Ruski rulet Fridriha Merca

Tek posle niza neuspešnih pokušaja postao je lider stranke (od 31. januara 2022), a u prvom pokušaju bi mogao da osvoji kancelarski tron: Hrišćansko-demokratska unija (CDU), zajedno sa svojom „posestrimom“ iz Bavarske, Hrišćansko-socijalnom unijom (CSU) kandidovala je Fridriha Merca za najvažniji politički položaj u zemlji.

Sa dobrim, iako ne i apsolutnim izgledima: unija konzervativaca bi mogla, sudeći po najnovijim istraživanjima javnog mnjenja, na prevremenim parlamentarnim izborima 26. februara da osvoji najviše glasova. Između 30 i 32 odsto. I što bi moglo da bude presudno: duplo više od glavnih rivala socijaldemokrata.

Bila bi to zakasnila satisfakcija čoveku koji je u nepoštednoj borbi za vlast sa Angelom Merkel uvek izlazio kao gubitnik. Nikad, međutim, nije bacao koplje u trnje. I kad je, povremeno, napuštao politiku, vraćajući se u nju iz sveta biznisa kao milioner, ništa se nije menjalo u njegovoj (pre)naglašenoj ambicioznosti.

 Čekajući desetog kancelara

Ako se to dogodi, a svi su izgledi da hoće, Merc bi, kao deseti nemački kancelar, sa svojih 69 godina, u času stupanja na položaj šefa vlade, bio najstariji posle Konrada Adenauera. Ovome je to, sticajem posleratnih okolnosti, pošlo za rukom sa sedamdeset i tri godine.

 Ko je, dakle, Fridrih Merc i šta Nemačka i njeno evropsko okruženje (nedovoljno za globalne aršine) može da očekuje čekajući (jubilarno) desetog kancelara?

 U venama ovog pravnika i uspešnog (korporativnog) advokata, člana mnogobrojnih upravnih odbora važnih firmi, jedno vreme predsedniku nadzornog odbora nemačkog ogranka planetarno najbogatijeg američkog (međunarodnog) fonda BlekRok, uvek je tekla politička krv.

 Kao pripadnik demohrišćanske mladeži, našao se među potpisnicima takozvanog "Andskog sporazuma", naglašeno ambicioznih junoša koji su se, u pohodu na osvajanje političke moći, u podnožju ove planine, obavezali da će, jedan drugoga, pomagati, nikako odmagati u ličnim (političkim) karijerama.

 Gubitnik u "dvobojima" sa Merkelovom

Glavna prepreka Mercu pojavila se, međutim, izvan ovog (isključivo muškog) kruga:   u Angeli Merkel. "Istorija" ove dve ličnosti, posve različitih profila, ne samo prirodnih nego i političkih (Merkelova je "nagnula" stranku ulevo, Merc skreće njeno klatno upadljivo udesno) satkana je od mnoštva nesporazuma.

Onaj ključni, bivša kancelarka formulisala je, lakonski, u tek obelodanjenim memoarima: Merc je po svaku cenu hteo vlast, ja sam po svaku cenu takođe htela vlast.

U tom dvoboju Angela je bila spretnija i uspešnija od Fridriha: najpre ga je istisnula sa (moćne) pozicije šefa poslaničkog kluba u Bundestagu, a potom ga, zahvaljujući (velikom) uticaju koju je imala u stranci, osujetila nekoliko puta da postane njen lider.

Osvajanje kancelarskog trona Merc bi doživeo i kao (makar zakasnelu) malu osvetu Angeli Merkel, čiju je politiku, i onu stranačku i onu državnu, neprestano i gotovo frontalno, kritikovao, tražeći raskid sa njenom erom.

 Sklonost političkim "gafovima"

Sada su njegovi tonovi nešto pomirljiviji. Zaoštravanje odnosa sa Merkelovom, procenio je, ne bi bilo uputno u izbornoj kampanji: iako poodavno u političkoj penziji, njen uticaj, ni u stranci ni društvu, nije zanemarljiv.

