Nobelovska kladionica i kombinatorike
Gledano geopolitički, a iz nobelovske perspektive to obično nije pogrešno, vreme je za neku Afriku ili Aziju, eventualno Južnu Ameriku
Tačno za tri dana, 10. oktobra, biće objavljeno ko je ovogodišnji laureat Nobelove nagrade za književnost. To je datum koji se dočekuje s velikom pažnjom. Život će se najviše promeniti dobitniku ili dobitnici, ali bude tu uvek i drugih kolateralnih pobednika. Prevodioci, izdavači i drugi saradnici dobiju takođe svojih pet minuta slave, a najčešće i neku zaradicu.
O Nobelovoj nagradi je toliko pisano i govoreno da su i sve prognoze, kako bi se reklo, obrnule igricu. U tom smislu, nipošto nije zahvalno pokušavati pogoditi ko će ovaj put ući među "besmrtnike". U poslednjih deset godina, dva puta su nagrađeni frankofoni pisci (Modijano i Erno), anglofoni čak četiri puta (Išiguro, Dilan, Gurna i Glik), jedan pisac nemačkog (Handke) i jedna književnica ruskog jezika (Aleksijevič), uz jednu Poljakinju (Tokarčuk) i jednog Norvežanina (Fose).
Gledano geopolitički, a iz nobelovske perspektive to obično nije pogrešno, vreme je za neku Afriku ili Aziju, eventualno Južnu Ameriku, odnosno španski jezik. Istini za volju, Gurna je rodom iz Afrike, ali je jezički i formativno ipak deo engleske kulture. U tom smislu, ne bi bilo iznenađenje kad bi nagradu dobio neko poput Mije Kuta ili Sesara Aire ili Nurudina Faraha ili Ngugi va Tionga.
Moj lični favorit je, neka ostane zapisano, mada je, po svoj prilici, to metak u prazno, kineski pisac Ju Hua. Osim što zaista vrhunski piše, voleo bih i da se spisak dobitnika nagrade Andrićevog Instituta i Nobelovog komiteta još jedanput "prekrsti": Handke i Gurna su ipak prvo nagrađeni u Stokholmu, a zatim u Andrićgradu, a bilo bi neke poetske pravde kad bi kod Ju Hue bilo obratno. (Usput, Hua je nagrađen iste godine i od istog žirija koji je nagradio i nedavno preminulog Boru Đorđevića, a žiri su sačinjavali Jovan Delić, Emir Kusturica i potpisnik ovog teksta.)
Dvanaest apostola
Ali kako rekoh, Šveđani su kod Nobela odavno obrnuli igricu pa možda da bi pokazali kako ih nije briga za bilo šta nagrade Murakamija da se napokon niko iz medija više ne pita "A ko im je taj?" ili Andruhoviča da pokažu da su za Ukrajinu ili Jerofejeva da poruče da im ne smetaju ruski jezik i kultura ili Grosmana da se vidi kako ih nije briga za proteste protiv izraelske politike koji tresu (i) švedske gradove ili naposletku Salmana Ruždija da bi opet mogli reći kako im prija kontroverza ili čak Tomasa Pinčona da vide hoće li ovaj doći da se slika ili će poslati nekog "bedela". Ono što znamo je da nagradu neće dobiti Kadare jer je umro odnosno niko s prezimenom na "ić", mada, ko zna, neke male šanse možda i ima južnoafrički pisac Ivan Vladisavic (koji svoje knjige potpisuje verzijom bez "kvačice" tako da mu se prezime, tehnički i formalno, i ne završava sa "ić" nego sa "ic"), zato što nikog takvog, po svoj prilici, niko ozbiljan i nije nominovao.
Šalu na stranu, nabrojah ja ovde dvanaest imena, ceo fudbalski tim s trenerom, dvanaest apostola, a sva je prilika da će biti nagrađen neko – trinaesti, da ne kažem trinaesto prase.
U tom smislu, nije nezanimljivo, iz komparativnih razloga, vratiti se stotinu godina unazad. Godine 1924. književnog Nobela je osvojio poljski pisac Vladislav Rejmont, prvenstveno za svoj kolosalni epsko-realistični roman "Seljaci". To je nastavak jedne vrlo lepe storije o Nobelu i poljskoj književnosti koja je počela još sa Sjenkjevičem 1905, pa preko Rejmonta, Česlava Miloša i Vislave Šimborske došla do Olge Tokarčuk (mada je Isak Singer makar delimično i poljski pisac). Iz današnje perspektive, kad Rejmonta uglavnom čitaju studenti polonistike i ljudi iz struke, možda je još zanimljivije podsetiti na podatak da je te godine bilo nominovano ukupno 18 pisaca i da su svi bili Evropljani (pet Nemaca, četvoro Italijana, dva Poljaka, dva Austrijanca, po jedan Britanac, Norvežanin, Islanđanin, Francuz te Irac). U poređenju sa današnjom situacijom, to je velika razlika. Među onima koje je Rejmont te godine "pobedio" bili su i Tomas Hardi, Tomas Man i Džordž Bernard Šo.
Mesec knjige
Iz perspektive istorije književnosti, možda je, međutim, najzanimljivije prisetiti se pisaca koji su te 1924. umrli, a da ih za Nobela niko nikad nije nominovao. Na tom spisku su, između ostalih, Valerij Brjusov, Džozef Konrad i Franc Kafka. Možda će i u nekoj ne tako dalekoj budućnosti neko imati potrebu da potencira kako su 2024. umrli autori i autorke poput Džona Barta, Edne O'Brajen i Pola Ostera, a da Nobelovom nagradom nisu bili nagrađeni. Nominovani su po svoj prilici bili, mada ne znamo pouzdano, pošto se nominacije javno objavljuju tek posle pedeset godina.
Bilo kako bilo, kako rekosmo, oktobar je svakako mesec knjige pa će vest o novom nobelovcu neko vreme da dominira medijskim pejzažom. Sajam knjige u Frankfurtu, po mnogima najvažniji u svetu, počinje 16. oktobra, Sajam knjige u Beogradu, konsenzualno najvažniji na Balkanu, počinje tri dana kasnije. Ime i prezime ovogodišnjeg nobelovca frekventno će se izgovarati i na jednom i na drugom.
A kad smo kod takvih sajamskih preporuka, uvek se lako setiti brojnih anegdota o Miodragu Bulatoviću. Kod nas je, čini mi se, ostalo potpuno nepoznato recentno otkriće da je Bulatović 1973. bio vrlo ozbiljan kandidat jer ga je predložio Alan Filip sa Univerziteta u Kopenhagenu, i to skupa sa legendarnim britanskim pesnikom Vistanom Odnom. Nagradu je te godine, kao prvi australijski pisac i "otkriće novog kontinenta literature" odneo Patrik Vajt. Ako se ne varam, posle je nije dobio nijedan drugi Australijanac. Apropo toga, možda je red, recimo, na Džeralda Marnejna ili Aleksis Rajt?
