Minulih dana obeležena je šezdeset peta godišnjica podizanja Berlinskog zida (13. avgust 1961). Monstruozne betonske građevine, koja je bila čedo i ostala drastični simbol Hladnog rata.
U njegovoj sudbini, nastanku i nestanku, sudbinsku ulogu imala su, i odigrala, dva sovjetska lidera, Nikita Hruščov i Mihail Gorbačov. Prvi direktno, kad je podizan, iako ne u bukvalnom smislu, drugi indirektno, kad je rušen, ali takođe odlučujuće.
Na samitu lidera tri pobedničke zemlje, Sovjetskog Saveza (Josif Staljin), Sjedinjenih Američkih Država (ovoga puta novi predsednik Hari Truman) i Velike Britanije (Vinston Čerčil) i (čuvenoj) Potsdamskoj konferenciji (1945. godine) poražena Nemačka podeljena je na četiri okupacione zone (jednu je dobila i Francuska).
Od okupacionih zona nastale su 1949. godine dve nemačke države. Od tri pod kontrolom zapadnih sila Savezna Republika Nemačka (Zapadna Nemačka). Od one istočne (sovjetske) Nemačka Demokratska Republika (Istočna Nemačke).
Dve države, dva različita puta
Dve države, nesrazmerne po veličini, krenule su, po diktatu pobedničkih i okupacionih sila, posve različitim putevima, sve više se udaljavajući u ideološkom, političkom i vojnom smislu: Zapadna u kapitalizam (kasnije i NATO), Istočna u socijalizam (i Varšavski pakt).
Prva je uz izdašnu pomoć, posebno američku (Maršalov plan) uspešno lečila razarajuće ratne rane: na njenom tlu nastaće, istina godinama kasnije, čuveno "nemačko privredno čudo".
Glavni grad Berlin je u onim podelama među ratnim pobednicima takođe podeljen na četiri sektora. Uživao je, međutim, neku vrstu specijalnog statusa, s prividom nepodeljenog grada.
Privid nedeljivog grada u oštro podeljenoj zemlji trajao je sve dok ga nije drastično preseklo podizanje famoznog Berlinskog zida u avgustu 1961. godine.
Strah da zemlja "ne iskrvari"
Život u velikom, razorenom gradu, do tada je intenzivno pulsirao. Desetine hiljada građana prelazilo je dnevno, za poslom ili školovanjem, s jedne na drugu stranu sektorske granice. Sve dok se to nije pretvorilo u lavinu ljudi iz Istočne Nemačke, koja je odlazila bez povratka na zapadnu stranu, u Zapadnu Nemačku.
Računa se da je od njenog nastanka, 1949. godine do 1961, (bar) tri puta manju Nemačku Demokratsku Republiku napustilo, odlaskom u Zapadnu Nemačku, oko četiri miliona njenih građana. Najviše (osamdeset odsto) preko Berlina.
Ta nezadrživa lavina će 1961. godine podići Berlinski zid, kao što će ga druga, takođe nezaustavljiva lavina (o čemu nešto kasnije) srušiti 1989. godine. Iznenada i preko noći u oba slučaja.
Podignut uz aminovanje i zaštitu zvanične Moskve, Berlinski zid je pao kad je ta i takva zaštita zvanične Moskve izostala.
Tadašnji lider Istočne Nemačke Valter Ulbriht, nemoćan da zaustavi razarajuću lavinu, očajnički je zapomagao. Od sovjetskog ambasadora urgentno je zahtevao da prenese Hruščovu: situacija u zemlji je pred eksplozijom, iskrvariće, ako se nešto energično ne preduzme.
Hruščovljeva dilema
Između dve opcije koje su mu, objasniće kasnije Hruščov, stajale na raspolaganju, izabrao je zid. Prva je bila da se obustavi avionski saobraćaj ka Zapadnom Berlinu, ostrvu usred istočnonemačke teritorije. Hruščov nije hteo, i nije, kaže, smeo da posegne za tako radikalnim potezom koji bi, neminovno, vodio u sukob, verovatno i ratni, sa Sjedinjenim Američkim Državama.
Dao je saglasnost da se podigne zid. Bila je to moja odluka, reći će, kasnije, u razgovoru sa zapadnonemačkim ambasadorom u Moskvi: nije hteo da se krije iza Ulbrihtovih "slabašnih leđa".