Ratne sekire su zakopane. Palo je, makar formalno, pomirenje. Merc je, na stranačkoj svetkovini povodom sedamdesetog rođendana Angele Merkel, održao prigodnu besedu.

Bivša kancelarka mu, dakle, ne može više biti smetnja i prepreka u pohodu na kancelarski tron. To sada, upozoravaju nemački mediji, može biti on sam sebi. Sklon, inače, "gafovima", nije isključeno i da u kratkoj izbornoj kampanju, neočekivano umanji sopstvene šanse.

Baratanje (apsurdnim) ultimatumima

Iako se na parlamentarnim izborima glasa za stranku (stranke) a ne, direktno i neposredno, za njenog (njihovog) kandidata za kancelara, eventualni "gafovi" kandidata za najvažniji politički položaj i njihova izričitost u izjašnjavanju o politički najosetljivijim, "gorućim" pitanjima i temama, mogu uticati na konačan ishod i rezultat izbora.

A nezaobilazna tema na februarskim izborima u Nemačkoj biće, između ostalog, pitanje rata u Ukrajini. I još preciznije, u zaoštrenijoj formi: pitanje (potencijalno  globalnog) rata i mira.

 A tu je, na toj temi, pretendent na kancelarski tron već usijao političku atmosferu ratničkim pokličem. Izjavio je da će, ako postane predsednik vlade, postaviti Rusiji dvadesetočasovni ultimatum: ako smesta ne prestane s bombardovanjem i razaranjem važnih infrastrukturnih objekata, poslaće Kijevu rakete "taurus" kojima se može ciljati Moskva.

Zapaljiva tema

Famozni "taurusi" su tako već postali prvorazredna, politički zapaljiva izborna tema koju Olaf Šolc, osokoljen stranačkom odlukom da, iz gubitničke pozicije, krene u trku za ponovno osvajanje kancelarskog trona, nije mogao da zaobiđe.

 Naprotiv. Kao da je ovaj Mercov ratni poklič dobrodošao maleroznom i odlazećem kancelaru. Iako je zemlju (već) uvukao duboko u ukrajinsku ratnu lavu, i prilikom nedavne posete obećao Kijevu veliku pomoć u novcu i naoružanju (tenkovi, dronovi), Olaf Šolc ima nameru da se, u izbornoj areni, profiliše kao "kancelar mira".

Iskoristio je, u tom kontekstu, jedan predizborni skup u Berlinu da upozori na (potencijalno) dramatične, fatalne posledice Mercovog "ultimatuma" Rusiji za samu Nemačku.

Fridrih Merc, rekao je Šolc, želi da postavi ultimatum Rusiji, nuklearnoj državi. Otvoreno je u Bundestagu rekao da će, ako Vladimir Putin ne uradi to što Nemačka želi, narednog dana će nemačke krstareće rakete ("taurusi") biti lansirane duboko unutar ruske teritorije.

Mogu samo da kažem, nastavio je Šolc: oprez! Ne sme se igrati "ruski rulet" sa bezbednošću Nemačke. I dodao: iako mnogi na mene vrše pritisak, neću isporučiti krstareće rakete koje mogu da stignu do Moskve. I uveravam vas: neću promeniti (taj) stav…

Sam Merc je, ne zbog Šolcovog upozorenja, nego, očigledno, suočavanja sa činjenicom da bi igranje na "ratnu kartu" moglo da bude politički problematično, pokušao (naknadno) da svoj reski (i apsurdni) ratni poklič "umota u pamuk": povlačiće poteze u "evropskom okviru", u saglasju sa liderima drugih evropskih zemalja.

Tako će, kaže, postupati i oko takođe politički eksplozivnog pitanja ulaska Ukrajine u NATO . Zakleti "atlantista", gorljivi i bespogovorni podržavalac Ukrajine u ratu s Rusijom, sada (najednom) poručuje da to neće činiti na svoju (nemačku) ruku…