – oni!
Funkcionisanje "neprincipijelne koalicije" nikada nije zavisilo od konkretne političke nomenklature. Izbori budu i prođu, vladajuća struktura ostane ista ili se promeni, ali kurs zemlje-članice tog neformalnog saveza se ne menja. Samo je važno da ostane naklonjena evroatlantskim, a ne evroazijskim ili nekim drugim integracijama, tj. da neposredno, na regionalnom planu, zadrži antisrpsku, a posredno, na globalnom planu, antirusku orijentaciju.
U tom slučaju, Zapad nije gadljiv ni na levičare ni na desničare, ni na globaliste ni na nacionaliste, ni na demokrate ni na diktatore, ni na iskusne lidere ni na tzv. nova lica, ni na malo ni na malo više korumpirane političare, ni na stranačke ni na nestranačke ličnosti... Empirija je to potvrdila. Eto, na primer, u Crnoj Gori. Uzalud "litijska revolucija" i "tridesetoavgustovci". I posle Mila – Milo.
Potvrdilo je to i dostavljanje famoznih amandmana, a onda i glasanje predstavnika Crne Gore u vezi sa antisrpskom Rezolucijom o Srebrenici u Generalnoj skupštini UN. Nije "Srpske Sparte" bilo u grupi sa Srbijom, Rusijom, Kinom, Mađarskom i još 80 zemalja koje su joj se izričito usprotivile. Nije se ni uzdržala poput Grčke, Slovačke, Kipra, Jermenije, Alžira, Indije i još 62 članice UN.
Čojstvo i junaštvo shvaćeno na postmoderni, vazalni način naložilo je onima koji je trenutno predvode da glasaju neizostavno protiv Srbije, tj. ZA rezoluciju u kreaciji Zapada. Zajedno sa ostalim bivšim jugoslovenskim republikama i potpuno u skladu sa tradicijom "neprincipijelne koalicije".