Sam Hruščov nije imao "visoko mišljenje" o "antifašističkom bedemu", kako ga je označavalo i objašnjavalo istočnonemačko rukovodstvo. O njegovom postojanju i trajanju vremenski se nije precizno izjašnjavao. Nestaće, govorio je, kad budu nestali razlozi za njegovo podizanje. Na to se čekalo dvadeset osam godina...
Akcija Iks
Uz Hruščovljevo aminovanje, u potpunoj tajnosti, pripreman je i pripremljen plan čija realizacija će, kao politička bomba, uzdrmati svet. Iznenađenje je bilo, zaista, potpuno i šokantno. Moćne zapadne obaveštajne agencije, kakva je nesporno američka CIA i (ne u istoj ravni) zapadnonemački BND, nisu uspele da ga provale.
Neposrednom realizacijom tajnog plana, "Akcijom Iks", rukovodio je neposredno u noći 13. avgusta član Politbiroa, potonji neprikosnoveni lider Istočne Nemačke, Ulbrihtov naslednik Erih Honeker.
Pod njegovom komandom pokrenuto je hiljade vojnika nacionalne armije, u punoj borbenoj i bojnoj gotovosti. Jedna divizija ušla u centar grada. Druga je opasivala prsten oko Zapadnog Berlina.
Pod njihovom zaštitom, najpre je, u hitnji, razvučena bodljikava žica. Kasnije će granica biti obezbeđena visokim (gotovo četiri metra na nekim "deonicama") betonskim zidom i sistemom prepreka kakav nije viđen ni na jednoj granici u svetu.
Bio je to šok za građane i na jednoj i na drugoj strani: granica je zasecala na nekim mestima i bukvalno kroz kuće. I posebno za političare.
Šok i razočaranje Vilija Branta
Tadašnji gradonačelnik Zapadnog Berlina Vili Brant, potresen nastankom "betonskog koncentracionog logora u srcu grada", bespomoćno je tražio pomoć od zapadnih komandanata.
Tu se suočio s prvim razočaranjem: nisu bili nadležni da bilo šta preduzmu na svoju ruku. Veće i dublje razočarenje stiglo je s druge strane Atlantika. Predsednik SAD Džon Kenedi ga je upozorio da nije spreman da ratuje zbog Berlina. Uz objašnjenje: to što se dogodilo tiče se građana Berlina, a ne statusa pobednika u njemu.
Kenedi će dve godine kasnije pokušati da ublaži efekat tog dramatičnog razočarenja.. Uspeće da to učini u govoru pred desetinama hiljada građana Zapadnog Berlina (školama je bilo dozvoljeno da toga dana ne rade). Njegova rečenica "Ich bin Berliner" (Ja sam Berlinjanin) ući će u istoriju.
Rušenje jednog sveta
Onako kako je preko noći nastao, Berlinski zid će takođe preko noći nestati. S takođe istorijskim posledicama. Njegovim rušenjem srušiće se čitav jedan svet koji je počivao na hladnoratovskoj "ravnoteži straha".
Nju će, s godinama, u trijumfalizmu zapadnih "pobednika Hladnog rata", nastati razložan strah od neravnoteže. Svet dramatične neizvesnosti u kojem upravo živimo.
I kao što je ranija lavina dovela do podizanja zida, lavina ga je i srušila. Istočna Nemačka je tog leta i jeseni 1989. ključala od zbog – neslobode. Desetine hiljada njenih građana, koji su turistički mogli da odu samo u susedne socijalističke zemlje, opsedale su toga leta zapadnonemačke ambasade u Pragu i Budimpešti, zahtevajući da odu u Zapadnu Nemačku.
Usledile su, koncem leta i početkom jeseni, nikad u ovoj zemlji tako masovne demonstracije u velikim gradovima. Posebno masovne u Lajpcigu i Berlinu. Najpre pod parolom "Mi smo narod", s naglaskom na prava koja bi trebalo da imaju. Potom je ta parola dopunjena jednom rečju, koja će se pokazati sudbonosnom: "Mi smo j e d a n (znači: jedinstven) narod", koja je upućivala na – ujedinjenje.
Honekerov pad
U haotičnoj i dramatičnoj atmosferi, dotad nedodirljivi Honeker bio je prinuđen na ostavku. Istočnonemačko rukovodstvo je shvatilo da bi vrag mogao da odnese šalu, ako je već nije odneo. Trebalo bi otvoriti "ventil" na "pretisovom loncu": pod hitno liberalizovati režim putovanja i odlazaka preko granice.
