Šolcov raketni bumerang

U politici maleroznog (nikad tako i toliko nepopularnog) nemačkog kancelara, punoj (problematičnih) obrta i paradoksa, najčešće na sopstvenu štetu, najnoviji potez – saglasnost da se na nemačkom tlu stacioniraju američke rakete koje ciljaju Rusiju – mogao bi doći na naplatu već prvog dana septembra. I obiti mu se, politički, kao bumerang, o glavu...

Vladajuća "semafor" koalicija, koja se ionako jedva drži o koncu praktično od kad je "sklepana" (tri stranke posve različitih opredeljenja i interesa) ide u susret (u ovom času posebno važnim) izborima u tri istočne pokrajine, Saksoniji, Tiringiji i Brandenburgu, kao sigurni i veliki gubitnik.

Dodatni razlog, uz sve što od ranije prati nesložni stranački trijumvirat, za njihov neizbežni sunovrat je kancelarova (brzopleta i podanička) saglasnost da se sa "nemačke rampe" (tla) američkim raketama dugog dometa (ako i kad im se prohte) gađaju ciljevi duboko na ruskoj teritoriji.

Šolcovi obrti

Jedan od onih (brojnih) paradoksa u kancelarovoj politici i ličnosti, sadržan je i u ovoj temi. Šolc je, naime, kao mladi socijaldemokrata učestvovao u otvorenoj pobuni tada moćne stranke, SPD, protiv sopstvenog kancelara Helmuta Šmita, zbog njegovog pristanka da se na tlu Zapadne Nemačke rasporede američke rakete srednjeg dometa, famozni "peršinzi".

Usledili su masovni protesti kakve Zapadna Nemačka do tada nije doživela. Na ulice i trgove nemačkih gradova izlazilo je, kao na barikade, stotine hiljada gnevnih građana.

Bili su to zaista zvezdani trenuci snažnog mirovnog pokreta koji je, i u ovoj zemlji, inicijalnu "kapislu" imao u protivljenju Vijetnamskom ratu.

U tom času "rođena" je, kao deo tog pokreta (tada još kao mirovnjačka) Zelena stranka. Da bi ubrzo prestala da to bude: već je tokom NATO agresije na Saveznu Republiku Jugoslaviju 1999. godine postala (i danas je to) otvoreno ratnohuškačka.

Šmitova "dupla opcija"

Bez podrške sopstvene stranke, na čijem čelu se još nalazio Vili Brant, uz to suočen sa žestokim protivljenjem javnog mnjenja, Šmit je hazarderski ostao uporan. Stacioniranje "peršinga" shvatio je i prihvatio kao "šahovski" odgovor na već raspoređene sovjetske rakete SS 20 na istočnoj strani oštro podeljenog kontinenta.

Radilo se o kancelarovoj "duploj opciji": naoružavanju da bi se isposlovali pregovori Zapada s Moskvom o – razoružavanju…

Tada buntovni kancelar Šolc ovoga puta je, na zahtev Vašingtona, na opšte iznenađenje, ponizno i na svoju ruku poželeo dobrodošlicu (opasnim) američkim raketama; problematičan potez s neizbežnim i nepredvidljivim posledica za samu Nemačku. Njegovi kritičari ga na to upozoravaju. Kancelar izlaže sopstvenu zemlju (i građane) kao metu već "iziritiranoj" Moskvi, podsećajući da ruska enklava Kalinjingrad, sa nuklearnim potencijalom i hipersoničnim raketama, nije daleko...

Kako se moglo očekivati, zvanična Moskva je zaista žestoko i upozoravajuće reagovala na Šolcov potez. Iako o tome potezu neobavešteno, i posve zatečeno, rukovodstvo Socijaldemokratske partije je, iz solidarnosti, stalo uz svog ionako uzdrmanog kancelara.

Sunovrat "semafora"

Šolcov problematičan potez došao je, međutim, kao poklon strankama koje su, i bez toga, na predstojećim izborima u tri istočne pokrajine nezaustavljivi sunovrat vladajućih stranaka pretvore u (njihovu) potpunu katastrofu.

Sva istraživanja javnog mnjenja pokazuju, naime, da bi desničarska Alternativa za Nemačku, uprkos žestokom anatemisanju, mogla da bude (možda čak apsolutni) pobednik ovih izbora. A da, u isto vreme, svakoj od stranaka "semafor" koalicije ponaosob, u nekim od tri pokrajine, preti opasnost da (čak) ne preskoče obavezan "prag" od pet odsto osvojenih glasova za ulazak u tamošnje parlamente.

A tu je, kao dodatna i preteća opasnost, nova stranka sa levog političkog pola (osnovana tek početkom godine) Savez Sara Vagenkneht: posle velikog uspeha na izborima za Evropski parlament, očigledno predstoji i trijumfalni pohod nekadašnje (doskorašnje) "ikone" Levice (napustila je ovu stranku iz uverenja da se bavi marginalnim temama umesto suštinskim: pravima obespravljenih radnika) na (zavičajni: Sara je rođena u Tiringiji) istok.

Fenomen Sara Vagenkneht

U medijima i političkim centrima uveliko se govori o "fenomenu Vagenkneht".

Rođena u braku oca Iranca i majke Nemice u Jeni. Sada u braku sa Oskarom Lafontenom, jednim od najuspešnijih iz kruga Brantovih "političkih unuka" – najmlađi pokrajinski premijer, predsednik Socijaldemokratske partije, superministar u vladi Gerharda Šredera koju je demonstrativno napustio samo posle nekoliko meseci.

Između ostalog: žestoko se protivio učešću Nemačke u NATO agresiji 1999. godine.

Ono što Saru Vagenkneht posebno "preporučuje" biračima u tri istočnonemačke pokrajine (teritorija bivše Istočne Nemačke) jeste njeno snažno antiratno angažovanje i  oštra kritika politike Olafa Šolca koji je u izbornu kampanju ušao s "maslinovim grančicama" (dobar broj glasova dobio je najavljujući novu "istočnu politiku", tragom one čuvene Bratntove, s dobrim odnosima s Moskvom) da bi "evoluirao" u "ratnog kancelara".

Gnevni istočnjaci

Činjenica da je Sara Vagenkneht oštar protivnik ne samo neposrednog nemačkog ulaska u ukrajinsku ratnu lavu, nego i žestoki protivnik slanja (sve izdašnije) vojne pomoći Kijevu, pada na "plodno tle" posebno na istočnoj strani zemlje: ogromna većina tamošnjih građana podržava je u tome.

Problematična ratna politika savezne vlade je, inače, samo dodatno usijala atmosferu i političke strasti nezadovoljnih "osisa", istočnih Nemaca. I toliko godina posle ujedinjenja, mnogi od njih se osećaju kao "građani drugog reda".

Neispunjenja obećanja, frustracije i otvoreni gnev čine svoje. Jedna od parola oko koje se ti gnevni ljudi okupljaju ovih dana, pred septembarske izbore, glasi "Istok ustaje".

U svakom slučaju, izbori u tri pokrajine na istoku, promeniće radikalno politički reljef i odnos snaga na tamošnjoj političkoj sceni. I, posledično, neizbežno uticati na ishod septembarskih parlamentarnih izbora 2025. Onih za Bundestag.