O jednom pokušaju instrumentalizacije pravoslavlja

Francuzi nam, odavno, ne daju razloga da ih vidimo kao prijatelje. Ipak, postoje trenuci kada osetimo prisustvo davnog bratstva – u ratu i kulturi – koje je svoj vrhunac imalo tokom svetskih sukoba 1914–1918. godine. Nekada je za te trenutke dovoljan primer Arno Gujon i njegov humanitarni rad na Kosovu i Metohiji, a nekada samo javni poziv na predavanje francuskog teologa Žan-Fransoa Kolosima "Savremeno stanje pravoslavlja", koji se pojavio na sajtu "Politike", 10. 11. 2022. godine (v. ovde).

Kako je u pozivu pisalo, Žan-Fransoa Kolosimo je "stručnjak za hrišćanstvo, a naročito pravoslavlje, budući da je i sam pravoslavne veroispovesti, predavao je gotovo tri decenije istoriju filozofije i vizantijske teologije na Institutu Svetog Sergija (Pariz)". Činila se opravdanom pomisao da je vredno čuti čoveka čiji su prethodnici na Katedri Svetog Sergija bili Aleksandar Šmeman, Sergej Bulgakov, Georgije Florovski, Jovan Majendorf, kao i mitropolit Amfilohije i episkop Atanasije.

Već pri ulasku u amfiteatar Narodne biblioteke, začudilo je odsustvo zvaničnih predstavnika Srpske pravoslavne crkve. Naravno, pomenuta činjenica ne mora biti znakovita. Predavanju je prisustvovao ambasador Francuske, Njegova ekselencija Pjer Košar i upravnik Narodne biblioteke Vladimir Pištalo. Skup je nastao u organizaciji Francuskog instituta i Instituta za filozofiju i društvenu teoriju.

Depravoslavizacija Putina

Gospodin Kolosimo započeo je svoje predavanje. U prvom delu svog izlaganja, on je iznosio činjenice sa kojima bi se mogao složiti svako kome je stalo do pravoslavne vere. Nažalost, ubrzo nakon toga, usledila je vrlo selektivna, licemerna primena pravoslavnih gledišta. Skoro niotkuda, od velike i važne teme savremenog stanja pravoslavlja, Kolosimo je došao do predsednika Rusije Vladimira Putina, patrijarha Kirila i rata koji se trenutno vodi u Ukrajini.

Pošto video-snimak predavanja nije okačen na Jutjub kanal Narodne biblioteke Srbije, a autor ovih redova nije želeo da iznosi javnu kritiku nečijeg mišljenja na osnovu sećanja, ovaj tekst nije tada napisan, iako je samo iskustvo bilo veoma bolno. Čovek se osećao na neki način prevarenim – umesto dubokih uvida i francuskog pogleda na savremeno stanje pravoslavlja, slušaoci su imali prilike da čuju veoma vešt propagandni govor. Ipak, na sajtu televizije N1 pojavio se 12. januara intervju sa gospodinom Kolosimom (v. ovde). Već sam naslov ovog intervjua je veoma sugestivan: "Teolog: Ako volimo pravoslavlje, možemo li da budemo na Putinovoj strani? Ne".

Uvaženi Kolosimo očigledno je veoma inteligentan i obrazovan čovek. Nažalost, čini se da je svoje obrazovanje i inteligenciju stavio u službu lukavog propagandnog delovanja. Istinit pravoslavni pogled na stvari on zloupotrebljava tako što ga selektivno primenjuje i instrumentalizuje u smeru ostvarivanja zapadnih interesa. Izgleda da je on jedan od onih čiji je zadatak da u Srbiji suzbije, kako to na Zapadu vole da kažu, "maligni ruski uticaj".

Verovatno imajući u vidu da će intervju, kao i njegov snimak, biti objavljeni, Kolosimo je koristio mnogo blaže reči od onih koje je iznosio u Narodnoj biblioteci. Ipak, glavna teza njegovog izlaganja je ostala ista i zapravo je veoma jasno sažeta u naslovu intervjua. Očigledno su predstavnici zapadnog kulturnog i političkog ekspanzionizma shvatili da je pravoslavna vera neodvojivi deo identiteta većine pripadnika srpskog naroda, te su preuzeli posebne korake kako bi instrumentalizovali određena stanovišta pravoslavne vere u smeru sopstvenih političkih ciljeva.

Retorički veoma vešto, ovaj intervju Kolosimo počinje odajući veliko priznanje srpskoj kulturi, nazivajući Beograd kulturnom prestonicom Balkana. Isto je učinio i na predavanju "Savremeno stanje pravoslavlja", kada je pored lepih reči o Srbiji i srpskom narodu među slušaocima budio sećanja na vreme srpsko-francuskog prijateljstva.

Ne može se to reći bez žaljenja, ali uvek kada nam pohvale dolaze od strane nekoga ko je na neki način predstavnik Zapada, moramo se zapitati o njegovoj iskrenosti i pažljivo proceniti da li iza lepih reči stoje neke skrivene namere. Kada je reč o Kolosimu, možemo sa žaljenjem konstatovati njegovu neiskrenost.

Francuski teolog na istom tragu nije propustio da pomene svoju posetu Kosovu i Metohiji, kao i veliki članak koji je napisao povodom te posete. Napominje kako pitanje opstanka "kosovskih" manastira nije samo pitanje između Srba i "Kosovara" (sic!), već univerzalno pitanje šta činimo sa svojim nasleđem.