Tog devetog novembra zasedao je Centralni komitet partije. Novi lider, Honekerov naslednik Egon Krenc, poslao je člana Politbiroa Gintera Šabovskog na konferenciju za štampu koja je bila zakazana za 18 časova. U papirima koje je poneo, nalazila se i odluka o slobodi putovanja, bez velikih birokratskih peripetija i zabrana.
Imaš u rukama svetsku senzaciju, rekao je, navodno, novi lider Šabovskom. Krenc je to potvrdio prisećajući se znatno kasnije, kao politički penzioner, istorijskog trenutka koji će faktički biti sudbonosan za njegovu zemlju. I označiti kraj nemačke socijalističke države.
Reč koja je srušila Zid
Šabovski se tek pri kraju konferencije sa mnogobrojnim novinarima, među kojima je bilo daleko više stranih nego domaćih, setio one "svetske senzacije". Saopštio je da građani Istočne Nemačke koji to žele mogu s važećim dokumentima da slobodno putuju preko graničnih prelaza ka Zapadnoj Nemačkoj.
Svetska vest. Iz jedne tako zatvorene zemlje bila je zaista već tu. Usledilo je pitanje jednog stranog novinara: da li su u to uključeni i prelazi prema Zapadnom Berlinu.
Šabovski je odgovorio potvrdno.
Usledilo je dodatno pitanje dopisnika italijanske agencije ANSA i jedna reč Šabovskog koja će, bukvalno, srušiti Zid. Kad odluka stupa na snagu, pitao je italijanski novinar. Šabovski je, preturajući pomalo zbunjeno i zatečeno po papirima, rekao: odmah!
Odluka je, inače, trebalo da zvanično bude saopštena tek ujutru sledećeg dana, kako bi se obavestili i za to pripremile nadležne vlasti. Posebno one granične.
Velike novinske agencije su se utrkivale koja će prva lansirati medijsku i političku bombu. Prvo je to učinio Rojters: u 19, 03.
Lavina građana istočnog dela grada nasrnula je, posle perioda zatečenosti i zbunjenosti, na granične prelaze. Još zbunjenijim i bespomoćnim graničarima nije ostalo ništa drugo: podigli su nevoljno rampe.
Te večeri je oko pedeset hiljada građana prešlo granične dotad u Zidu "zapečaćene" prelaze na zapad, dočekana tamo bučnom dobrodošlicom i proključalim emocijama.
Zid dug sto pedeset pet kilometara, koji je delio ne samo jedan grad, nego, u simboličnom i faktičkom smislu, jedan svet, nije, naravno, fizički srušen te noći. Postao je međutim potpuno izlišan.
Ruski poklon: ujedinjenje Nemačke
Ponovno ujedinjenje Nemačke se već naziralo, kao neočekivani ruski poklon. Te nesporne činjenice, u zapaljivoj rusofobiji, sadašnji nemački političari ne žele da se (pri)sećaju.
Na tlu Istočne Nemačke nalazila se u tom času moćna (gotovo pola miliona vojnika) sovjetska Zapadna armijska grupa, predviđena i projektovana da, u slučaju rata, za nekoliko sati izbije na Lamanš i Atlantik. Vojska je te dramatične i sudbonosne noći ostala u kasarnama.
I sovjetsko rukovodstvo je, kao i lideri zapadnih sila, bilo potpuno zatečeno onim što se zbilo 9. novembra. Ne i intenzitetom procesa koji su prethodili toj noći i njihovim mogućim posledicama.
Između Gorbačova i Honekera je uveliko i neskriveno varničilo. Na pitanje hoće li i on krenuti tragom Gorbačovljevih reformi – jasnost i perestrojka – Honeker je prkosno odgovorio: zašto bih, ako sused menja tapete, i ja to činio.
Usledio je Gorbačovljev "završni" udarac. Dolazeći na svečanost povodom četrdesete godišnjice postojanja Nemačke Demokratske Republike, novinarima je, ne spominjući Honekera, rekao: ko kasni, život ga kažnjava.
Mediji i političari u Bonu, tadašnjem glavnom gradu Zapadne Nemačke, to su, sećam se (bio sam u tom času stalni dopisnik "Politike") "pročitali" kao bespogovornu presudu: Gorbačov je "pustio Eriha Honekera "niz vodu"…
Pokazalo se: bez sovjetske potpore Berlinski zid nije mogao nastati, kao što bez sovjetske podrške nije mogao opstati…