Karikatura Dušana Petričića, objavljena u poslednjem broju NIN-a (11. 1. 2024), lagodno je mogla biti objavljena u nemačkim ili austrougarskim novinama 1914. godine, u jeku propagande protiv srpskog naroda i njegovih tadašnjih država.
Nije reč o tome da je svojim crtežom Petričić prikazao neke pojave kojima nismo mogli da svedočimo u toku božićnih dana, već je reč o tome da su suštinski marginalne pojave predstavljene kao opšte, kao one koje nas odlikuju kao narod.
Radi se o poznatom propagandnom postupku stereotipizacije i negativne projekcije "drugog". U nauci se ovaj postupak objašnjava potrebom jačanja unutrašnjeg jedinstva zajednice. Ipak, kada osvestimo da se Petričićeva karikatura nije zaista našla u nemačkim ili austrougarskim novinama, da njen autor nije stranac, nego pripadnik srpskog naroda ili makar građanin Srbije (možda bi on više voleo da se tako odredi), da ovde nije reč o širenju predrasuda o drugom, već o svom narodu, onda nam postaje jasno da smo na tragu fenomena autošovinizma. Otuda možemo reći da je krajnji cilj ovakvog delovanja suprotan: njegov cilj je da razori jedinstvo zajednice.
Tako dolazimo do imaginarnog sveta u kome žive neki dobri, fini, pismeni i pristojni evropski Srbi, prinuđeni da žive sa svojim zaostalim i primitivnim sunarodnicima, koji ne umeju da slave drugačije no tako što će pijani, do zuba naoružani i mahniti paliti gume, pucati, dovlačiti haubice, lansirati buriće u vazduh, juriti jadne ovčice sa željom da ih zakolju i na kraju – nuditi samog Hrista i Bogorodicu rakijom. Pristojan građanin rezignirano uzdiše: ah, došli divlji i oterali pitome!
Nebeski narod
U čuvenoj Poslanici Diognetu, nepoznati autor objašnjava da Hrišćani "žive u otadžbinama svojim, ali kao prolaznici. Kao građani učestvuju u svemu, ali sve podnose kao stranci. Svaka tuđina njima je otadžbina, i svaka otadžbina tuđina. […] Na zemlji provode dane, ali im je življenje na nebu". Objašnjavajući eshatološko usmerenje Crkve, vladika Atanasije piše kako hrišćani gaje nostalgiju okrenutu ka poslednjim stvarima (eshatonu), ali ne tako što čeznu za otadžbinom koju su napustili (kao Odisej), nego čeznući za nebeskom otadžbinom koja ih čeka. Ovakav doživljaj sveta poznat je i kao topos srednjovekovne književnosti. Još je Domentijan u Žitiju Svetoga Save svoje pokolenje zaodevao u hrišćanski providencijalizam bogoizabranog naroda, koga Sveti Sava kao Novi Mojsije uzvodi u realnu istoriju kao Nov Narod, ili Savršen Narod, odnosno Novi Izrailj. Ovo su idejna porekla sintagme Nebeski narod, kojom je Petričić cinično naslovio svoju karikaturu.
Naravno, kako očekivati da autošovinisti poznaju složenost i bogatstvo srpske, a kamoli pravoslavne kulturne tradicije. Oni su samo dobri ponavljači okolosrpskih nacionalističkih i zapadnih imperijalnih narativa – u kojima kosovski zavet ima poreklo u Miloševićevom govoru na Gazimestanu, a koncept Nebeske Srbije i Nebeskog naroda u velikosrpskoj ideologiji, kao što je to uostalom i predstavljeno u tendencioznoj knjizi Branimira Anzulovića – Nebeska Srbija: Od mita do genocida. Te banalne propagandne neistine lako su se uklopile u dugu tradiciju balkanističkog diskursa sa svojim moralnim i civilizacijskim omalovažavanjem "Balkanaca", nasuprot civilizatorske obaveze zapadnih pretendenata na Balkan.
Licemerje i zlonamernost, ništa drugo
Nije teško razobličiti lažni elitizam i kvaziprosvetiteljski nastup građanističkog dela naše javnosti. Prisvajajući sebi isključivo pravo na pristojnost i kulturu, oni zapravo samo prikrivaju svoj prezir prema prosečnom, običnom i prostom narodu, koji je sa svojim manama i vrlinama svuda na svetu manje ili više isti.
