Naša je stvarnost fragmentirana, svet pun proizvoljnih redukcija. Takva je slika i našeg obrazovanja. Otuda je i vest o planu povećanja broja časova fizičkog vaspitanja u osnovnim i srednjim školama, koliko god bila ohrabrujuća, ipak izazvala uzdržanost. Da li jednostavnim potezima institucija, koji se medijski predstavljaju kao rešenja složenih problema, možemo doći do suštinskih promena?
Jer, u našim predstavama o obrazovanju nedostaje težnja da se odgoji celovita ličnost. Čovek biva sveden na svoje društvene funkcije, pa i obrazovanje postaje obrazovanje za profesiju, a ne težnja ka vaspitanju karaktera, svestrano razvijanje svih ljudskih sklonosti i sposobnosti. Nedostatak te vizije doveo je do redukcionističkog prosvetnog sistema koji se povinuje diktaturi tržišta i različitim ideološkim zahtevima. Fizička kultura gubi svoj obrazovni značaj zajedno sa humanističkom, te tako prestaje biti u nadležnosti države, a potreba za fizičkom aktivnošću i zdravljem se eksploatiše kroz fitnes industriju.
Pomalo patetična osetljivost koju iskazujemo kada je reč o zdravlju i obrazovanju dece neretko samo otkriva naše licemerje. Očekujemo od apstraktnog sistema stvari koje su zapravo deo i naše lične odgovornosti, dok ideja da sva odgovornost leži na sistemu, bilo školskom ili sistemu uopšte, umiruje našu savest. Ali svako od nas predstavlja model ponašanja koji neko u potpunosti ili delimično oponaša. Otuda vredi postaviti pitanje: kako to da jedna sportska nacija (kako sebe doživljavamo) ima veliki problem sa gojaznošću dece i tako visoku stopu smrtnosti od kardiovaskularnih bolesti, ako znamo da većina tih oboljenja nastaje kao rezultat naših svakodnevnih izbora i navika?
Činjenica da ovako malobrojan narod iznedri toliko izuzetnih sportista zaista je čudesna, ali vodi neopravdanoj zabludi da su Srbi sportska nacija. Sportska nacija nije ona koja strastveno prati sportske događaje na stadionima i putem ekrana, već nacija koja sport masovno praktikuje i ceni. U Srbiji nam, međutim, na individualnom planu nedostaje sportske kulture, dok, kada je reč o obrazovnom sistemu, nailazimo na postojanje veoma opasne dihotomije – ili sport ili obrazovanje.
Siledžije i štreberi
U našoj temeljno amerikanizovanoj svesti pasivno počiva filmska scena o sportisti, glupaku i siledžiji, koji u hodniku neke američke škole maltretira slabašnog ili gojaznog, a neobično pametnog i bistrog štrebera. Sklonost ka dihotomiji, u čijoj se suštini nalazi težnja ka pojednostavljivanju stvarnosti, iako neophodna za naučno mišljenje, u ovom slučaju potpomaže na početku pomenutu redukciju vizije o čoveku.
Retko u nas postoji ideal obrazovanog, a opet fizički razvijenog i sportski uspešnog pojedinca. Onima koji se previše druže sa knjigama ne raste samo pamet, već i stomak usled fizičke neaktivnosti koju zahteva čitanje. Takve pojednostavljene slike o životnim stilovima pasivno su podržane načinom na koji je ustrojen naš obrazovni sistem, i to pre svega visoko obrazovanje.
Ovo pišem sa nemalom gorčinom ličnog iskustva nekoga ko je profesionalni sport napustio pod pritiskom bolonjskih studija. Za razliku od mnogih američkih i engleskih univerziteta, gde je sportski uspeh put ka stipendiji, kod nas sport i obrazovanje postaju konkurenti. Neintegrisanost sporta u sistem visokog obrazovanja, bolonjski sistem bodovanja i obaveznih prisustva, dovode do praktične nemogućnosti da pojedinac ostane u vrhunskom sportu, a opet stekne i visoko obrazovanje.
Razlog tome je što se sport, iako široko cenjen u narodu, u akademskoj zajednici doživljava kao vrsta sporedne aktivnosti, a ne kao prvorazredni duhovni podvig koji je ujedno i izraz akademske kulture. Redukovanje uloge sporta na održavanje zdravog tela onemogućava da sport razumemo kao duhovnu aktivnost koja zahteva i poseban vid asketske prakse (te tako čudne reči u konzumerističkim i komformističkim vremenima).
Sport, u čijoj se srži krije metafizika pobede nad samim sobom (te ipsum vincere), prestaje da bude deo obrazovanja, već se eksploatisan od strane tržišta preobražava u sredstvo zarade i moderno gladijatorstvo rezervisano za malobrojne. Njegova uloga u obrazovanju ličnosti potpuno je zanemarena i banalizovana.
