Raskol koji (po)odavno potresa Levicu, u čijem epicentru se našlo njeno najprepoznatljivije i najpopularnije lice, njena "ikona", Sara Vagenkneht, prerasta u dramu ove nemačke opozicione stranke. S nepredvidljivim posledicama za politički reljef najmnogoljudnije nacije Starog kontinenta.
Poslednja istraživanja javnog mnjenja pokazala su, naime, da bi ova stranka, koja vuče korene iz komunističke partije (iako se direktno nije tako zvala) bivše Istočne Nemačke, kad bi se u ovom času održali parlamentarni izbori, ne bi uspela da preskoči "prag" od pet odsto i uđe u Bundestag. I da, čak, u najgorem, a sasvim mogućem, scenariju, možda nestane s nemačke političke scene.
Nagoveštaji da bi harizmatična Sara Vagenkneht mogla da, kao stranački jeretik i otpadnik, osnuje sopstvenu stranku, mogla bi, raskolnički, da zaista ugasi Levicu. Ili da je, u boljem slučaju, a za stranku i dalje lošoj varijanti, učini politički beznačajnom.
Ta opasnost lebdi nad strankom i bez čekanja na parlamentarne izbore. Njen pad u beznačajnost, i ne želeći to, ubrzava riskantno insistiranje najužeg partijskog rukovodstva da Sara Vagenkneht vrati stranci poslanički mandat.
Umesto slanja nemačkog oružja nek progovori diplomatija
Ako bi ona to zaista odmah učinila, raskol bi bio potpun. Levica bi, kako stvari trenutno stoje, sa ionako malim brojem poslanika (39 u Bundestagu koji ima više od 700 poslaničkih mesta) izgubila status parlamentarne grupe (frakcije) s posebnim pravima: s odlaskom Vagenknehtove otišlo bi, računa se, najmanje 10 poslanika Levice.
Iako su stranačka varničenja oko, i zbog, "crvene" Sare, u stranci koja grozničavo traga za sopstvenim (izgubljenim) identitetom, počela pre toga, rat u Ukrajini predstavljao je, i očigledno predstavlja, prelomni trenutak: Vagenknehtova i njena partija su se zbog toga našli u potpunom, i nepomirljivom, raskoraku.
Dok je ona, čuvenim Manifestom za mir (potpisalo ga je, za kratko vreme, više od 600.000 ljudi od imena i formata) zajedno s publicistkinjom Alis Švajcer, apelovala da umesto slanja nemačkog oružja (koje uvek ubija) progovori diplomatija, vođstvo (ne i većina njenih članova i pristalica) nekad pacifističke stranke pridružilo se zvaničnoj struji koja je udarala, i udara, u ratne bubnjeve.
Usledio je, potom, impresivni "ustanak za mir", koji je, na poziv Sare Vagenkneht, pred Brandenburškom kapijom, po ciči zimi okupio pet puta više ljudi nego 10.000 što se očekivalo. Bio je to znak, i nagoveštaj, rađanja novog, i snažnog, mirovnjačkog pokreta, koji je uznemirio, i alarmirao, ne samo vlasti u Berlinu, nego i rukovodstvo Levice: ono se, demonstrativno, ogradilo od velikog skupa.
S očigledno fatalnim posledicama: stranka gubi poverenje u svom najjačem uporištu, na istoku zemlje. Njen pad u moguću, i preteću, beznačajnost, dešava se uporedo s uzletom Alternative za Nemačku. Stranke na suprotnom političkom polju, desničarske, koja je, osećajući i čitajući bolje "puls" nacije, ostala dosledno izričita protiv ulaska Nemačke u (ukrajinsku) ratnu lavu.
Politički profit je promptno stigao: istraživanje koje smo spomenuli pokazalo je da bi Alternativa, pri izborima u ovom času, postala, posle opozicionih demohrišćana (konzervativaca) druga po snazi stranka u Bundestagu. Ravna sa socijaldemokratama kancelara Olafa Šolca, ili čak za nijansu ispred nekad moćne, i takođe nekad istinski mirovnjačke partije Vilija Branta!
A šta je to u (vatrenom) govoru doskorašnje "ikone" Levice na izvorno njenom "ustanku za mir" pred berlinskom Brandenburškom kapijom iritiralo poklonike udaranja u ratne bubnjeve i, u tom kontekstu, samo rukovodstvo njene, verovatno uskoro bivše stranke. A što je, inače, "promaklo" medijskoj pažnji i kod nas.