Njegova zabrinutost nije išla u smeru osude albanskih separatista, koji svakodnevno ugrožavaju opstanak srpskih srednjovekovnih manastira. Jer, manastiri na Kosovu i Metohiji nisu ugroženi zato što su pravoslavni, već zato što su srpski. Reklo bi se da on svoju brigu zasniva na relativizaciji faktičkog stanja.

Ističe kako za sukob u Ukrajini zapadne sile nisu krive, iako nam je nakon izjava Angele Merkel i potvrda bivšeg francuskog predsednika Fransoa Olanda jasno upravo suprotno.

Čudan pogled na pravoslavlje

Uopšte, način na koji Kolosimo govori o pravoslavlju veoma je čudan, čak i za laika koji nije bogoslovski obrazovan. Kako kaže, pravoslavlje treba da primi ljude onakvima kakvi su, a ne da od njih zahteva pokajanje i transformaciju. Iako je sam Gospod Isus Hristos blagoslovio svetu tajnu braka na svadbi u Kani galilejskoj (Jn 2), Kolosimo kaže sledeće: "Usput, pozivam vas da ponovo pročitate Bibliju i ako nađete pohvalne reči za porodicu u rečima Hrista pozovite me na moj račun da mi kažete. U Bibliji je zapravo porodica mesto gde se odigravaju sve najgore ljudske tragedije – incest i tako dalje".

Njegov stav da vera nije identitet čini se u osnovi tačnim, tj. ispravnim u njegovoj eshatološkoj perspektivi, jer vera u Hristovo vaskrsenje prevazilazi istoriju, tj. sve biološke, sociološke i kulturološke kategorije: "Nema više Judejca ni Jelina, nema više roba ni slobodnoga, nema više muškog ni ženskog, jer ste vi svi jedan čovjek u Hristu Isusu" (Gal 3, 28).

Ipak, nije naučno pošteno previđati ulogu koju verska ili crkvena pripadnost ima u formiranju nacionalnih identiteta u istoriji. Jer, čemu onda potreba za nekanonskim formiranjem Pravoslavne crkve u Ukrajini? Ignorisati osvedočene činjenice politički motivisanog formiranja različitih nacionalnih crkava kako bi se podržale ranije, takođe politički pokrenute nacionalne geneze, može da bude samo pokazatelj zle namere.

Pravoslavlje o kome govori Kolosimo, za koje kaže "da mora biti naučeno od sveta”, zapravo liči na neko savremeno, mlako i politički korektno pravoslavlje, koje jedino kao takvo i može da prođe totalitarni filter savremene vouk ideologije.

Na kraju ovog intervjua on kaže: "Ovde imam revolucionarnu misao – hajde da ne dozvolimo da pravoslavnu veru otmu političari koje u stvari baš briga za Sveto pismo". Možemo se u potpunosti saglasiti sa Kolosimom, samo za razliku od njega, treba naglasiti da pravoslavlje moramo spasiti od bilo koje političke zloupotrebe.

Da je Kolosimo dosledan u svojim stavovima, on bi imao dosta toga da kaže o uticaju američkih imperijalnih interesa na pravoslavnu crkvu, kao i o delovanju ukrajinskih i bilo kojih drugih nacionalista koji, praveći sopstvenu nacionalnu crkvu, zapravo samo žele da daju dodatni legitimitet svojim političkim namerama.

Ovaj francuski teolog ne izbegava da kaže kako je bratoubilački rat Rusa i Ukrajinaca tragedija, ali pravoslavlje koristi samo za osudu ruske intervencije u Ukrajini i napad na ruskog patrijarha i predsednika.

Iako o čoveku ne treba graditi mišljenje na osnovu jednog predavanja i intervjua (autor ovih redova ne vlada francuskim jezikom, pa se nije smeo upustiti u analizu radova i nove knjige Kolosima Raspeće Ukrajine), već treba uzeti u obzir celokupan rad pojedinca, čini se da javno delovanje Kolosima u Beogradu nije ništa drugo do veoma vešt propagandni angažman jednog intelektualca.

Svaki govor o pravoslavlju u kom glavno mesto ne zauzimaju Hristos i sveta liturgija, pogotovo ako dolazi od nekoga ko je teolog, već na početku budi podozrenje. Poluistine i političke zloupotrebe daleko su od bilo kakvog razgovora o radosnoj vesti Hristovog vaskrsenja.

Pravoslavna vera ne sme biti u službi bilo koje ideologije ili politike, niti se sme dozvoliti ideološkim i političkim strukturama da pravoslavlje zloupotrebljavaju. Jer naša je Crkva, na neki način, spasenje od istorije, spasenje od svakog bremena koje nameće ovaj svet. Kako kaže episkop Jovan Zizjulas: "Crkva kao ikona poslednjih stvarnosti, zbog same svoje prirode, ne može i ne sme da apsolutizuje istorijske oblike i da se deli na osnovu takvih oblika" (v. ovde). Kada slovenski apostol Sveti Ćirilo, kao romejski građanin, kaže da naše Carstvo nije rimsko, već Hristovo, on se upravo nalazi na tom tragu. Mi slobodno možemo dodati da naše carstvo nije ni – zapadno, a Kolosimo bi možda želeo upravo to.