Čak i ako uvažimo prosvetiteljsku pretpostavku da taj običan narod treba menjati tako što će se on obrazovati i steći drugačije kulturne navike, građanisti nemaju osnovnu pretpostavku za tako nešto – nemaju ljubav prema tom, baš takvom narodu koji čine ljudska bića, ma kakva ona bila. Njihov lažni humanizam, perverzni prosvetiteljski nastup, samo prikrivaju mržnju prema prosečnom čoveku, koga nazivaju nepismenim, krezubim, nevaspitanim i nekulturnim. Koliko puta smo mogli pročitati (po pravilu na šišanoj latinici čiji prosvećeni i obrazovani autori ne znaju da slovo dj ne postoji) o nepismenim hordama zbog kojih ovu zemlju treba napustiti i odustati od svega.
Toj nabeđenoj eliti jedini i veliki žal predstavlja samo Beograd, koji im sa svojim ekonomskim standardnom i zaostalim jugoslovenskim prestižom tako mnogo znači, te jedino žale što je Beograd u Srbiji, a ne negde zapadnije, svakako negde gde prestaje imaginarni Balkan.
Otuda i Petričićeva karikatura nije odraz tuge dobronamernog autora koji žali što njegov narod nije uspeo da se razvije (da upotrebim tu groznu reč) u neko građansko društvo evropskih vrednosti, već je proizvod ciničnog prezira prema izmaštanoj nazadnoj većini koja kvari život kulturne manjine.
Hrišćanski moral, ali po potrebi
Kvazielitisti uživaju da oštricu svoje kritike preobuku u hrišćanski moral, koji im zapravo samo služi kako bi osudili druge. Ta javna i zlonamerna osuda samo razotkriva koliko su od hrišćanstva daleko. Tako se i na pomenutoj karikaturi Hristos i Bogomajka javljaju samo kao tehnika za efektniju stigmatizaciju srpskih varvara. Na istom tragu su pojedinci komentarisali i vandalsko razbijanje izloga Prajd info centra na dan Božića. Autori komentara su u svom predrazumevanju događaja odmah pretpostavili kako je maskirani huligan pravoslavni fanatik i pisali: "I onda ode i okači na stori mir božiji" ili "Danas polomi izlog Prajd info centra, a sutradan na liturgiju".
Petričićev umetnički postupak sadrži i neke hermeneutički zahtevnije detalje, što govori o količini truda i promišljanja koje je autor uložio gradeći svoju propagandnu poruku. Na crtežu je prikazan i pucanj koji obara zvezdu sa neba, što bi mogla biti zvezda koja je najavila rođenje Spasitelja sveta. Takođe, maleni prozor kolibe u kojoj se Hristos rađa obojen je u plavo, što može sugerisati da se upravo kroz njega vidi nebo kome srpski varvari, koji se paganski vesele opkolivši kolibu, nikako ne mogu da pristupe. Otuda naslov karikature Nebeski narod dobija na ironičnosti.
Da hrišćanstvo građanistima služi samo po potrebi, pokazuju njihove reakcije na jedan od najdrevnijih običaja isticanja hrišćanske pobožnosti – litije. Mošti svetitelja nazivali su lešom, zombijem i kostima, a Spasovdansku litiju, inače lepu i veoma kulturnu beogradsku tradiciju, šetanjem moštiju ljubitelja Hitlera i povampirenom nekrofilijom.
Čin samodiskvalifikacije
Znamo kakve je efekte imala dehumanizacija srpskog naroda u Prvom svetskom ratu, ali znamo i kako se završila po austrougarske i nemačke imperijalne namere. Karikaturama poput ove, kao i uopšte javnim izlivima ovakvog tipa prikrivene mržnje, o čemu na primer svedoče i nedavni komentari o nastupu Pavline Radovanović, pojedinci samo postižu suprotno. Ne razbijaju jedinstvo srpske zajednice, već je ojačavaju, a sami sebe diskvalifikuju svojim nastupom.
Pošto drugosrbijanski deo našeg naroda voli parafrazu Volterovog citata da moramo negovati svoj vrt, možda bi im bilo bolje da ga primene na sebi samima – neka se okanu javne kritike stvari koje ih se ne tiču. Mislim da im je sasvim lepo u njihovim neojugoslovenskim baštama, u kojima mogu da uživaju beogradski standard i evropske vrednosti. A ako u našem pravoslavnom narodu ima negativnih pojava, postoje autoriteti iz crkve koji će se na njih osvrnuti. U dobronamernost kritike sa građanističke strane više niko nema razloga da veruje.