Suočena s dubokom ekonomskom krizom (druga godina zaredom bez privrednog rasta), Nemačka se suočava (i) sa političkom dramom.
Konačno gašenje "semafora", vladajuće koalicije do srede uveče (6. novembar) izazvalo je politički potres u ovoj zemlji koji je bacio u zasenak čak i tako planetarno važnu vest: spektakularni povratak Donalda Trampa u Belu kuću.
Zemlja se zatresla u Berlinu. "Semafor" je (već) istorija, neslavna istorija, konstatovao je najuticajniji nemački politički dnevnik "Frankfurter algemajne cajtung". Uz sumornu opasku: Nemačka ide u susret još težim vremenima…
Dobra vest
Drugi, takođe uticajni dnevnik, minhenski "Zidojče cajtung", vidi u gašenju "semafora" dobru vest za Nemačku: ova vlada bi bila pogubna za Republiku da je potrajala još godinu dana.
To misli i komentator nedeljnika "Špigl". Diletantska predstava (vladajuće koalicije) završila se farsom. I jedno je sigurno: za ovom neurotičnom družinom niko neće pustiti suzu…
Politički potres se, međutim, nije desio iznenada, bez najave: "semafor" je dugo "treptao" pre nego što se konačno ugasio. Vlada "nespojivih" koalicionara "umirala je na rate".
Uprkos svemu tome, Nemačka se najednom našla u situaciji neuobičajenoj za njenu parlamentarnu istoriju: u ovoj zemlji su prevremeni, vanredni izbori zaista iznimno retki.
Ovaj autor se priseća da se zemlja (tada je bila u pitanju Zapadna Nemačka) našla u sličnoj situaciji u vreme vladavine (takođe socijaldemokratskog) kancelara Helmuta Šmita: socijaldemokratskom kancelaru su, sasvim neočekivano, okrenuli leđa njegovi koalicioni partneri, liberali Hansa Ditriha Genšera.
Učinili su to pučistički: njihov čovek, moćni ministar privrede grof Oto Lambsdorf podneo je kancelaru "reformski papir" koji su socijaldemokrate promptno odbile kao neprihvatljiv ultimatum.
Usledilo je glasanje o (ne) poverenju vladi u Bundestagu. Lider opozicije, konzervativac Helmut Kol obezbedio je, dakako uz pomoć pučista (čitava operacija je tajno unapred pripremana i pripremljena) parlamentarnu većinu i – postao novi kancelar. Njegovom poraženom imenjaku, Šmitu, nije ostalo ništa drugo nego da mu čestita i prepusti kancelarski tron.
Da li je i sada iza scene pripremana, i pripremljena slična situacija? O tome će se nešto pouzdanije znati tek kad ovo danas postane juče.
U danima koji su prethodili "sudbonosnoj sredi" (6. novembar), kada je nesložna družina trebalo konačno da preseče neizvesnost, da nastavi u "davljeničkom zagrljaju" (sve tri stranke su dugo i panično bežale od prevremenih, za sve tri gubitničkih izbora) u medijima i političkim krugovima se spekulisalo da nad kancelarom Šolcom lebdi "duh" (odavno počivšeg) grofa Lambsdorfa. U novom "izdanju".
I zaista, neke analogije postoje. Lider liberala i ministar finansija Kristijan Lindner je i ovoga puta sročio "reformski dokument" koji su njegovi partneri, socijaldemokrate i zeleni takođe "pročitali" kao politički eksploziv za razbijanje koalicije.
Neodlučni kancelar je radikalnim potezom – otpuštanjem ministra finansija - pokušao da povrati kontrolu nad situacijom koja mu je odavno izmakla. Optužio je Lindnera da je stranačke interese stavio iznad državnih. I da je izgubio njegovo poverenje.
Politički triler
Politički triler je potom krenuo svojom dinamikom. Kancelar je urgentno zatražio od šefa države (takođe socijaldemokrate) Franka Valtera Štajnmajera da zvanično (kako nalaže Ustav) uruči ministru "otpusnicu". Štajnmajer je to, takođe promptno, učinio.
Svi ministri iz redova liberala, osim jednog (koji je ostao lojalan kancelaru) solidarisali su se sa svojim šefom Lindnerom.
Manjinska vlada socijaldemokrata i zelenih nema više većinu u parlamentu. Kancelaru ne ostaje ništa drugo nego da se suoči sa izglasavanjem (ne)poverenja u Bundestagu.
Šolc je saopštio da će to učiniti 15. januara, kako bi otvorio put za organizovanje prevremenih izbora krajem marta. Redovni su, inače, trebalo da se održe 28. marta 2025. godine.
