Predsednik Nemačke Frank Valter Štajnmajer se oseća loše zbog situacije u sopstvenoj zemlji. Zabrinut je i duboko uznemiren. Kao da to više nije ona zemlja koju je poznavao. I, u dužem vremenskom periodu, sam politički i neposredno oblikovao; bio je, pored ostalog, prvi njen diplomata, od 2005. do 2009. i potom od 2013. do 2017. godine, a na predsednikom tronu, u dvorcu "Belvi" već je sedmu godinu.
Prelistavajući predsednikovu knjigu pod naslovom "Mi", koja se pred čitaocima našla 22. aprila, mediji su primetili da se predsednik "oseća loše" zbog širenja desničarskog populizma, gotovo opšte malodušnosti, sumnji u demokratiju, nekontrolisanih migracija, klimatskih promena, nerešenih (i nerešivih) pitanja u socijalnoj politici.
Štajnmajer je, takođe, "veoma zabrinut" zbog radikalizacije u "kulturi komunikacije". Previše se, kaže, pomerila granica onoga što se sme reći ka onome što se ne sme reći. U političkom jeziku ustalila se "surovost koja se trijumfalno predstavlja kao neustrašivost". Uz to ide paradoks: mnogi imaju osećaj kako više ne mogu da izraze svoje mišljenje, da se svaka otvorena reč proglasi sumnjivom...
Dramatične promene
U vrtlogu promena, s kojima se Nemačka suočava, iz više razloga, dramatičnije nego druge zemlje, njegovu zemlju, primećuje predsednik, muči "velika nesigurnost": nestanak mnogo toga što se (doskora) podrazumevalo…
A to što se, godinama i decenijama "podrazumevalo", u nemačkom "gorkom buđenju", Štajnmajer spominje, pre svega, nemačku zavisnost od američke bezbednosti i jeftinog ruskog gasa.
Prvi i hitri kritičari njegove knjige, i teza o prevelikoj, i predugoj, nemačkoj zavisnosti od drugih, primećuju da je upravo sam Štajnmajer učestvovao u "stvaranju lažnog osećaja sigurnosti". Pre svega kao šef diplomatije u periodu koji sam spomenuo na početku ovog teksta.
U toj kritici se, međutim, previđa jedna "sitnica": Nemačka je sjajno i na duži rok koristeći dividende mira, uključujući američki bezbednosni "kišobran", a posebno sigurnu i izdašnu isporuku jeftinih ruskih energenata, postala najsnažnija privreda Starog kontinenta, rival i konkurent najvećim svetskim ekonomijama (SAD, Japan) i bila u stanju da svojim građanima obezbedi visok stepen socijalne sigurnosti i blagostanja.
Ko su (sve) Nemci
U potrazi za onim što bi, u ovom času, moglo njegove zemljake da poveže, da budu ono "MI" iz naslova njegove knjige, Štajnmajer primećuje da nemačko društvo nikad i nije bilo (previše) homogeno. Danas to, posebno, nije. Tu su oni koji su ovde rođeni. Ali i oni koji su došli, uzeli državljanstvo i postali Nemci.
Štajnmajer to opaža i zna izbliza. Krstari nesustalo zemljom. Uveo je praksu (novina u odnosu na njegove prethodnike) da seli svoj ured, na po nekoliko dana, u manja mesta. Sreće se i razgovara s ljudima. Često sasvim oprečnih stavova i mišljenja.
Konstatujući da su i oni "koji su došli" (gastarbajteri i migranti), pa u međuvremenu postali nemački državljani, i "Nemci", predsednik želi da se oštro razgraniči sa ekstremnim desničarima, koji bi "čak i silom", da stvore "nemačku homogenost" i oduzmu državljanstvo onim Nemcima koji se ne "uklapaju u njihovu sliku". Predsednik je uveren da je većina njegovih zemljaka protiv takvih "protivustavnih fantazija". I da je posao političara da animiraju i prenu tu "uspavanu većinu".
