Minhen 2007. i 2025: Dva istorijski duboka reza

Evropljani, očigledno, nisu u stanju da izvuku pouke ni iz tako šokantnih situacija sa kojima se, u kritičnim trenucima, suočavaju.

Nisu uspeli da to učine posle reskih, a otrežnjujućih upozorenja Vladimira Putina iz njegovog istorijskog (i proročanskog) govora na Minhenskoj konferenciji (februar 2007), s fatalnim posledicama koje su usledile. Uključujući i onu najdrastičniju i najtragičniju: pod vlašću Bajdenovih demokrata, Vašington ih je gurnuo u pogibeljni ukrajinski rat koji je same Evropljane (Evropsku uniju) učinio najvećom žrtvom.

Evropljani opet rizikuju da budu žrtva sopstvene kratkovidosti: nisu, očigledno, u stanju ni sada, februara 2025. godine, da pročitaju "znake istorije" koji (bar za sada) s novim (miroljubivim) vetrovima stižu s one (ovoga puta republikanske) strane Atlantika.

Haotični pariski samiti

Tu evropsku ošamućenost najbolje ilustruje (prvi) haotičan pariski samit, sazvan urgentno, u ratnoj groznici "spasavanja" Kijeva od (već) izgubljenog rata, dan pre uspešno okončanog prvog susreta visokih predstavnika Sjedinjenih Američkih Država i Rusije u Saudijskoj Arabiji, istorijskog značaja i globalnih pretenzija: otvara put ne samo za okončanje rata u Ukrajini i trajnom miru, nego, i pre svega, oživljavanje (zamrlih) partnerskih odnosa Moskve i Vašingtona, s naznakom (možda radikalnog) preoblikovanje međunarodnog poretka.

I, kako to obično biva sa Evropljanima u ovako delikatnim i problematičnim pitanjima, ni na neformalnim "krnjim" (uskraćeni su, naime, pozivi svim članovima evropske familije, posebno kritičarima ratne EU politike, Mađarskoj i Slovačkoj) pariskim samitima nije postignuta saglasnost oko ključnih stavki dnevnog reda, osim zavetnih obećanja da će pomagati Kijev "dokle god bude trebalo“.

Izostali su, međutim, odgovori kako to učiniti. I kad je reč o finansijama (kase su već prazne) ni oko preuzimanja obaveza koje im Vašington velikodušno prepušta posle okončanja rata. Jedni su spremni da odmah pošalju vojsku u Ukrajinu (Britanci), dugi izričito protiv (Nemci i Poljaci).

Odlazeći nemački kancelar Olaf Šolc pokušao je da se, samo nekoliko dana pred parlamentarne izbore, profiliše kao pacifista. Odbija, kad je reč o slanju vojnika, da učestvuje u "neprikladnoj debati, u pogrešno vreme, o pogrešnoj temi". Taj scenarij se, po njemu, ne može realizovati bez Amerikanaca u glavnoj ulozi. A Vašington baš to neće…

Tornado u najavi

Ako je u minhenskom "slučaju Putin" iz 2007. godine za, tada još (makar naizgled) jedinstveni Zapad bio zaista zatečen, reagujući na govor ruskog predsednika samouvereno, odbijajuće i arogantno, ovoga puta, u "slučaju Vens" nije bilo, ili nije trebalo da bude, iznenađenja: tornado koji je protutnjao bavarskom prestonicom na otvaranju minhenskog bezbednosnog skupa bio je najavljen.

Pa, ipak, usledio je (opet) šok. Ono što je Trampov izaslanik i potpredsednik sasuo neuvijeno, direktno (kao što je to svojevremeno učinio i Putin) u lice Evropljanima, posebno, domaćinima, prevazišlo je, konstatuju nemački komentatori, i najsumornija očekivanja i predviđanja.

U dvorani luksuznog minhenskog hotela atmosfera je pred Vensov izlazak za govornicu bila, konstatuju mediji, toliko napeta da se mogla gotovo fizički opipati. Ono što je usledilo u narednih osamnaest minuta, koliko je trajao Vensov govor, zvučalo je u nemačkim ušima rezonantno i zapanjujuće provokativno.

Ovu minhensku konferenciju pamtićemo posle nekoliko godina kao "dubok rez", konstatovao je lider Hrišćansko demokratske unije (CDU) i najizgledniji kandidat za novog kancelara. Sada kada se Amerika postepeno povlači i možda sasvim povuče, vreme je da se Evropa probudi i preuzme odgovornost za sopstvenu budućnost. A Evropa očekuje, nastavlja Merc, njegove zemlje, "uspavane sile srednje veličine", da u preuzimanju te odgovornosti ima lidersku poziciju.

