Kusturica na francuskom: Ljupkost zore i kraja pijanki
Mnogi će reći da je najvažniji savremeni francuski pisac Mišel Uelbek. Njegova recepcija u Srbiji je zavidna. Jedini njegov relevantan rival, Emanuel Karer, ovde je mnogo manje zapažen, mada mnoge njegove knjige jesu prevedene na srpski
Recepcija stranih pisaca na raznim tržištima je često priča o lutriji i sreći. Čarls Bukovski je isprva, kao prevedeni pisac, zaista bio čitan samo u Nemačkoj i Jugoslaviji. U Nemačkoj se rodio, pa je tu moguće objašnjenje tamošnjeg interesa. U Jugoslaviji je moralo biti reči o nekoj senzibilitetskoj srodnosti.
Ima tu primera, naravno, i u kontekstu srpske književnosti. Pokojni Goran Petrović je mnogo bolje prolazio (i prolazi) u prevodima na španski, nego u prevodima na engleski, primera radi. Aleksandar Tišma se najbolje kotirao na nemačkom govornom području, možda zbog tematike, a možda i zbog "zagovora" Marsela Rajha Ranickog. Za Belu Hamvaša pak kažu da je u Srbiji slavniji nego i u rodnoj Mađarskoj, a kamoli u nekoj drugoj zemlji, i to zbog sjajnog prevoda i promotivnog angažmana Save Babića.
Šta je pisac bez brkova
Različite su, naravno, recepcijske sudbine pisaca koji originalno pišu na "velikom" jeziku, a prevode ih (i) na neke "male", od obratnog slučaja.
U slučajevima generacijski bliskih pisaca iz iste kulture moguće je i napraviti neku vrstu komparativne analize. Uzmimo dva francuska pisca koja (gotovo bukvalno) pripadaju istoj generaciji: Mišel Uelbek je rođen 1956, a Emanuel Karer 1957. Obojica su važni i veliki pisci, ali u Srbiji je Uelbek mnogo poznatiji.
Nije to, rekao bih, rezultat stila ni tematike, koliko sreće sa izdavačima. Mada su Uelbeka izvorno objavljivali razni srpski izdavači, od Klia do Platoa, naposletku se "skrasio" kod Buke koja je pored njegovih novijih naslova objavila i nova izdanja onih ranijih. Tako, iz perspektive čitaoca, Uelbek ima "sigurnu kuću". Karerove knjige kod nas su objavljivali listom dobri izdavači, ali bukvalno do ove godine nikad se dva naslova nisu pojavila kod istog. Počeo je kod Prosvete ("Razred na snegu"), onda su usledili "Limonov" (Čarobna knjiga), "Carstvo" (Akademska knjiga), "Joga" (Buka) te napokon "Ruski roman" (Cepter buk vorld). Ovih dana Akademska knjiga objavljuje i publicističku knjigu "V13: hronika suđenja teroristima", ali direktan povod za ovaj tekst je ipak već pomenuto srpsko izdanje "Ruskog romana" iz prošle godine, a u prevodu Bojana Savića Ostojića. (Usput budi rečeno, ako se neki izdavač odluči da bude Karerova "sigurna kuća" u Srbiji, već ima osigurane najmanje tri-četiri do sada neprevedene sjajne knjige: od "Brkova" do "Života drukčijih od mog vlastitog".)
Pola veka u ludnici
Pre skoro punih četvrt stoleća, u avgustu 2000. godine, jedan sarajevski kolumnista je pisao o svojoj fascinaciji Rojtersovom fotografijom na kojoj se vidi doček Andraša Tome na budimpeštanskom aerodromu. Reč je o čoveku koji je "izronio iz sibirskoga beskraja nakon više od pedeset godina". Ima sedamdeset sedam godina, sedi u invalidskim kolicima, u novoj preširokoj košulji, "nevičan kravati, čiji je razvezani čvor spao i jedva viri ispod izreza demodiranoga pulovera".
Nakon što je Hitler osvojio Hortijevu Mađarsku, Andraš Toma je kao tinejdžer poslan na Istočni front gde ga je Crvena armija zarobila. Verovatno istraumiran ratnim iskustvima, završava u ludnici gde ga niko nije tražio decenijama. Tamo je proveo više od pola veka dok na njega slučajno nije naišao jedan britanski novinar. Pet i po decenija posle kraja Drugog svetskog rata, to je bila globalna senzacija.
I nije fotografija starca u invalidskim kolicima koji kao da je doputovao vremenskom mašinom fascinirala samo balkanske kolumniste. Na njenom tragu, francuski pisac Emanuel Karer je odlučio da snimi dokumentarni film. Njega je sudbina mađarskog vojnika podsetila na sudbinu njegovog dede Gruzina. A sve se opet dešava usred njegove lične strastvene ljubavne priče. Autofikcija nikad nije zvučala toliko radikalno i toliko ludački.
Koteljniču, ni selo ni grade
Ruske "deonice" ovog romana uglavnom se dešavaju u Koteljniču, gradiću od dvadesetak hiljada stanovnika u Kirovskoj oblasti, gradiću u kome se nalazi ludnica u kojoj je pronađen nekadašnji mađarski ratni zarobljenik. Slika ovog mesta i tog celog kraja u prvim godinama dvadeset i prvog veka je sjajna slika onovremene Rusije, slika koju ispisuje čovek koji porodično i kulturološki ima simpatije ka Rusiji, a koji opet gaji i tipične zapadnjačke predrasude o Rusima generalno kao junacima neke nepoznate knjige Dostojevskog.
U mnogo čemu bi ova knjiga mogla biti idealan "ulaz" u umetnički svet Karerov. On je pisac koji vešto kombinuje različite diskurse, a većina tih diskursa prisutna je u ovom romanu. Ima tu koketiranja sa ljubavnim romanom, sa erotikom, skoro sa pornografijom, sa krimićem, sa istorijskim romanom, sa dokumentaristikom, sa autobiografijom, sa beletrističkom esejistikom.
Za razliku od romana "Limonov", u "Ruskom romanu" nema balkanskih i srpskih referenci, osim jedne jedine, vrlo indikativne. Opisuje Karer vrlo burnu žurku u Koteljniču povodom kraja školske godine, žurku na kojoj se toliko napio da se ne seća skoro ničega, ali je gledao snimke i fotografije koje je napravio njegov prijatelj, a ti snimci, kako doslovno kaže pisac, "imaju onu ljupkost zore i kraja pijanki iz Kusturičinih filmova".
Teško je zamisliti bolju ilustraciju toga koliko je Kusturica u francuskoj kulturi "nezaobilazna referenca" kad njegovom imenu u ovoj rečenici ne nedostaje nikakav pridev niti apozicija.