Nestrpljivi i ambiciozni lider opozicije, predsednik Hrišćansko demokratske unije (CDU) Fridrih Merc ne bi, međutim, da čeka. Tvrdi da zemlja suočena sa krizama, ekonomskom i političkom, u ovako dramatičnim međunarodnim okolnostima ne bi smela ni časa da ostane bez stabilne vlasti. Zahteva da se o poverenju vladi glasa odmah, a da se izbori raspišu (već) za januar sledeće godine.
U žurbi Fridriha Merca krije se moguća zamka koju bi Šolc po svaku cenu da izbegne: i on bi, na istoj sednici Bundestaga, ako obezbedi parlamentarnu većinu, mogao poput velikog stranačkog prethodnika Kola, da se, i pre izbora, domogne najvažnijeg političkog položaja u zemlji.
Nemački mediji su poslednjih dana primećivali da Lindner sve učestalije govori "Mercovim glasom". Političko "koketiranje" sa najjačom strankom u parlamentu, Hrišćansko demokratskom unijom (CDU), uveliko je počelo.
Sve govori da će stranka koja je dala najveći broj kancelara, počev od Konrada Adenaura do Angele Merkel, i koja je, u ukupnom zbiru, najduže vladala zemljom, opet preuzeti kormilo vlasti.
Pitanje je samo sa kim. Sama ne može računati na apsolutnu većinu. Nikad joj to, uostalom, ni u prošlosti nije uspevalo. Kao ni njenim (dosad) glavnim rivalima, nekad takođe moćnoj Socijaldemokratskoj partiji (SPD).
Pokušaj da se to, nakon minulih parlamentarnih izbora, učini sa "jamajka koalicijom", sačinjenom od stranaka čije političke boje odgovaraju zastavi Jamajke – demohrišćani (crno), ekolozi (zeleno) i liberali (žuto) – na samom startu je propao. I ovog puta zbog – svojeglavih liberala.
U licitiranju s razlozima koji su doveli do konačnog kraha "semafora", stvar se najpre vraća na početak. Iznova se konstatuje da je to bila zaista koalicija "nespojivih": tri stranke posve različitih programskih opredeljenja i ideologija.
Šolcov pokušaj da reši "kvadraturu kruga" lansiranjem parole da "suprotnosti mogu da se privlače" završio se totalnim fijaskom. Izostalo je poverenje s kojim se računalo u "koaliciji ravnopravnih". A rat u Ukrajini "torpedovao" je koalicione sporazume i projekte s kojima je računao svako od koalicionara.
Krah nemačke formule prosperiteta
Dramatično je uzdrmana "arhitektura" nemačkog ekonomskog uspeha i prosperiteta koja se svodila na jednostavnu formulu: moćna automobilska, prerađivačka i hemijska industrija, sigurni i jeftini ruski energenti i veliko kinesko tržište.
Praizvor svih problema sa kojima se sada suočava Nemačka, u ekonomskom i političkom smislu, iznuđeni (gotovo samoubilački), po očiglednom diktatu Vašingtona, raskid sa Rusijom i ruskim energentima.
Nemačka više nije ličila na sebe. Najjača privreda Starog kontinenta izgubila je svoj snažni zamah i konkurentnost. Usledila su politička varničenja i radikalizacija političke scene, sa slabljenjem političkog centra i jačanjem političkih polova, na desnici i na levici.
Da li je malerozni Olaf Šolc mogao da izbegne vašingtonsku ultimativnost?
Helmut Kol je odbijao da saučestvuje u problematičnim američkim pohodima (zalivski ratovi) "ček diplomatijom": nadoknađivao je (izdašno) Vašingtonu ratne troškove.
Kolov naslednik Gerhard Šreder se "drznuo" da odbije poziv Džordža Buša Mlađeg da se svrsta pod njegov ratni barjak u napadu na Irak. Imao je u tome jake "oslonce": stvorena je (prvi put) antiratna koalicija koju su činili ruski predsednik Vladimir Putin, njegov francuski kolega Žak Širak i nemački kancelar.
Šreder, međutim, nije imao snage da se odupre američkom pritisku i Bilu Klintonu 1999. godine: učešćem u NATO agresiji protiv Savezne Republike Jugoslavije (zapravo protiv Srbije) uveo je zemlju prvi put posle Drugog svetskog rata i treći put u jednom veku.
Olaf Šolc nije bio državnik takvog formata da se odupre pritisku (pre)moćne Amerike. Neće, ipak, biti u situaciji da Nemačku uvede u (ponovni) rat s Rusijom, iako je već duboko zagazio u ukrajinsku ratnu lavu: njegovi dani na kancelarskom tronu su (već) odbrojani…