Sport nije fitnes
Smrt je reč koja se u savremenom svetu gotovo ne pominje. U filmu "Barbi" čitavo okruženje zastaje šokirano onoga trenutka kada se ona naglas zapita: "Da li ste ikada razmišljali o smrti?". Tu se pokazuje bitan antifilozofski stav savremenog društva. Naime, u smislu u kojem je filozofija priprema za smrt, koja treba da potvrdi valjanost života, a ne da bude njegova puka negacija. Pomenuti strah od smrti dovodi do apsolutizacije života isključivo kao biološke činjenice, te briga o telu, koje treba da bude večno mladoliko, lepo i zdravo, postaje primaran cilj.
Iz takve duhovne situacije nastaje i fitnes kultura, u kojoj razni lajfkoučevi preuzimaju rukovođenje našim životnim navikama i čuvaju ključeve uspeha. Nasuprot tome, negovati sportsku kulturu ne znači samo brigu o zdravlju i izvajanom telu, već znači prevazilaženje tih praktično utilitarnih kategorija i zalazak u prostore duhovnog podviga, nekada čak i po cenu zdravlja, što nije retkost u profesionalnom sportu. Baviti se sportom znači baviti se onim što se "ne mora", onim što nam nije potrebno zarad opstanka, zdravlja, zarade ili druge potrebe.
Za uspostavljanje zdravih životnih navika nije dovoljna samo intelektualna edukacija, kako često slušamo. I fizička kultura, radi uspostavljanja najosnovnijih principa, zahteva duhovne mehanizme samoprisile i samoograničavanja. Previđa se činjenica da je borba sa bilo kojim iskušenjem koje vodi u zavisnost (hrana, alkohol, nikotin, droga, pornografija) zapravo i duhovna borba za koju nije dovoljno samo osvestiti medicinske činjenice, već usvojiti i poseban skup životnih praksi koje suštinski zahtevaju šire filozofsko opravdanje.
Put uopšte nije lak, jer svi smo manje ili više žrtve korporacija koje vešto koriste naše psihološke karakteristike kako bi na njima dobro zaradile – bilo da se radi o našoj želji da živimo zdravo ili o našoj podložnosti brzoj hrani, slatkišima i gorim porocima. Neoliberalizam je suštinski uzdrmao postojanje javno-finansiranih socijalnih usluga koje je nacionalna država omogućavala svojim građanima. Tako smo postepeno došli do situacije u kojoj dostupnost sredstava neophodnih za razvoj sportske i fizičke kulture prestaje da bude u nadležnosti države, već biva eksploatisan od strane fitnes industrije.
Korišćenje sportske infrastrukture (teretane, javna vežbališta, sportski tereni) sve je ređe besplatno, a samo određeni sloj privilegovanih ima mogućnosti ne samo da plaća usluge teretane, zdravu hranu i neophodne suplemente, već omogući sebi slobodno vreme koje bi posvetio fizičkim aktivnostima. Takođe i set neophodnih znanja biva monopolizovan i nije više dostupan građanima kroz obrazovanje i zdravstveni sistem.
Ipak, za odlučne i uporne postoje alternative. Iako je najveći problem dostupnosti znanja koje je omogućio internet zapravo koegzistencija i isprepletenost lažnih i istinitih informacija, na njemu se mogu naći zaista izuzetni pojedinci koji svoja znanja i iskustva dele besplatno.
Jedan od takvih pojedinaca je stendfordski profesor Endru Hjuberman, koji putem svog podkasta Huberman Lab obrađuje neverovatan splet tema vezanih za najsavremenija otkrića nauke u oblasti psihičkog i fizičkog zdravlja. Otuda nije čudo da je njegov podkast trenutno rangiran u deset najgledanijih i ima više od tri i po miliona pratilaca. Veliko ograničenje predstavlja naravno jezička barijera, a na našem prostoru se još uvek nije pojavio podkast istog kvaliteta, iako postoje pojedinci koji čine mnogo da nadomeste manjkavosti našeg obrazovnog sistema koji veoma teško prati najsavremenija otkrića.
Sport kao nacionalni interes
Bilo koja država i kultura veoma rizikuje ukoliko postoji isključivo na entuzijazmu izuzetnih pojedinaca, a kod nas je to prečesto slučaj. Stoga se javlja nasušna potreba za temeljnim institucionalnim promenama, koje opet ne zavise samo od nas, već i od opštih svetskih kretanja.
Trenutne geopolitičke promene otvaraju prostor za nastanak novih uslova koji će potencijalno dozvoliti malim državama da povrate određeni stepen suvereniteta i omoguće svojim građanima neophodne uslove za kvalitetniji život, a to pre svega znači resuverenizaciju prosvetnog sistema koji se kod nas temeljno urušava usled polukolonijalnog položaja države.
Budućnost našeg naroda, pored svega ostalog, počiva i na sposobnosti našeg školstva da iznedri celovito obrazovane ličnosti, čije sposobnosti neće biti ugušene u fah idiotizmu profesija. Tako povratak sporta kao ravnopravnog činioca obrazovanja postaje i nacionalni interes.