Filmski "povratak" Openhajmera i strah od nuklearne apokalipse

Jedno je sigurno: najnoviji film Kristofera Nolana "Openhajmer", koji je tek ušao u bioskope, "predodređen" je, sudeći po kritikama i reagovanju publike, da bude umetnički bolji i finansijski profitabilniji od svega što je ovaj reditelj do sada ostvario. A njegov dosadašnji učinak je, i u jednom i u drugom smislu, zaista impresivan: njegovi filmovi zaradili su pet milijardi dolara, 36 nominacija i 11 Oskara!

Teško je, međutim, proceniti koliko će u svemu tome, novom uspehu, imati udela rat u Ukrajini, iako se i s tim uveliko spekuliše: s ratom se, naime, vratio i postao zastrašujuće realan strah od (moguće) nuklearne apokalipse.

Sam reditelj kaže (prema pisanju nemačkog "Špigla") da je scenario za njegov najnoviji, i najintrigantniji, film bio gotov znatno pre nego što je počeo sukob u Ukrajini.

Za njegovu podlogu poslužila mu je biografija naučnika "Američki Prometej: trijumf i tragedija Džeja Roberta Openhajmera", za koju su dvojica autora, Kaj Berd i Martin Džejms Šervin dobili Pulicerovu nagradu.

Kad rat režira

Priznaje, ipak, da je ovaj rat "režirao" neke scene. Dao im u filmskoj priči o tvorcu prve atomske bombe, iz novog ugla, posve novo značenje. I dramatičniju aktuelnost.

Reč je posebno o scenama u kojima američki političari i naučnici, posle Drugog svetskog rata, raspravljaju: šta ako (i) Rusi upotrebe atomsku bombu?

To se, kaže Nolan, sada "čita" iz drugog ugla: postoji realna pretnja da bi druga sila mogla da upotrebi ovo oružje. Kao što su to Sjedinjene Američke Države učinile u Hirošimi i Nagasakiju.

Opasnost od nuklearne apokalipse ne postoji samo zbog ruskih pretnji da bi, ako kao država bude egzistencijalno ugrožena, mogli da upotrebe atomsko oružje: stokholmski institut "Sipri" beleži da atomske sile grozničavo modernizuju (čine još razornijim) svoje arsenale.

Presudan razlog

Jedan od razloga, svakako ne i presudan, da snimi alarmantno upozoravajući film o tvorcu atomske bombe, i njenoj razornoj moći, bilo je reagovanje jednog od njegovih sinova tinejdžera. Kad mu je prvi put saopštio kakav film namerava da snimi, dečak je rekao: atomska bomba, to više nikoga ne plaši...

Bio je, kaže, veoma iznenađen. Možda je to upravo, rekao mu je, razlog da to učinim. Priznaje da je njega, i pre izbijanja rata u Ukrajini, sve vreme odrastanja (sada mu je 52 godine) opsedao strah od atomskog rata. Istraživanja u pripremi za snimanje filma o Openhajmeru su ga još više uznemirila.

Za Kristofera Nolana pronalazak atomske bombe predstavlja "najdramatičniji trenutak u istoriji čovečanstva". I "prekretnicu u ljudskoj egzistenciji". Razlog da Openhajmera, uz sve protivurečnosti i kontroverze njegove ličnosti, smatra "najznačajnijim čovekom koji je ikada živeo i postojao". 

Heroj ili zločinac? Čovek koji je stvorio oružje sposobno da, jednim udarom, ubije desetine hiljada ljudi? U filmu nema izričitog odgovora na ta pitanja. Jedno ili drugo: predstaviti Openhajmera u tim relacijama, pojednostavljeno, bilo bi, upozorava režiser, prenebregavanje istorijskih činjenica.

Posle uspešnog testiranja prve atomske bombe u julu 1945. godine, Openhajmer je citirao jedan istočnjački, hindu, spis: sad sam postao smrt, uništavam svet. Nakon razaranja Hirošime i Nagasakija, rekao je (tadašnjem) predsedniku Sjedinjenih Američkih Država Hariju Trumanu: moje ruke su krvave. Nikad se, međutim, nije pokajao što je učestvovao u ovom poduhvatu.

Projekat "Menhetn"

Film, inače, prikazuje i prati razdoblje života fizičara Roberta Openhajmera, s posebnim naglaskom na vreme kada je, usred Drugog svetskog rata, bio naučni rukovodilac supertajnog projekta "Menhetn" čiji cilj i zadatak je bio pravljenje atomske bombe.

O tom poduhvatu se dosta, inače, zna. Operacija "Menhetn" se predstavlja kao američka pobeda u trci sa nacistima. Paradoksalno zvuči: u tome su američkim naučnicima pomogli, i pomagali, po jednoj verziji, upravo nemačke kolege. Opstruirali su Hitlerove namere da se domogne atomske bombe.

Dovoljno, uz više diverzantskih napada savezničkih komandosa, uključujući i hrabre Norvežane među njima, koji su izvršili više uspešnih napada na dobro čuvana nacistička postrojenja za proizvodnju i skladištenje "teške vode".

Nemačka je, inače, raspolagala impresivnim naučnim potencijalom. Sve zvučna imena, među kojima i dosta Nobelovaca. Američki obaveštajci su krajem rata krenuli u veliki "lov" na njih. Samo u jednom dvorcu na farmi nedaleko od Londona, skupili su i čuvali: Maksa fon Lauea, Kurta Dibnera, Pola Harteka, Eriha Bogea, Ota Hana, Horsta Koršinga, Valtera Gerlaha, Karla Fridriha fon Vajczekera i Vernera Hajzenberga.  

Za Hajzenberga se pouzdano zna da je bio protivnik nacista. Kao i njegov, takođe čuveni, kolega Karl Fridrih fon Vajczeker. Brat, inače, predsednika Nemačke u vreme vladavine kancelara Helmuta Kola, Riharda fon Vajczekera.

Bio sam u prilici da kao dopisnik "Politike" (tada) iz Bona slušam objašnjenje čuvenog naučnika Vajczekera zašto se njegovom naučnom timu nije "žurilo": užasavala ih je pomisao da se Hitler domogne oružja zastrašujuće razorne moći.

Dugo se verovalo da su nemački naučnici u svojim istraživanjima bili, ipak, daleko od konačnog rezultata. Pojavila su se u međuvremenu dokumenta iz ruskih arhiva koja govore da je tim (ranije spomenutog) Kurta Dibnera uspeo da napravi bombu i da je isproba: ona je, po toj verziji, za koju se ne može tvrditi da je sasvim pouzdana, ubila nekoliko hiljada zatočenika koncentracionih logora...