Košmarno buđenje

Iz košmarnog buđenja Nemci su shvatili da u transatlantskim odnosima ništa više neće biti kao što je bilo. Raselina biva sve dublja i bolnija. Naša zajednička "vrednosna osnova" više nije zajednička, primećuje, s neskrivenom gorčinom predsednik Minhenske konferencije Kristofer Hojzgen, nekadašnji (glavni) savetnik Angele Merkel za spoljnu politiku, a potom nemački ambasador u Sjedinjenim Američkim Državama.

Ideološki lepak "zajedničkih vrednosti" koji je decenijama držao Zapad na okupu, očigledno više ne funkcioniše. A Vens je upravo na toj temi, uz retoričko pitanje – šta mi to danas (zajednički) branimo – okrenuo prevrnutu evropsku čarapu na lice i pokazao zjapeći raskorak između priče o visokim demokratskim principima – dogma koju Evropljani drugima, kad god to mogu i gde god to mogu ultimativno diktiraju – i njihovom praktikovanju u sopstvenoj kući.

O njima, upozorio je Vens, ne treba samo pričati, njih "treba živeti". Sledio je potom čitav spisak primera koji ubedljivo govore o dvoličnosti evropske (i nemačke) politike, o čemu se svedočilo i na ovom portalu: od poništavanja legalnih predsedničkih izbora u članici Evropske unije, Rumuniji, do anatemisanja Alternative za Nemačku, stranke za koju podržavaju milioni građana.

Evropa pretnja samoj sebi

Vens upozorava da najveća pretnja Evropskoj uniji nisu ni Rusija ni Kina, već pretnja iznutra – u činjenici da Evropa napušta sopstvene fundamentalne vrednosti. Od gašenja slobode mišljenja do ignorisanja volje građana.

Ono što nemačka demokratija, niti bilo koja druga, neće preživeti jeste poruka milionima birača da se njihova mišljenja, brige, težnje i pozivi u pomoć, ne uvažavaju… Kriza sa kojom se suočava ovaj kontinent jeste ona koju ste sami stvorili... I, na kraju, poruka i opomena upućena direktno Nemcima, u kontekstu odnosa mejnstrim stranaka prema Alternativi: Ako bežite od svojih birača, Amerika ne može ništa učiniti za vas…

Vens je otišao korak dalje – izbegao je razgovor sa kancelarom Olafom Šolcom, a sastao se sa kandidatkinjom Alternative za Nemačku Alis Vajdel, uprkos činjenici da su organizatori minhenskog skupa zabranili učešće poslanicima ove partije. Zvanični Berlin je to doživeo kao smišljenu provokaciju i veliki šamar.

Politička dvoličnost

A sada o onom prvom, Putinovom rezu. Proročansku i istorijsku vrednost govora ruskog predsednika u Minhenu 19. februara 2007. godine potvrdilo je vreme. Čekalo se, inače, (pre)dugo da i Vašington, s novom republikanskom administracijom, konstatuje da je rat u Ukrajini bilo moguće (i trebalo je) izbeći.

Samo da Zapad nije bio politički dvoličan i prevrtljiv, gazeći sopstvena obećanja i garancije.

U polemičnom tonu, govoreći "ono što misli", direktno i neuvijeno, a ne ispraznim diplomatskim formama, Putin je podsetio, između ostalog, na garancije koje je Sovjetskom Savezu 17. februara 1990. godine dao tadašnji generalni sekretar zapadne vojne alijanse (Nemac) Manfred Verner da se NATO vojska neće raspoređivati izvan teritorije (već) ujedinjene Nemačke.

Betonski blokovi Berlinskog zida odavno su postali suveniri, rekao je tom prilikom Putin, uz važno podsećanje: pad Zida bio je moguć zahvaljujući istorijskom izboru naroda Rusije u korist demokratije, slobode, otvorenosti i iskrene saradnje sa svim članovima velike evropske porodice.

Otvorena ruska ruka bila je, dakle, pružena. Usledilo je, međutim, upozorio je Putin iscrtavanje novih podela i podizanje zidova koji nas, iako virtuelni, dele i seku naš kontinent. I zar je zaista moguće, pitao se, da će opet biti potrebno mnogo godina i nekoliko generacija političara da uklonimo te nove zidove?

Bilo je, očigledno i nažalost, potrebno. Da li je konačno stigao taj čas s Trampom u Beloj kući i otvaranjem dijaloga između Moskve i Vašingtona? Uz sav oprez, možda…