Bauk Vajmara
Ishod septembarskih izbora 2024. u tri pokrajine na istoku zemlje nagoveštava da bi doskora (naglašeno) stabilan politički sistem Nemačke mogao da, sa usitnjavanjem i njenom sve dramatičnom polarizacijom, uđe u period političke nestabilnosti kad će biti vraški teško sklapati funkcionalne vladajuće koalicije
Sasvim je izvesno i očigledno da septembar 2024. s parlamentarnim izborima u tri istočnonemačke pokrajine "šalje signale" septembru 2025. i (daleko) važnijim izborima. Onim za Bundestag. Ali kakve?
Sve više je onih (i) u samoj Nemačkoj koji (već) upozoravaju da bi zemlja mogla da se suoči sa oživljavanjem "bauka Vajmara", zloslutnog simbola ozbiljne (i opasne) političke nestabilnosti, paralize parlamentarnog života i odlučivanja, od čega se ovde uvek strahovalo.
Svega onoga što je iznutra rastočilo prvi (neuspeo) pokušaj uspostavljanja liberalne demokratije na nemačkom tlu, Vajmarsku republiku, otvarajući put najzlokobnijem periodu nemačke istorije, nacističkoj (Hitlerovoj) tiraniji.
Nastala 1919. godine, odlukom nacionalne skupštine u idiličnom (Geteovom, iako je veliki pisac rođen u Frankfurtu) Vajmaru kao republika (zvanično, u imenu je imala oznaku carstva, "Nemački rajh") posle katastrofalnog nemačkog poraza u Prvom svetskom ratu, s ukidanjem monarhije, republika je imala kratak (do 1933. godine) ali turbulentan život. Veliki broj parlamentarnih stranaka, posve oprečnih opredeljenja i interesa, paralisao je, i bukvalno, politički život i funkcionisanje države.
Rukopis ratnih pobednika
Tvorci sadašnjeg nemačkog ustava (Osnovnog zakona), "rođenog" neposredno posle još jedne (i još veće) nemačke katastrofe, Drugog svetskog rata (a on je prevashodno predstavljao "rukopis" (zapadnih) ratnih pobednika) pokušali su da izvuku pouke iz zlehude sudbine Vajmarske republike: odredili su visok prag, obaveznih pet procenata osvojenih glasova, za ulazak u parlament, kako bi sprečili usitnjavanje političkog spektra.
I to je, zaista, dugo funkcionisalo u parlamentarnom životu Zapadne Nemačke (za nju je ovaj ustav i pravljen, s pretenzijama da se "proširi" na celu zemlju, kad dođe do ujedinjenja) čineći njen politički sistem (naglašeno) stabilnim. Decenijama su posle rata u ovoj zemlji na političkoj sceni postojale (samo) tri stranke.
Dve velike (narodne), Socijaldemokratska partija Nemačke (SPD), Hrišćansko demokratska unija (CDU) sa njenom (bavarskom) "posestrimom" Hrišćansko socijalnom unijom (CSU) i jedna mala, Slobodna liberalna partija (FDP). Sve tri grupisane u političkom centru. Malo levo i malo desno od njega. S idejom da se ništa ne "zapati" više levo i više desno od njih.
U tom "trojstvu" najviše je profitirala mala liberalna stranka. Pošto nikad crveni (socijaldemokrate) i crni (demohrišćani) nisu uspevali da se domognu apsolutne većine, liberali su bili onaj "jezičak" na vagi: od njih je zavisilo koja će od dve velike stranke imati (pre)vlast.
Pojava Zelenih
A onda se na političkoj sceni pojavila stranka Zelenih. Nju je 1980. u Karlsrueu osnovala zaista "šarena" politička družina: veterani studentskog pokreta (i protesta) šezdeset osme, borci za mir i razoružanje, feministkinje i komunisti. Bilo je to nešto sasvim novo i nepoznato za etablirane stranke. One su, u tom času, verovale da će (političko) "novorođenče" biti kratkog veka.
Prevarile su se u predviđanjima. Zeleni su počeli da osvajaju najpre pokrajinske parlamente (u Hesenu su imali prvog ministra "u patikama", Jošku Fišera) i brzo "umarširali" u Bundestag gde su dočekani kao mešavina "nevaspitanih osobenjaka" .
Novine su tih dana objavile fotografiju zanimljivu fotografiju: Helmut Kol gleda u Fišera kao "u čudo". Godine 1988. godine, u koaliciji sa socijaldemokratama, osvojili su sam centar političke moći. I ovoga puta (opet) s Fišerom kao vicekancelarom i ministrom spoljnih poslova.
Tu su i sada. S novom generacijom političara, Habek, Berbekova. I posve novom formatu: prvi put zemljom vlada koalicija tri stranke. Eksperiment koji je, od početka, praćen s naglašenom skepsom, s obzirom da je reč o strankama različitih programa, opredeljenja, ideologija i ambicija.
Uzdrmani "semafor"
Pokazalo se da to podozrenje nije bilo bezrazložno. "Semafor" koalicija, nazvana po političkim bojama stranaka – crveno (socijaldemokrate) žuto (liberali) i zeleno (ekolozi) – ostaće zapamćena kao najnepopularnija i (po mnogo čemu) najneuspešnija posleratna nemačka vlada.
Veliko je pitanje hoće li opstati do kraja mandata. Njihov debakl na izborima u tri istočnonemačke pokrajine čini svoje. Posle poraza na izborima u Brandenburgu, Zeleni su već obezglavljeni. Njihov liderski dvojac podneo je neopozivu ostavku.
Liberali su se, posle ponižavajućeg debakla u Brandenburgu (ostali su ispod jednog procenta!) suočili s dosad najdubljom, gotovo egzistencijalnom krizom.
Alarm je uključen. Više nije pitanje može li se zaustaviti nezaustavljivi uspon i pohod anatemisane Alternative za Nemačku. I činjenica da su "više desno od desnih" prvi put postali najjača politička snaga u jednoj pokrajini (Tiringija).
Fatalne posledice
Kao gotovo sudbinsko, posle svega, nameće se pitanje koje lebdi nad Nemačkom, kao bauk, onaj vajmarski: kako na usitnjenoj i dramatično polarizovanoj političkoj sceni, sa slabljenjem političkog centra, kao stožera, i jačanjem polova na levoj (Savez Sara Vagenkneht) i desnoj (Alternativa) strani sklapati (gotovo nemoguće) koalicije.
Biće to, pokazuje se već, vraški teško i u tri istočne pokrajine. I najverovatnije posle izbora za Bundestag u septembru 2025. godine. Ako ne dođe do gašenja "semafora" (upravo plamti "rat" s međusobnim optuživanjem među strankama vladajuće koalicije) pre toga.
Najuticajniji nemački politički nedeljnik "Špigl" piše da bi septembar 2025. lako mogao da bude repriza septembra 2024: kad (opet) može biti problema sa sklapanjem koalicije koja treba da vlada najmnogoljudnijom zemljom u srcu Starog kontinenta.
To bi, konstatuje ovaj nedeljnik, bilo (posledično) daleko fatalnije nego u pokrajinama: na saveznom nivou odlučuje se o velikim, sudbonosnim pitanjima unutrašnje i spoljne politike. I konačno: pitanjima rata i mira...
