Sve je počelo i pre nego što je obelodanjena kineska mirovna inicijativa. Reagovalo se, sportski rečeno, ne na prvu loptu, nego (i) pre prve lopte.
Zapadni političari i diplomate su, smišljeno i unapred slali pomešane (dvosmislene) poruke Pekingu. S jedne strane, naglašavali su da je, u ovom času, Kina jedina zemlja na svetu čiji bi uticaj u Moskvi, i na Moskvu, mogao da bude delotvoran. U isto vreme su, s druge strane, činili sve da joj oduzmu taj akreditiv i verodostojnost ozbiljnog i nepristrasnog "maklera".
U odašiljanju tih dvosmislenih poruka i upozorenja, koja su često zvučala kao pretnje Pekingu, svoj "doprinos" dala je i nemačka šefica diplomatije, rezolutna Analena Berbok. Moramo iskoristiti svaku šansu za uspostavljanje mira, pozdravila je, očigledno pritvorno, činjenicu da to, u ovom slučaju, čini upravo Kina, članica Saveta bezbednosti UN. A onda presekla: "Nemačka neće prihvatiti kineski predlog ako on uključuje zabranu isporuke zapadnog oružja Ukrajini. Bez toga bi ona bila izgubljena, a mi to ne možemo da dozvolimo."
Na ratnoj stazi
Uprkos poslednjim istraživanjima koja su pokazala da većina nemačkih građana (iznad 50 odsto) zahteva od zapadnih vlada da neizostavno ulože napore za diplomatsko rešenje krize u Ukrajini i rata koji bi mogao opasno da eskalira, vlada u Berlinu ostaje čvrsto na "ratnoj stazi". Kancelar Olaf Šolc uporno ponavlja: Rusija mora biti pobeđena u Ukrajini.
Jedan "apel za mir", pretvoren u peticiju, uzburkao je duhove i izazvao oštru polarizaciju u Nemačkoj. Peticiju su pokrenule dve uticajne dame, liderka opozicione Levice Sara Vagenkneht (supruga Oskara Lafontena, nekadašnjeg predsednika Socijaldemokratske partije, najpoznatijeg među čuvenim Brantovim "političkim unucima") i Alis Švajcer, vlasnica i glavna urednica "Eme".
Peticiju je za kratko vreme potpisalo više od pola miliona ljudi. Među njima veliki broj istaknutih intelektualaca, umetnika i političara.
U njihovom apelu se hitno zahtevaju dve stvari: obustavljanje daljih isporuka oružja Kijevu i započinjanje mirovnih pregovora. Uz konstataciju: Ukrajina može da dobije neke bitke uz podršku Zapada, ali ne može da dobije rat protiv najveće nuklearne sile na svetu.
Nimalo, očigledno, slučajno: već s nagoveštajem da će Peking izaći sa nekom vrstom mirovnog plana grunula je verbalna kanonada reskih upozorenja Kini. I otvorenih pretnji. Posebno ako bi, kojim slučajem, slanjem oružja i municije, priskočila u pomoć Rusiji. Činjeno je to nesustalo i bučno, bez ijednog pouzdanog dokaza o takvim kineskim namerama.
Šansa dijalogu i miru
Ta politička i medijska "kanonada" prigušila je, makar na kratko, ono što je moglo, i moralo, biti glavna vest s nedavno održane Minhenske konferencije o bezbednosti: dok su svi, ama baš svi, u NATO familiji govorili o ratu bez uzmicanja, čuo se, prvi put, jedan glas, kineski, da neizostavno treba dati šansu dijalogu i miru.
Izgovorio je to, hladeći, makar za trenutak, usijanu ratnu atmosferu, kao kontarpunkt bojovnicima koji su euforično tražili brz i neizostavan "poraz i slom Rusije", prvi kineski (partijski) diplomata Vang Ji.
Najglasniji i najrezolutniji u pokušaju da se kineski mirovni glas suzbije bili su (opet) Amerikanci šireći glasine o navodnim namerama Kine da "nelegitimno" šalje oružje Moskvi. U tome se ogledao svojevrstan cinizam spoljne politike Vašingtona: Sjedinjene Američke Države nesustalo i izdašno opremaju Tajvan naoružanjem, iako ga (formalno) ne priznaju, a prete Kini zbog eventualne isporuke oružja Rusiji.