Izlet u politički zabran
Da li Štajnmajer ovom knjigom i izričitim političkim stajalištima iskače iz predsedničkog, ustavno ograničenog, čisto formalnog i reprezentativnog, formata? Neki kritičari koji su se oglasili upravo povodom obelodanjivanja njegove knjige "Mi" skloni su da tako protumače ovaj predsednikov autorski "izlet" i poduhvat.
Urednik "Dojče velea" Jens Turau, pored ostalog, konstatuje: Nameće se utisak da bivši moćni političar socijaldemokrata teško podnosi to što u ovim turbulentnim vremenima ne može da učestvuje u kreiranju politike. I zaključuje: Njegov posao je da upravo bude uzdržan, i samo reprezentativni šef države čak i kada je "svet oko njega totalno poludeo".
To što šef države ne uspeva da se "uzdrži", praveći svojom knjigom i nedvosmislenim stavovima o situaciji u kojoj se nalazi Nemačka "izlet u politički zabran", neće se previše dopasti ni Štajnmajerovom (mlađem) socijaldemokratskom kolegi, na najvažnijem i najodgovornijem političkom položaju, kancelarskom, Olafu Šolcu.
Zaverenički poduhvat
I bez toga je malerozni kancelar suočen sa grdnim nevoljama i kritikama s raznih strana. Nikad jedna vlada, na polovini mandata, nije bila tako loše ocenjena. Ne uvek, istina, sopstvenom krivicom: retko koja je bila, mora se reći, suočena od samog starta sa toliko planetarnih lomova i iskušenja.
Oštre kritike prvih ljudi iz nemačkog poslovnog sveta da su ovo za Nemačku i njenu ekonomiju bile "dve izgubljene godine", podstakle su, očigledno, Kristijana Lindnera, ministra finansija i lidera najmanje koalicione stranke u "semafor koaliciji", liberala, da hazarderski krene u samorazarajuću avanturu.
Lindnerov programatski papir o radikalnom zaokretu u ekonomskoj politici preti da se pretvori u politički eksploziv koji bi označio kraj i krah tročlane, ionako nesložne, vladajuće koalicije. U nameri da pokrene posustali motor najjače evropske privrede, Lindner računa, uz problematičnu ideju da, s jedne strane, smanji poreze, budžetski izlaz nađe u rigoroznoj štednji.
Politički zapaljiv poduhvat: on zahteva oštro kresanje u socijalnoj sferi i subvencijama za obnovljive izvore energije. Udarac u najosetljivija i najbolnija mesta koalicionih partnera, socijaldemokrata i zelenih.
Helmut predaje kancelarski tron Helmutu
Mnogi su u Lindnerovom papiru zapazili "rukopis" i nameru njegovog davnašnjeg stranačkog kolege, grofa Ota Lamsdorfa. Tadašnji ministar privrede je sličnim papirom 1982. zaverenički isposlovao krah koalicije sa socijaldemokratama.
Kad tadašnji kancelar Helmut Šmit nije hteo, ni mogao, da prihvati ultimativne zahteve liberala, njihovi ministri, predvođeni (famoznim) Hansom Ditrihom Genšerom, napustili su demonstrativno vladu. I poklonili vlast drugom Helmutu, opozicionom demohrišćanskom lideru Helmutu Kolu: nova poslanička većina izglasala je Šmitu nepoverenje…
Može li se i sada ponoviti situacija sa "Lamsdorfom 2", Lindnerom? Uprkos zaista kritičnoj situaciji, teško je očekivati gašenje "semaforaž". I kad bi se Lindner priklonio opozicionim konzervativcima (demohrišćanima) koji ka očigledno mame, te dve stranke ovoga puta ne bi mogle da formiraju većinu.
Izlaz bi, u tom slučaju, mogao da bude samoubilački (politički) za samog Lindnera: u novim, vanrednim izborima. Liberali, kako stvari trenutno stoje, ovom prilikom ne bi uspeli da uđu u Bundestag, Lindnerova politička sudbina bi bila zapečaćena.
Strah od takvog scenarija će, najverovatnije, učiniti svoje: provokativni Lindner će biti, radi opstanka na vlasti i politici, prinuđen da trpi i pravi kompromise…