Sve veća podrška
Osokoljena podrškom koju je dobila na tom skupu (i koju sve više dobija) Sara Vagenkneht će, po svemu sudeći, uskoro osnovati sopstvenu stranku. Oseća da je mnogo ljudi u ovoj zemlji koji, ne samo u ovom času, a u ovom času posebno, među postojećim strankama ne nalaze sopstveni politički zavičaj.
Vagenknehtova je masu okupljenu ispred Brandenburške kapije podsetila na medijsku i političku histeriju koja se sručila na nju i Alis Švajcer, inicijatorke čuvenog Manifesta za mir, ali i na više od 600.000 građana koji su ga potpisali. Optuživali su nas, rekla je, da smo "Putinovi poslušnici", čak i plaćenici, pokušali da nas spoje s ekstremnom desnicom.
To je samo znak, primetila je Vagenknehtova, koliko je javna debata u Nemačkoj postala bolesna. I odmah se direktno i izričito ogradila: neonacistima, "Građanima Rajha" (družini koja je, inače, planirala državni udar) i svima koji stoje u tradiciji režima odgovornog za najgore svetske ratove u istoriji ljudske civilizacije, nije mesto na našim mirovnim skupovima.
Upozorila je da su mnogi, "pijani od rata", izgubili kompas. I da histerično urlanje u delu političke i medijske scene samo pokazuje da se plaše našeg mirovnog pokreta, strahujući da neće moći da nastave svoju ratnu politiku.
Njena poruka je glasila: treba razgovarati i pregovarati s Rusijom umesto razmenjivanja ubitačnih kuršuma. Za nju solidarnost znači spasavanje života, a ne njihovo uništavanje. Solidarnost znači raditi za mir, a ne za rat. Za to nisu potrebni tenkovi, nego diplomatija, pregovori i kompromisi s obe strane.
Upozoravajući da svet nikad, ni za vreme Hladnog rata, nije bio tako "blizu nuklearnog pakla", Sara Vagenkneht je, opominjući, podsetila da političari Nemačke, koji duguju Gorbačovu njeno ujedinjenje, žele da "upropaste Rusiju".
Danas bi nemački tenkovi ponovo trebalo da pucaju na ruske vojnike. Moramo da zaustavimo to ludilo. I te laži: naša sloboda se ne brani u Ukrajini kao što se nije branila (svojevremeno) ni u avganistanskom Hindukušu. Nije ovo rat za "plemenite vrednosti" nego za širenje američke i NATO sfere uticaja.
Ne želimo, upozorila je resko Vagenknehtova, da nemački tenkovi pucaju na praunuke miliona onih Rusa i Ruskinja čije je dede i pradede Vermaht brutalno ubijao. Ne sme se zaboraviti istorija.
Sara Vagenkneht je zaključila da Nemačka ne sme da bude, fatalnom politikom kolebljivog kancelara Olafa Šolca, koji neprestano popušta pod pritiskom koalicionih partnera, liberala i posebno zelenih, pred ratnim bubnjevima, uvučena u rat toliko "dok on ne zakuca na naša vrata"…
Politički otac
I za kraj, dva podatka iz biografije "junakinje" ove priče. Prvi: majka Nemica, otac Iranac, u vreme njenog rođenja (Jena, 6. juli 1967) student u Zapadnom Berlinu. Čim je završio studije, napustio je porodicu i otputovao u domovinu, da se nikad više ne vrati.
I drugi važan podatak: ikona Levice je sada supruga Oskara Lafontena. Podatak manje porodično, a više politički relevantan. Reč je o najpoznatijem među čuvenim Brantovim "političkim unucima", bivšim liderom Socijaldemokratske partije (SPD), najzaslužnijim za pobedu koja je okončala šesnaestogodišnje vladanje Helmuta Kola.
Prepustio je, sa te liderske pozicije, pravo prvenstva i kancelarski tron Gerhardu Šrederu. Kao oštar kritičar kancelarove ratne politike i učešća u NATO bombardovanju Savezne Republike Jugoslavije 1999, demonstrativno je, samo nekoliko meseci po preuzimanju vlasti, napustio sve položaje – super ministra u vladi i čelne pozicije u najstarijoj nemačkoj političkoj stranci, SPD.
Sa takvim i tolikim iskustvom i impresivnom karijerom, Lafonten je, neizbežno, postao i moćni protežer i zaštitnik Sare Vagenkneht. Neka vrsta njenog "političkog oca".