Politička podrška: Profiteri, fanatici i oportunisti
Bez prvotnog oduševljenja ljudi poput Lujze Solmic, Hitlerove vlasti i njenih posledica ne bi bilo. Otud i istoričar Ričard Dž. Evans ne može da knjigu "Hitlerovi ljudi" zaokruži bez spuštanja u "narod", onaj narod koji se tako lako i rado s partijom i vođom stopio u slogan
Kako vreme prolazi, medijski, javni i intelektualni interes za Hitlera i period njegove vladavine na Zapadu kao da raste. Ne prođe godina, a da se na tržištu ne pojavi nekoliko knjiga koje ciljaju na bestseler status, a bave se ovim temama.
Najnoviji primer takvog potencijalnog hita je recentna knjiga istoričara Ričarda Dž. Evansa "Hitlerovi ljudi". Evans je svakako jedan od najvećih živućih stručnjaka za Treći rajh, dobitnik niza značajnih nagrada i počasnih doktorata. Objavio je više važnih knjiga o istoriji Nemačke generalno, naročito u 20. veku, ali je takođe često bivao i u fokusu pažnje mejnstrim medija.
Sudski veštak
Na prelazu iz 20. u 21. vek, Evans je bio glavni sudski veštak na čuvenom suđenju kad je Dejvid Irving optužio Deboru Lipštat za klevetu jer ga je ona u svojoj knjizi "Poricanje Holokausta" nazvala, između ostalog, "strastvenim poklonikom Adolfa Hitlera". Evansa je kao veštaka angažovala odbrana, jer je on sa svojim studentima sa doktorskih studija pažljivo proučio Irvingov opus.
Koliko duboko se to suđenje useklo u zapadnu popularnu kulturu pokazuje i film "Poricanje" iz 2016, baziran na tom slučaju, film koji je režirao Mik Džekson (širokoj publici najpoznatiji po velikom hitu "Telohranitelj" iz 1992. sa Kevinom Kostnerom i Vitni Hjuston u glavnim ulogama), u kojem su nastupili Tom Vilkinson i Rejčel Vajs, a Evansa je glumio Džon Sešns (poznat iz niza hitova od "Bandi Njujorka" do "Dobrog pastira").
Evansov magnum opus je bez sumnje njegova veličanstvena trotomna istorija Trećeg rajha objavljena između 2003. i 2008. godine. Knjige su od većine stručnjaka dočekane sa velikim entuzijazmom i hvalospevima, mada je, naravno, kako to sa ozbiljnim knjigama biva, bilo i oštrih kritika, u čemu se naročito isticao Timoti Snajder.
Podmuklo delovanje biografija
U skorašnjem intervjuu, Evans odaje priznanje svom kolegi Ijanu Keršou što je vratio dignitet biografskom pristupu istoriji. Upravo zbog nacističkog kulta ličnosti, istoričari pre Keršoa su često izbegavali biografski pristup, fokusirajući se na sociologiju i ideologiju. Ipak, i Evans očigledno misli da biografski pristup nipošto nije prevaziđen.
U ovoj knjizi, publicistički pristupačnoj široj zainteresovanoj publici, a ne samo insajderima istoričarske struke, on ispisuje više od dvadeset biografskih eseja o važnim i manje važnim muškarcima i ženama koji su podržavali Hitlera, što iz neposredne blizine, što iz manje ili veće daljine.
Prvi i ubedljivo najduži esej bavi se samim Hitlerom, a zanimljivo je da Evans suvereno uspoređuje uvide praktično svih važnijih Hitlerovih biografa: od onih najstarijih iz sredine 20. veka, pa do autora knjiga koje su se pojavile u prethodnoj deceniji. Nakon toga sledi niz biografija najbližih Hitlerovih saradnika: Himlera, Geringa, Gebelsa, Špera itd.
Već i u najužem krugu Evans prepoznaje različite motive i karaktere, u najkraćem: neki su fanatici, neki oportunisti, a neki puki profiteri. Ipak, kako knjiga ide dalje, kako u fokus Evansove pažnje dolaze figure ne toliko visoko pozicionirane u hijerarhiji, ali čiji su životi opet potpuno promenjeni fascinacijom Hitlerom, te sudbine bivaju to zanimljivije. Kao u beletristici, neke vrlo sitne podudarnosti naposletku odigraju ključne uloge u nekim životima. U tom smislu je naročito indikativan esej o lekaru Karlu Brantu. Izuzetno je zanimljiva i pretposlednja biografija u knjizi, ona o Leni Rifenštal. Ipak, barem u nekim aspektima, naročito je otkrivalačka ona poslednja, jedina koja govori o ličnosti koja ne spada u one koje zove "istorijskim", biografija Lujze Solmic.
Od nebesa do močvare
Lujza Solmic bila je obična žena, u mnogo čemu prosečna, jedna od stotina hiljada ili čak miliona takvih, osoba koja se skoro ni po čemu nije isticala. Za razliku od svih ostalih ličnosti iz ove knjige, ona je jedina o čijoj biografiji imamo jedan jedini izvor – njen dnevnik. O njoj nema arhivske građe, o njoj se nisu izjašnjavali savremenici. Ipak, ona je najveći deo svog odraslog života vrlo ažurno i vrlo opširno vodila dnevnik i bila je dovoljno samosvesna da prepozna da taj dnevnik od više od sedam stotina sitnim rukopisom ispisanih stranica može biti dragocena istorijska građa pa ga je donirala Pokrajinskom arhivu u Hamburgu.
Skromna učiteljica, rođena u Hamburgu 1889, kao mlada žena u poniženoj Nemačkoj nakon Prvog svetskog rata, u Hitleru prepoznaje nekoga ko domovini može da vrati ponos. Toliko je zaluđena da će Gestapu da ocinkari rođenog brata koji je bio levičar i antinacistički aktivsta već u prvim mesecima Hitlerove vlasti.
Muž joj je Jevrejin, junak nemačke vojske u Prvom svetskom ratu, ali i on naposletku mora da nosi žutu zvezdu. Ćerka im je polujevrejka, stoga nije arijevka, pa joj nacističke vlasti ne daju dozvolu da stupi u brak sa arijevcem, mada njen izabranik čak i nije Nemac već Belgijanac. Usprkos ovim ličnim detaljima, godine i godine su trebale Lujzi Solmic da se razočara u Hitlera.
Iskrenost njenih zapisa, nedostatak naknadne pameti i sušta suprotnost s kojom piše o Hitleru u razmaku od deset godina, primera radi 1934. i 1944, višestruko su poučni. Firer joj se najpre ukazivao sa samih nebesa, da bi naposletku pao na dno močvare. Bez prvotnog oduševljenja ljudi poput Lujze Solmic, Hitlerove vlasti i njenih posledica ne bi bilo. Otud i Evans ne može da knjigu "Hitlerovi ljudi" zaokruži bez spuštanja u "narod", onaj narod koji se tako lako i rado s partijom i vođom stopio u slogan.