Potpredsednica SAD Kamala Haris, koja je predvodila veliki američki (diplomatski) "desant na Minhen" (konferenciji je prisustvovalo više od 60 kongresmena i senatora), grmela je: svaki korak Kine da pruži pomoć Rusiji u "smrtonosnom oružju" samo bi "nagradio agresiju i nastavio ubijanje". Kao da američko oružje umesto granata i raketa u Ukrajini izbacuje maslinove grančice...
Harisovoj je asistirao šef američke diplomatije Entoni Blinken. Upozorio je "kolektivni Zapad" da bude "skeptičan" prema kineskoj inicijativi i pozivu na hitan prekid vatre. Moramo da budemo, rekao je Blinken, "neverovatno oprezni" zbog "zamki koje mogu da uslede".
12 tačaka
Pripremana je tako staza na koju će istrčati, kad kineski mirovni plan bude obelodanjen (24. februara), predsednik Džo Bajden. A on je presekao: kineska mirovna inicijativa nije prihvatljiva. Za njega dovoljan i ključni razlog: Moskva prihvata kinesku inicijativu. I konstatovao: kad je ruski predsednik pozdravlja, to ne može biti dobro.
Nisam video ništa u planu, bio je kategoričan američki predsednik, što bi ukazivalo na to da postoji bilo šta što bi bilo od koristi bilo kome osim Rusiji ako bi se sledio kineski plan. Sama ideja da Kina pregovara o ishodu rata, koji je "za Ukrajinu potpuno nepravedan", za Bajdena "jednostavno nije racionalna".
Bio je zaista simptomatičan i problematičan taj grozničavi napor zapadnjaka na skupu u Minhenu i neposredno posle njega da se unapred, na ciničan način, torpeduje kineska inicijativa i pre nego što se moglo utvrditi da li ona uopšte odgovara.
Da podsetimo: sadržaj kineske mirovne inicijative, pretočen u dvanaest tačaka, obelodanjen je tek posle okončanja Minhenske konferencije, 24. februara, s osnovnom idejom da su "dijalog i pregovori jedini pravi izlaz iz ukrajinske krize".
Prvu zvaničnu mirovnu inicijativu, godinu dana posle početka rata u Ukrajini, pokrenula je zemlja specifične, nesporno velike, političke težine. Ta inicijativa ušla je u političku orbitu. I čini, bez obzira na njenu konačnu sudbinu, svoje: isteruje na čistac one koji bi da rat beskrajno dugo traje, dok se Rusija, ne samo pobedi, nego "slomi". I one koji zahtevaju da oružje ustukne pred diplomatijom.
Odgovorna svetska sila
Zapadu to, očigledno, ne odgovara. Nije vreme za dijalog, konstatovao je (opet u Minhenu) francuski predsednik Emanuel Makron. I on priželjkuje poraz Rusije u Ukrajini. I, u isto vreme, šalje one "pomešane poruke": protivi se, kaže onima koji zahtevaju da se "Rusija slomi". Ne imenujući ih. To nije, i nikad neće biti, konstatuje, stav Francuske.
Ono što izaziva posebnu, i naglašenu, zabrinutost zapadnih lidera, u Vašingtonu, Parizu i Berlinu, jeste činjenica da se Kina ovom inicijativom "profiliše" kao odgovorna svetska sila u za njih veoma osetljivom, politički "trusnom" prostoru. U zemljama takozvanog globalnog Juga, koje odbijaju da se bespogovorno svrstaju u antiruski front. I gde uticaj Moskve i Pekinga, uprkos haotičnim globalnim lomovima (ili upravo zbog toga), ne samo da ne slabi nego, čak, upadljivo raste.
Ubeđivanje i kroćenje "neposlušnih" očigledno ne daje (očekivane) rezultate. Iznenađen sam, konstatovao je Makron, s neskrivenom gorčino, kako smo i koliko izgubili poverenje globalnog juga.
To je iskusio, tokom posete jednom broju zemalja Južne Amerike i Afrike, nemački kancelar. Olaf Šolc, takođe ne bez gorčine, zaključuje: da bi bio kredibilan i postigao nešto kao Evropljanin ili Severnoamerikanac u Džakarti, Nju Delhiju i Pretoriji, u Singapuru ili Brazilu, nije dovoljno da se poziva na zajedničke vrednosti.
Iz Brazila se, inače, Šolc vratio "praznih šaka": odbijen je njegov izričit zahtev da se Ukrajini pošalje municija koja se tamo proizvodi!